Ta priča sa ujedinjenjem je jednostavno preširoka. Da li su to zaista bili nekakvi idealisti koji su na Balkanu htjeli stvoriti jednu jaku državu da nas ne buši ko kako stigne i ne maltretira sa svih strana ili je u pitanju neka pozadinska priča i plan na uništenju Srba i rasparčavanju Balkana, vjerovatno nikada sa sigurnošću nećemo saznati.
Zamišljam centralnu Srbiju, Vojvodinu, Kosovo i Metohiju, Makedoniju i naš dio Bosne u jednoj državi, 1919 i Bog te veselio. Vjerovatno bi bio drugačiji i 2 svjetski rat, a sigurno i 90te. Ali eto, mi i dalje i 100 godina nakon toga imamo iste greške, sa istim katastrofalnim vladarima i lopinama koji gledjau samo svoj džep a za nacionalni interes ih zabole.. A dobar dio naroda se i dalje kune u iste.
Nije loše ovu pjesmu ostaviti s vremena na vrijeme, za forumsku omladinu.

Pravo u centar što se tiče Kroasana i njihove državnosti.. Evo baš im ide trideseta 'obljetnica' najveće akcije u istoriji. Šta imaš dalje pričati o njima.
Citiraj:
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.