„Јавна“ Расправа је прошла очекивано, уз бројчану надмоћ оних који су јој присуствовали по службеној дужности (отуда оно „Јавна“ под знаком навода).
Отворивши „јавну“ расправу (која је била толико јавна да ни на огласној табли „Банског двора“ гдје је одржавана није било извјешено обавјештење о њеном одржавању) са уздигнуте бине, испред шаке окупљених, једна је тета, сједећи достојанствено за својим преносним рачунаром, веома стручно и прецизно, мада малко ужурбано, видјело се да јој се жури да што прије сврши с овим мрским послом, изложила и образложила (макар сам стекао утисак да је била убјеђена у ово потоње) нацрт буџета града за годину Господњу 2012.
Без илузија о томе да ће ико бити спреман да уистину саслуша и узме у разматрање оно што сам имао да кажем, изрекао сам оно што сам изрекао. Знам, већ чујем критике: „Будало, само си улудо трошио ријечи“... Ја можда и не бих знао како да се оправдам ономе ко би ме за овај злочин тако оптужио и можда би било боље да шутим, али, макар и не учиниле никакву видљиву промјену у том тренутку и на том мјесту, тих пар изговорених реченица остаће вјечно свједочанство мени, онима који су их чули, онима за које су изговорене и онима којима су упућене.
Уопште узев, имам утисак да се људи осјећају неважни, немоћни, небитни... Тужно је то, јер, када тако сами поставимо ствари, оне уистину такве и јесу. Људи су још и лијени, да, лијени да се заузму за себе и за своје ближње. Очекују ваљда да ће неко други мјесто њих то да уради. Или немају времена... Хех, немају времена... Да је бар то истина, свемир би створио сво потребно вријеме да људима омогући слободу избора. Овако, људи БИРАЈУ да поклоне своје вријеме телевизору, фејсбуку, израбљивачу (којег неки из пристојности називају послодавцем), вођи, идолу... и многи су убјеђени да то мора тако, да не може другачије... и многи се варају или су преварени...
Занимљиво је посматрати дио система који грца у сопственој немоћи, гуши се, колабира, нестаје... Занимљиво га је посматрати споља али и изнутра, поставши, макар на тренутак, активни учесник оронуле циркуске параде. Занимљиво је посматрати и људе. Оне „горе“ као и ове „доле“. Прве како покушавају да оправдају насиље које проводе над другима, смијући се њиховој немоћи, а друге како јуришају на вјетрењаче, неки храбро, лудо, али с вјером да се ипак не своди све на оклоп од крви и меса, неки одважно али прорачунато, не би ли нашли своје мјесто под окриљем умирућег „дива“, а неки... ћутљиво се предајући...
Уистину је част, и необично је, из првих редова посматрати ову чудесну представу, неки би рекли фарсу, и чак узети учешће у њој. Признајем, није увијек пријатно, али јесте поучно, отрежњујуће, добро, јер све што је добро није увијек и пријатно...
Нарочито је добро када, с времена на вријеме, смогнем снаге и храбрости да, упркос никаквим шансама за успјех, јурнем на те проклете вјетрењаче и свима у брк кажем отворено оно што и сами знају али о чему не разговарају а и радије би да и други о томе, макар јавно, шуте.
Мени је досадило да шутим јавно, да говорим само по ћошковима и буџацима. Сам сам се себи почео гадити када почнем с неким „у четири ока“ разговарати. И све тако, слажемо се, исто к'о и цигле, изјадамо се једно другом, к'о две доконе бабе, издувамо се мало, лакше нам... Наједном, схватим да је и то добро, али је боље ако произведе реакцију и покрене на акцију (још се све лијепо и римује
).
Видим да је дрво труло, безродно, одавно зрело за обарање али још дуго неће пасти само од себе. Потребна му је и моја помоћ, као једне од капљица бујице што се спрема, да доживи коначан крах и уступи мјесто ономе што већ увелико спремно чека да заузме његово мјесто.
Лична иницијатива, излазак из мрака очајања, ослобађање окова ауторитета, прихватање права и одговорности да мислимо, говоримо и дјелујемо сопственом главом, језиком, тијелом, снагама и могућностима које су нам дате... то је кључ моћи која лежи у свакоме од нас а која је више него довољна не да сруши него да одува усмрђено, труло дрво које нам намећу као једини избор а које је илузија живота који мислимо да живимо.
И баш због тога што су и идејни творци трулог дрвета које називају "систем" или "нови свјетски поредак" свега овога веома свјесни, због тога се и труде да ове и овакве "јавне" расправе буду у таквој мјери "јавне" као што је била ова данашња...
Све у свему, једно занимљиво искуство би за мене ова „Јавна“ расправа о нацрту буџета града Бање Луке за Господњу 2012. годину...
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
