|
10. studenog 2011. ili KUHANJE
Dragi dnevniče,
bio je ovo naporan mjesec. Mislim, prođu tisuće godina dok neke tajne života i svemira ne budu otkrivene, a neke od njih ostaju skrivene, valjda, do kraja svijeta. Jedna od takvih nerješivih misterija jest i trenutak u kojem sam se ja, iz napirlitane curke u minici tipa dominđos, koja stoji s Bavaria pivom i slamkom u Dalekoj obali do ranih jutarnjih sati - transformirala u predanu domaćicu s drvenom kuhačom i pregačom. Bila sam jako zabrinuta i noći sam provodila pitajući se je li ovo trajno stanje i hoće li mi usklađenost boja štikli i mince ikad više biti važnija od kvalitete domaće blitve i neretvanske pasrtve?
Zašto mi se ovo događa, jesam li previše gledala MasterChef ili su uzroci moje metamorfoze povezani s dubljim razlozima - s ljubavlju ili čak možda majčinskim instinktom... Brrr...
Kuhanje me, dakle, iz nepoznatih razloga, zaokupljalo, zabavljalo i stvarno sam se unijela u tu vještinu... Ta zajebancija je otišla toliko daleko da sam prošli petak na večeru pozvala Zorana. Prijateljski, naravno. Znajući koliko mi se Zoran sviđa, Martina nikako nije mogla shvatiti zašto tipa želim hranom odvući u krevet, umjesto da ga, normalno, u Hemingwayu nakljukam tequilom i pivom i onda pod izlikom alkohola besramno i prijateljski iskoristim, još ga puštajući da misli kako je on zaveo mene... I zar malo dublji dekolte nije učinkovitiji od tjedna potrošenog na smišljanje savršenog recepta, pa na kupovanje namirnica, kuhanje, pospremanje... Ne, ne, kakvi dekoltei, halteri i ostale prizemne i trivijalne gluposti... Kuhanje obroka za muškarca kojeg želim, meni se činilo savršenim planom za petak uvečer...
Taj plan je doduše imao dva sitna, sićušna, malecka nedostatka. Osim što nisam znala što kuhati, nisam znala ni kako to skuhati. Ustvari, osim jaja na oko i tosta, ja nisam znala skuhati – ništa!!! Ali, kontala sam, hajde nije to nuklearna fizika, ako ona žbira s MasterChefa može, onda mogu i ja... Sve je bilo, koliko – toliko, OK do petka, a onda je nastupila panika...
Večera je morala biti savršena, stoga sam iskopala sam sve mamine kuharice – Kuharica Vegeta, Kuharica Podravka, Kuharica Stevo Karapandža i još neki likovi za koje su Jamie Oliver i Martha Stewart obični studentski bezveznjakovići. Na kraju sam se ipak odlučila na suvremnu varijantu podrške i na coolinarka.com našla savršen recept za komplicirano jelo – PIRE KRUMPIR, te sam se u kulinarskom zanosu ohrabrila i odvažno odlučila pripremiti baš taj specijalitet. Ali već na drugom koraku, odmah poslije nabrajanja namirnica naišla sam na nepremostivu teškoću - u receptu piše malo soli.
Aaaaaarrrgghhhhh, orsonwellesovska histerija po stanu s kuhačom u jednoj i mobitelom u drugoj ruci - "Koliko im je MALO soli?!" Zovem majku, zovem prijateljice, čitam recept 60 puta, gledam u solnicu – malo je tako relativan pojam, opet zovem majku, vagam sol, ocjenjujem solnicu... Stavim previše soli...
U nastpu očaja zovem najbolju kuharicu koju poznam – svoju baku. Iskreno govoreći, bakini savjeti o životu, momcima, seksu i sjedenju na hladnom betonu su užasno grebanje oštrim noktima po hipotalamusu, jer realno - "ta će baba...", ali kad se radi o kuhanju bespogovornom slušam svaku riječ... Kao i obično, savjet je bio vrhunski – jednostavan i praktičan. U jelo koje presoliš, samo dodaj jedan krumpir i on će upiti višak soli.
U kuhani krumpir dodajem još jedan, po bakinom savjetu, da pokupi sol. Malo promiješam, ali se odmah zabrinem jesam li ubacila prevelik krumpir pa će možda sad biti neslano... Zovem majku, zovem prijateljicu, žvačem vreli, sirovi krumpir, spržim jezik, sad nema šanse da odredim je li dovoljno slano ali čini mi se neslano pa posolim još malo. Naravno, odmah se zabrinem da sam pretjerala i da je sad opet preslano i tu sam već ušla u začarani krug dodavanja krumpira i soli, sve dok se posuda u kojoj se kuhao krumpir nije napunila do vrha... Začarani krug s dodavanjem sastojaka ponovio i s mlijekom i maslacem, pa je na kraju pire krumpir ustvari ispao preslana juha od kolesterola i krumpira...
Večera je bila grozna, budimo realni. Ali večer nije bila loša. Zoran je kao u američkim filmovima donio par boca vina. Izvadila sam velike, kristalne čaše, izula štikle i nakon druge boce vina i masaže stopala konačno se opustiIa... Kvragu i kuhanje, pomislila sam kasnije dok je Zoran petljao oko mog grudnjaka, opet se sve svelo na moj puni dekolte, kratku minicu i alkohol... Ali jednostavne stvari su ionako najbolje, zar ne?
_________________
Bio jednom jedan djecak, u ocevoj kuci, nad rijekom, koji je sanjao zlatne snove, jer nista nije znao o zivotu.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
