Citiraj:
Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 40. став 5. и члана 61. став 1. т. б) и г) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске", бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. септембра 2019. године, донио је
РЈЕШЕЊЕ
НЕ ПРИХВАТА СЕ иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 4, чл. 28. и 55. и члана 63. ст. 1. и 2. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник града Бањалука", бр. 2/18, 40/18 и 12/19).
ОБУСТАВЉА СЕ поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 1. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник града Бањалука", бр. 2/18 и 40/18).
Образложење
Удружење за борбу против корупције Transparency International у Босни и Херцеговини, са сједиштем у Бањалуци, дало је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 22. став 1. и став 4. тачка б), чл. 28. и 55. и члана 63. ст. 1. и 2. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник града Бањалука", број 2/18; у даљем тексту: Одлука). У иницијативи је наведено да: оспорене одредбе члана 22. став 1. и став 4. тачка б) Одлуке, којим је регулисано издвајање из централног топлификационог система, нису у сагласности са чл. 9а. и 16. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске", бр. 124/11 и 100/17), чланом 47. став 5. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске", бр. 6/12, 63/14 и 18/17) и чланом 29. став 2. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске", број 101/11); оспорени чл. 28. и 55. Одлуке, којима је регулисан приговор корисника услуге на квалитет топлотне енергије и приговор на новчану обавезу нису у сагласности са чл. 51. и 52. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске", бр. 6/12, 63/14 и 18/17); оспорене одредбе члана 63. ст. 1. и 2. Одлуке, којима је регулисана накнада штете, нису у сагласности са чланом 16. став 2. Закона о комуналним дјелатностима и чланом 184. Закона о облигационим односима. Наиме, давалац иницијативе сматра да доносилац акта није могао прописати, поред законом предвиђених услова, и сагласност свих станара ЗЕВ-а као услов за раскид уговора о испоруци топлотне енергије, да није обезбијеђена заштита права потрошача на законом прописан начин, да је требало приликом регулисања накнаде штете прописати и одговорност даваоца услуге без обзира на његову кривицу, те да је давалац услуге одговаран и за штету због нередовног вршења ове услуге. Сагласно наведеном, оспореним прописивањем су, по мишљењу даваоца иницијативе, нарушени уставни принципи о подјели власти и уставности и законитости из чл. 69. и 108. Устава Републике Српске, те право на дом и право на мирно уживање имовине, гарантовани чланом 8. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Притом, давалац иницијативе указује на праксу Европског суда за људска права, Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине у предмету број: АП 1820/15 ("Службени гласник Босне и Херцеговине", број 5/18). Предлаже да Суд, након спроведеног поступка, утврди да оспорене одредбе предметне одлуке нису у сагласности са Уставом и законом.
Оспореним одредбама члана 22. ове одлуке прописано је да се корисник услуге не може издвојити/искључити из централног топлификационог система без сагласности осталих корисника у објекту и даваоца услуге (став 1), те да је предуслов за издвајање из топлификационог система, поред осталог, прибављање сагласности свих станара заједнице етажних власника (у даљем тексту: ЗЕВ), овјерени потписи или директно код даваоца услуге, а за објекте гдје у складу са законским прописима није формирана или не постоји обавеза формирања ЗЕВ-а прибавља се сагласност свих власника/сувласника објекта, овјерени потписи или директно код даваоца услуге (став 4. тачка б).
Полазећи од наведених уставних и законских одредби, којима је јединица локалне самоуправе овлашћена да уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности и да својом одлуком, између осталог, детаљније прописује услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, опште услове које садржи уговор између даваоца и корисника комуналне услуге, услове за коришћење и престанак коришћења комуналне услуге, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга, Суд је оцијенио да је Скупштина града Бањалука, прописујући као оспореним одредбама члана 22. ст. 1. и 4. Одлуке начин и услове под којима се корисник услуге може издвојити/искључити из централног топлификационог система, уредила односе даваоца и корисника услуге у оквиру законом утврђеног овлашћења. Приликом ове оцјене Суд је имао у виду Закон о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске", број 101/14), чијим су одредбама дефинисани заједнички дијелови зграде, у које спадају и топловодне инсталације (члан 3. тачка ж) као недјељива и неподијељена имовина етажних власника која представља основ сувласничке заједнице са једнаким обимом права и обавеза, у складу са законом и њиховим међусобним уговором, и у зависном је односу према засебној етажној својини и неодвојива је од ње (члан 4. ст. 1. и 2). На основу наведеног, те имајући у виду законом прописане обавезе даваоца услуге, Суд је оцијенио да утврђивање обавезе корисника да, ако не постоје техничке карактеристике за потпуно искључење корисника из топлификационог система због проласка цијеви кроз простор корисника које напајају друге кориснике топлотном енергијом, прибави сагласност свих станара ЗЕВ-а / власника објеката и да прихвати један од понуђена три модалитета: испостављање рачуна на бази рада од 24 часа дневно на основу стручног мишљења о испуњености услова за искључење из топлификационог система, о његовом трошку, које садржи јасне параметре из којих је видљиво колико топлотне енергије простору корисника дају постојећи водови који пролазе кроз исти и снабдијева друге кориснике или да о свом трошку, путем овлашћеног стручног лица, изврши изолацију водова који пролазе кроз простор корисника, о чему записник потписују овлашћени представник корисника, даваоца услуге и лице које је извршило изолацију водова, у ком се случају кориснику даље не испоставља рачун за топлотну енергију или да са испоручиоцем закључи уговор којим ће се обавезати да за испоручену топлотну енергију плаћа 30% од пуне цијене за гријање, у ком случају се неће вршити претходно наведене радње, како је то прописано одредбом члана 22. став 4. Одлуке, није несагласно са законом. Како давалац услуге због техничких карактеристика система испоруке топлотне енергије није у могућности да у потпуности обустави услугу гријања у просторијама које се не могу искључити из система заједничког гријања и које се грију преко заједнички уграђених инсталација, то је, по оцјени Суда, утврђивање одговарајуће обавезе кориснику на начин одређен чланом 22. став 4. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије ("Службени гласник града Бањалука", бр. 2/18, 40/18 и 12/19) сагласно са законским овлашћењем јединице локалне самоуправе да својим актом уреди права и обавезе даваоца и корисника ове комуналне услуге. Оспорено прописивање сагласно је и са основним начелима на којима се заснива Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени гласник Републике Српске", бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), јер је предмет уговора, којим давалац и корисник уређују међусобне односе, и отказ испоруке топлотне енергије на начин и под условима које прихвати корисник ове комуналне услуге. Оцјена оправданости и цјелисходности оспореног рјешења, односно да ли оспореном одредбом прописан проценат одражава реалну вриједност трошкова топлотне енергије која се и поред обустављања због техничко-технолошког јединства система, кориснику пружа у одређеном обиму, према члану 115. Устава Републике Српске, није у надлежности Суда.
Чињеница да је оспорена одредба члана 22. став 4. Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије у сагласности са законом за чије је извршење донесена чини је уставном и са становишта члана 108. Устава Републике Српске. Такође, из истих разлога, по оцјени Суда, оспореним прописивањем није повријеђено право на имовину гарантовано чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, односно оспорено рјешење није усмјерено на угрожавање или пак ограничавање наведеног права.
Odluka Ustavnog suda Rs broj U-20/18 od 25.09.2019. godine
Naveo sam samo dio relevantan u pogledu isključenja sa sistema.