Danas malo pretrazujem internet, pa mi ovaj tekst iskoci na FB, ciji je ovaj portal Pescanik? Slazete li se?
Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretkaTo već poprima groteskne razmere. Kad god se neko – kakvog god da je zanimanja i bilo koje da je starosne dobi, od studenta do penzionera – zbog nečega naljuti, on na to prišije etiketu „neoliberalizam“. Ima u tome možda i mode i poze, ali zbog toga situacija nije nimalo benignija, naprotiv, to samo još bolje ilustruje opštu atmosferu koja vlada u Srbiji.
Da, međutim, „u tom ludilu ima sistema“ lako je bilo vidljivo oko Nove godine, kad se po prirodi stvari „sumiraju rezultati“ iz prošlosti i, takođe prigodno, razmatraju pitanja o tome šta nas čeka u, bližoj ili daljoj, budućnosti.
Novine su, kao što je već običaj, tih dana bile preplavljene intervjuima sa poznatim ličnostima pre svega iz sfere kulture i umetnosti. I ono što se posle tog prazničnog „iščitavanja“ štampe nametnulo kao „utisak (Nove) godine“ jeste snažan anti(neo)liberalni naboj u ogromnoj većini tih tekstova. „Neutralnih“ je bilo vrlo malo, onih „za“ ni za zub.
„Nema više događaja koji menjaju svet i prave ga boljim. Prirodne katastrofe, tragedije i ljudske nesreće su vesti koje preplavljuju svet u borbi za ekskluzivu, tiraž i profit. U masi takvih vesti empatije prema ljudskoj tragediji sve je manje, jer je nesreća deo vesti jednog dana i neke statistike. Nedostatak empatije prema drugim ljudima je fenomen današnjice koji se duboko uselio i u naše društvo. U orvelovskom svetu neoliberalnog robovlasništva ljudi samo strahuju od gubitka posla i gubitka egzistencije. I svi smo prema tome pomalo ravnodušni.“
„Globalna neoliberalna diktatura i aktuelna kriza, kao njena najperfidnija forma, ne tolerišu one koji se ne povinuju diktatu kapitala…“
Namerno, naravno, ne objavljujemo imena autora navedenih redova (simbolično: jedan je objavljen pre, drugi posle 31. decembra 2013), jer ona za ovu priču nisu ni bitna; citati su prosto uzeti kao paradigma, kao primer i obrazac mišljenja koje danas dominira u javnom „diskursu“ Srbije.
„Globalna neoliberalna diktatura“? „Orvelovski svet neoliberalnog robovlasništva“? O čemu se tu zbilja radi, šta se pod tim konkretnije podrazumeva? Razumemo da novine nisu mesto za „naučne definicije“, ali ipak, zar tako teške i ozbiljne kvalifikacije ne zavređuju makar kakvo obrazloženje, bilo kakav argument. Ne, to je obema stranama, i izjavljivačima i zapisivačima, bilo (samo)razumljivo. Jednostavno, i najkraće, taj neoliberalizam mu dođe kao neka „kloaka“, ili deponija, kao „svo đubre ovoga sveta“ skupljeno u jednoj tački. To jest pojmu. I kada, međutim, nije jasno rečeno, iz konteksta se vidi da se tu pre svega misli na zapadnu civilizaciju ili, kako smo ovih dana mogli da pročitamo, na „koncept“ koji je „politički, društveno i kulturno projektovan i praktikovan u SAD i EU“ poslednjih tridesetak godina. I to je ono što prvo pada u oči – to vezivanje „neoliberalne diktature i robovlasništva“ za Ameriku (severnu) i Evropu (zapadnu). Naročito Nemačku.
Kad, međutim, pogledate pravo stanje stvari, lako ćete videti da je položaj radničke klase – mada to već odavno nije ona Marksova klasa – i, uopšte, nivo kako ekonomskog standarda, tako i socijalnih (penziono i zdravstveno osiguranje, obrazovanje…), kao i ljudskih (žene, manjine) prava stanovništva u SAD i Evropskoj uniji daleko viši nego u Rusiji, Kini i drugim „(brzo)rastućim“ ekonomijama. Bez obzira na izvesna pogoršanja, pre svega u vidu nezaposlenosti, u pojedinim zemljama iz prve grupe poslednjih godina. Do čega je, opet, došlo pre svega zbog izuzetno niske cene radne snage u ovim drugim i otud njihove povećane konkurentnosti na svetskom tržištu, ali da sad u to ne ulazimo. Uprkos tome, o Rusiji i Kini piše se praktično isključivo pozitivno, a Putin i Ugo Čavez, sad već pokojni lider Venecuele, u Srbiji su postali pravi nacionalni heroji. Ali ne samo to. Ove zemlje se promovišu i u neku vrstu alternative SAD i EU. Poželjne alternative, naravno.
To što „alternativci“ pate od snažnog i hroničnog „deficita“ demokratije (više) nije tako važno. Mada nije izvesno da je „pate“ prava reč. Neretko se, naime, od naših („Naših“?) deprimiranih intelektualaca može čuti kako im „pripadne muka“ na sam pomen reči demokratija. To bi bar trebalo da bude lako rešivo, zar ne. Pokupite stvari, odete u Pjong Jang i razbaškarite se: nema izbora, nema manipulacija, nema orvelovskog neoliberalnog robovlasništva, čista idila.
A možete i u – Havanu. Ali, odavde svi na Kubu odu na dve-tri sedmice i vrate se ushićeni, prepuni utisaka, kao da su se vratili iz raja: na sve strane pesma, zabava, veselje, „sreća jedna neopisiva“, što bi rekao Đ. Balašević. Niko, međutim, tamo da ode da živi i radi, niti da se školuje, još manje da se leči. Drugačije rečeno, gde su danas najbolji profesori (i najbolji studenti), najbolji lekari, gde žive nobelovci. Sve u samim „tvrđavama neoliberalizma“. Ili je to slučajno, a možda i nebitno?
Kada je, pak, o „diktaturi kapitala“ reč – što između ostalog obuhvata i položaj zaposlenih – stvari zapravo stoje sasvim obrnuto. Značaj novca u ekonomiji nikada nije bio maniji nego u današnje vreme. Odnosno, sa druge strane, nikada u istoriji ljudski duh u tzv. materijalnoj proizvodnji nije imao takav značaj kao u poslednjih par decenija. Uopšte, ako su nekad prirodni resursi i kapital bili glavni faktori ekonomskog razvoja (mada savremena ekonomska istorija ukazuje na prevashodni značaj „duhovne nadgradnje“, tj. društvenih institucija), danas je opštepriznata činjenica da ono što (p)okreće točak napretka nije novac, nego – znanje. I to, štaviše, jedna specifična, najvrednija, najuzvišenija moglo bi se reći, vrsta znanja: inovativnost. Inovacije, izumi i izumiteljstvo, dakle mašta i maštovitost danas „nose šnjur“.
Pri čemu, i to je važno, inovativnost ne obuhvata samo velike izume, grandiozna otkrića koja preko noći menjaju svet (mada su u stvari veliki izumi oduvek bili plod dugogodišnjeg rada i brojnih prethodnih sitnih pomaka). Danas su posebno na ceni male svakodnevne inovacije, unapređenja i usavršavanja proizvoda i proizvodnih procesa koji nisu samo, pa ni pre svega, ostavljeni na volju pronalazačima, nego su deo poslovne politike i svesno usmeravanih aktivnosti u kompanijama.
Inovativnost je u savremenom preduzeću, ma koliko to možda delovalo paradoksalno, postala rutina. Vi morate takoreći svakog dana da izmislite nešto novo da biste se nametnuli svojim partnerima, klijentima, kupcima, potrošačima. Ispoljavanje kreativnosti, koje je nekad bilo „rezervisano“ za retke pojedince (bilo da ih je super talentom nagradio bog ili im je to bogatim nasledstvom omogućio otac), sada je postalo deo „radne obaveze“. Nova ekonomija sada ne samo da traži, nego i dozvoljava – važi i obrnuto – velikom, većem nego ikad, broju ljudi da pokažu svoje, možda ne tako epohalne i genijalne, ali ipak stvaralačke sposobnosti. Došlo je do demokratizacije „sveta stvaranja“.
Da ljudski duh nikada u istoriji nije imao veći značaj, da čovekova kreativnost, kao jedinke i kao vrste, nikada nije bila ni cenjenija ni raširenija, ne vidi se samo, pa ni pre svega, u ekonomiji. To važi, još i više, u svim ostalim sferama ljudske delatnosti. Šekspir, Servantes, Mikelanđelo, Leonardo, Van Gog, Betoven, Mocart i stotine drugih umetnika koji predstavljaju kamenove međaše u ljudskoj civilizaciji, koji su svetu ostavili umetnička dela neprocenjive vrednosti, živeli su skromno, najčešće jedva sastavljali kraj s krajem, a svojim naslednicima su često ostavljali dugove. Štaviše, njihove mecene i patroni, tj. naručioci njihovih dela, po pravilu su bili plemići i velikaši u čijem poreklu, kao ni u poreklu njihovog bogatstva, nije bilo ničeg velikog i plemenitog. A po socijalnom statusu, oni kojima se danas dičimo u svoje vreme češće su pripadali margini nego eliti.
Poslednjih decenija došlo je u tom pogledu do pravog „kopernikanskog obrta“. Umetnici svetskog glasa se uvažavaju više od kraljeva i šefova država. Mnogi od njih – ne samo oni iz masovne kulture, pevači popularne muzike, filmski glumci i slično, nego i oni iz elitne kulture – još za života postaju milioneri. A od autorskih prava decenijama na visokoj nozi žive njihove, često vrlo široke, porodice. I ne samo da veliki broj vrhunskih svetskih umetnika bukvalno pliva u bogatstvu, nego i, opet bukvalno, milioni onih „prosečnih“ žive daleko iznad svetskog i nacionalnog proseka.
Za to svi oni treba da zahvale pre svega promenama u onih „inkriminisanih“ poslednjih tridesetak godina. Razvoj saobraćaja i, posebno, informaciono-komunikacionih tehnologija (Internet) doneo je najviše koristi upravo poslenicima u sferi duha. S jedne strane, oslobodio ih je diktata, materijalnog ili „moralnog“, lokalnih moćnika, političara, kritičara, tajkuna; s druge, do neslućenih granica je proširio mogućnost da plasiraju svoja dela. Vi čak više i ne morate, ako vas mrzi, da mrdnete iz rodnog grada ili mesta u kojem volite da živite, a vaša umetnost može da obiđe ceo svet. Ta medalja, doduše, ima i svoju drugu stranu – i konkurencija je nikad jača. Ali su i šanse za uspeh, tj. šanse da živite od onoga što volite da radite, nikad veće. Jer, veća je nego ikad mogućnost da nađete „srodnu dušu“: jednu u Aziji, drugu u Australiji, treću u Americi, četvrtu u Africi; šta vas briga što vas ne cene u Ivanjici. Možete je naći svuda gde dopire „globalna mreža“, Internet, a Internet dopire svuda.
Liberalizam i „njegova sestra“ globalizacija doveli su, nasuprot uvreženom shvatanju, do porasta, a ne do pada društvene solidarnosti i empatije. To je, s jedne strane, omogućio ogroman rast opšteg društvenog bogatstva i životnog standarda, kao i porast broja izuzetno bogatih pojedinaca, ali je to istovremeno utemeljeno u liberalnim načelima. Adam Smit, rodonačelnik liberalizma, najpoznatiji po delu Poreklo bogatstva naroda, bio je u stvari profesor Teorije moralnih osećanja. Solidarnost u okviru plemena ili porodične zadruge zapravo i nije istinska solidarnost, jer nije zasnovana na slobodnoj volji pojedinca. Uostalom, solidarnost u siromaštvu lepo opisuje izreka „nekad nismo imali ništa, ali smo sve delili“. Lako je biti solidaran kad nemaš šta da daš.
O porastu saosećajnosti govori da se u dobrotvorni rad uključuju bukvalno milioni ljudi, kao i sve veći broj dobrotvornih fondova koje osnivaju bogati pojedinci, te njihov značajni lični angažman na tom polju. Doduše, onda ćete čuti kako ta pomoć više odmaže nego što pomaže, da bogataši to ne rade zbog stvarne empatije, već zarad neke druge koristi koju će iz toga za sebe izvući – „zbog oskara, gremija ili naslovne strane Voga“ i slično. Razume se, te „principijelne“ primedbe odnose sa na Klunija i Šumija (za neupućene: Mihael Šumaher, vozač „Formule 1“ koji je poklonio blizu devet miliona evra žrtvama cunamija u Japanu), ali ne i na Noleta.
Nije, naravno, cela ova priča potegnuta ni zbog Rusije ni zbog Evropske unije, ni zbog „KinAmerike“ (kovanica koji izražava povezanost Kine i SAD); neka im bude kako izaberu. Kao što zbog njih nisu ni plasirani pomenuti i još mnogobrojniji nepomenuti tekstovi. Ne u smislu postojanja nekakvog „zajedničkog zavereničkog poduhvata“, nego u smislu manje-više spontanog izraza jednog jakog (i sve jačeg?) društvenog trenda. Ali, taj „spontanitet“ nije ono što teši, već naprotiv, ono što zabrinjava.
Reč je ovde, razume se, o Srbiji: kako će se ona snaći u savremenom svetu, na koju će stranu i kakvo će mesto u njemu zauzeti. A onda, u tom kontekstu, ne da bi se reklo kako je danas idealno – ko bi normalan tako nešto i tvrdio, ali, što bi rekao Đinđić, kad je bilo idealno – već da bi se ukazalo na neke jednostavne i lako vidljive činjenice koje se, međutim, olakim (dis)kvalifikacijama (neo)liberalizma arogantno bagatelišu.
Zapravo, uopšte se tu i ne radi o kritici neoliberalizma. Jer, između liberalizma i neoliberalizma – gde bi prvi bio dobar, a drugi loš momak – nema nikakvih značajnih razlika. Uzgred, termin neoliberalizam je nastao u Sjedinjenim Državama baš da označi sledbenike izvornih, klasičnih liberala, pošto se naziv liberali odnosi na levicu Demokratske partije, koji predstavljaju neku vrstu socijaldemokrata.
Ali to, naravno, uopšte nije važno. Pošto se misli da nekako nije zgodno biti protiv slobode, tj. slobodnjaštva (da ne kažemo baš slobodarstva), onda se računa da će se dodavanjem prefiksa „neo“ dobiti neki novi, pokvareni i pervertirani liberalizam koji će onda moći lako da bude odbačen. A onda će i lakše biti trasiran put kojim Srbija treba da ide. Naravno, na suprotnu stranu. Naročito – to je zapravo konkretan cilj koji stoji iza tih „načelnih“ opredeljenja – od Evropske unije.
„Srbi su ljudi sa jakim identitetom i ne baš mnogo praktični. Ne vidim kako bi mogli da se uklope u tu evropsku mašineriju, a da pri tom ne propadnu. Hrvatima je mnogo lakše, oni su naučili da se udvaraju moćnima i bogatima. Mesto uz skute uvek im je bilo dovoljno i prijatno“, poručivala nam je jedna u desetinama hiljada primeraka objavljena „novogodišnja čestitka“.
Stotine hiljada Srba već decenijama živi u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Britaniji… I ne samo da su se odlično uklopili u tu „evropsku mašineriju“ i da nisu propali – a ima ih svih profesija, cela lepeza, od fizičkih radnika do vrhunskih stručnjaka – nego već godinama obilato pomažu rodbinu u domovini šaljući svake godine 2-3-4 milijarde evra (ranije maraka, lira, franaka…). Dakle, njima odbrana od Evrope ne treba. A da im je „tamo“ dobro i da su se odlično snašli najbolje pokazuje to što se niko od njih ne vraća. Kao što se, uostalom, ne vraćaju ni oni koji protiv Evrope trube na sav glas, nastojeći valjda da je ogade „običnom svetu“, ali ne napuštajući pri tom ni Pariz, ni London, ni Minhen, ni Beč.
Sve to, međutim, ne spada ni u kakva specijalna znanja, još manje u tajne poznate uskom krugu posvećenih. Naprotiv, to je široko i dobro poznata činjenica. Njeno ignorisanje i nehotice izaziva sumnju: kako je to moguće, o čemu se tu zapravo radi?
Doduše, poslenici kulture i umetnosti danas, kao popularne i/ili cenjene ličnosti, govore „o svemu i svačemu“, tj. i o stvarima koje su daleko izvan njihove profesije. Nije tako bilo ranije. Šekspir je pisao, Leonardo crtao, Mocart komponovao, ali im nije padalo na pamet da komentarišu aktuelna politička i ekonomska zbivanja. Danas su mnogi umetnici poznatiji po svojim političkim stavovima nego po umetničkim delima.
Ali, nije u tome nikakav problem. Nikome ne želimo da „zapušimo usta“ – ko bi to, uostalom danas, čak i kad bi hteo, mogao – pa ni poznatim ličnostima, šta god da ih je proslavilo. Dakle, neka govore, i treba da govore: „Sve što cveta htelo bi da cveta, neka cveta i treba da cveta“, govorio je dobri i mudri Duško Radović. Jedino, kad već govore, neka pokažu minimum (društvene) odgovornosti i neka ne podležu ličnim osećanjima i pomodnim trendovima. A pre svega neka bar malo uvažavaju činjenice.
To je neophodno, ne zbog sveta i bilo kakve „pravovernosti“, nego, sasvim praktično i pragmatično, ako se zaista želi da status kulture i umetnosti u Srbiji bude bolji. Jer, ovde položaj kulturno-umetničkog „esnafa“ nije posledica nikakvog ni liberalizma ni neoliberalizma, pošto nečeg takvog u Srbiji nije ni bilo. Nasuprot tome, u Srbiji poslednjih decenija vladaju populizam i politički voluntarizam, takoreći bez ikakvih granica. Esencija liberalizma, i starog i novog, jesu institucije. Institucije su i tržište i država, svako sa svojim pravilima, tj. zakonima. Skraćeno: vladavina prava. U Srbiji nije bilo ni jednog, ni drugog, ni trećeg. A nema ih ni danas.
Peščanik.net, 16.01.2014.http://pescanik.net/2014/01/bez-neolibe ... -napretka/
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
