Ovako je govorio patrijarh Pavle
Citiraj:
Prilikom pričešćivanja, pojedini sveštenici brišu kaiščicu posle pričešća svakog vernog, dok većina to ne čini. Prvi smatraju da su praktični i predostrožni, dok drugi osuđuju ovakav postupak smatrajući da se njime unosi zabuna među verne, da je znak malovernosti, ne odgovara dogmatski, itd. S obzirom da je u pitanju najveća tajna naše vere, kakav stav treba zauzeti u ovom pitanju, ne samo radi jednoobraznosti?
ODGOVOR: Ovo pitanje, koliko mi je poznato, prvi je kod nas izneo i o njemu opširno pisao, između dva rata, arhimandrit dr Petronije Trbojević. Ali je stanovište o potrebi uvođenja više kašičica za pričešćivanje, ili brisanje jedne posle pričešća svakog pojedinca usvojio još ranije, tako da je septembra 1911. god. podneo Svetom sinodu u Sremskim Karlovcima predstavku kojom je tražio da se zvanično uvede ovakav postupak u celoj Karlovačkoj mitropoliji.
U toj predstavci, pored higijenskog razloga (“da zajednička kašika, osobito bez temeljnog brisanja, može da prenese razne bolesti”), i estetskog (“mnogog pričesnika tako rekući jeza uhvati, kad pomisli u koliko je usta bila ta kašičica bez ikakvog čišćenja i brisanja”), navodi on i jedan dogmatski razlog u kome rasućuje ovako: Sem teplote, Svetom pričešću se ne sme ništa dodavati. Međutim, kako se na kašičicu, pri pričešćivanju, uhvati malo pljuvačke, koja se, kad se kašičica ponovo umoči u Svetu čašu, delimično opere i pomeša sa Svetim pričešćem: “Ako se kašika sto puta u usta pričesnika metne i ponopo u putir spusti, može se zamisliti slučaj da će se vino (krv) u osetnoj meri promeniti. Onda postaje ovaj dogmatski razlog važniji od prvih dvaju razloga”.
Krajem iste godine, Sveti sinod je na ovu predstavku doneo sledeće rešenje: “Molba se ova ne uvažava sa razloga što se Sveta crkva postarala i ima dovoljno sredstava da se verni očuvaju od zaraznih bolesti, a navedeni kvazi dogmatski razlog nema nikakva osnova”.
Nezadovoljan ovakvom odlukom Svetog sinoda, arhim. Petronije dostavi istu predstavku Jovanu Ž. Buti, uredniku “Pravoslavlja”, bogoslovskog lista koji je izlazio u Sremskoj Mitrovici, da se onde objavi. No ovaj odbije njeno štampanje u listu s obrazloženjem: “Ni higijenski ni estegski razlog ne može da me uveri o potrebi promene u načinu pričećivanja. Dogmatski razlog niste nikakvim argumentima potvrdili. Šta više, dogmatsko učenje po ovom predmetu ubija i ona dva razloga, na prvi mah osnovana i opravdana. Zašto? Ako je učenje naše Crkve istinito… onda je Sveto pričešće oganj koji sažiže svaku nečistoću ne samo duše. nego i tela.
Blagodat Božja koliko utiče na dušu toliko i na telo; sveštenik se moli da pričešće sveto bude vo iscjeljenije duši i tjela. A telo boluje ne samo od pohoti ploti – nego i od raznih bolesti.” Na kraju Buta veli: “Ja se ne bojim infekcije u pričešću, a nisam još čuo da je i jedan sveštenik bio zaražen tim putem. Posle I svetskog rata, jula 1921. god., podneo je arhimandrit Petronije ovakvu predstavku Svetom sinodu Srpske crkve, ali i tada bez pozitivnog rezultata.
Prema reči Gospodnjoj, u Crkvi se kroz vekove verovalo da je Sveto pričešće “hleb koji je sišao s neba, a ne kao što su oci jeli i pomrli. Ko jede ovaj hleb živeće večno” (Jov. 6, 58). Pričešćujući se, mi postajemo jedno telo s Hristom Životodavcem. Koji se dostojno “pričešćuje telom i krvlju Hristovom biva istog tela i krvi s Njim”, veli Sveti Kirilo Jerusalimski.” Vrlo lepo objašnjenje kako to biva daje nam Sveti Grigorije Niski: “Malo kvasca sve testo prema sebi uiodobi. Tako obesmrćeno Bogom teloGospodnje, budući u nama, sve pretvara i menja prema sebi”.
Još detaljnije izlaže o tome Nikola Kavasila veleći da je Sveto pričešće prava hrana za Crkvu Njegovu. “I (Crkva) pričešćujući se njima, ne pretvara njih u ljudsko telo, kao što biva sa kojom bilo drugom hranom, nego se ona (Crkva) pretvara u njih, pošto jače nadvlađuje. Kao što gvožđe stavljeno u oganj samo postaje oganj, ne pretvara oganj u gvožđe. I kao što usijano gvožđe ne vidimo kao gvožđe, nego prosto kao oganj, iošto se osobine gvožđa potpuno gube zbog ognja, tako i Hristova Crkva, kad bi je ko mogao videti onda kad se sjedini s Njim i pričesti se Njegovim telom, ne bi video ništa drugo nego samo Gospodnje telo”. Stoga Crkva veruje da verni postavši pričešćem jedno telo sa Hristom, i došavši tako u dodir sa Njegovim božanskim energijama, ne samo da ne mogu da se zaraze preko Svetog pričešća, nego da je ono izvor života i zdravlja. Sveti Jovan Kronštatski pominje više slučajeva isceljenja od raznih bolesti posle Svetog pričešća: “Koliko sam puta – veli on – imao prilike da vidim bolesnike istopljene kao vosak od bolesti, potpuno malaksale, umiruće, a koji su posle pričešća božanskim tajnama, po svojoj srdačnoj želji, ili po mojoj preporuci, na čudesan način brzo se oporavljali”, pa iznosi slučaj jednog starca, jednog učenika niže gimnazije, sinčića trgovca, starice, jedne devojčice, odraslog čoveka itd.
Kad bi onako bivalo kako veli arhim. Petronije Trbojević, i kad bi se preko pričešća širila zaraza, to bi većina sveštenika, osobito fizički slabijih, bolovala od najrazličnijih zaraznih bolesti i mnogi od njih već davno pomrli. Međutim, stvarnost pokazuje sasvim drugo. Veliki broj njih doživljava duboku starost i umire od bolesti koje nisu zarazne. U proseku sveštenici su dugovečni ljudi. A tako je bilo i u starije doba kad su, pre uvođenja kašičice, svi verni pričešćujući se, iili iz istog putira.
Pitanje koje postavlja arhimandrit Petronije J. Ž. Buti, na izjavu ovoga da se ne boji infekcije u pričešću: Bi li on upotrebio pričešće u koje bi usuli cijankalija? sasvim promaša cilj, jer ne može biti da i sam arhimandrit nije primećivao da je drugo “mogućnost” zaraze, a drugo “izvesnost” cijankalija. To pak što seo ukazivanju poštovanja Svetim tajnama, tako i isključenje mogućiosti štete koja bi mogla nastaviti za zdravlje vernih kad bi u takvom putiru stajalo vino, koje ne postaje odmah, čim se ulije u njega, krv Hristova.
Bilo bi prekomerno uzdanje u milost Božju, u najmanju ruku lakomislenost za svaku osudu, nedostojna nas kao saradnika, pomoćnika Božjih (1 Kor. 3,9), kad bi sveštenik znajući da je vino bilo u neodgovarajućem sudu, ili zaraženo kakvim virusima, ili otrovano, da ga upotrebi za pričešće. Jer treba shvatiti da mi verni ne mislimo da je Sveto pričešće hemijsko sredstvo za neutralizaciju otrova, te da se može u tom cilju upotrebljavati, ili s njim tako eksperimentisati, nego pre svega i iznad svega božansko sredstvo za duhovno uzdizanje, oslobođenje od greha, zadobijanje života večnog i vaskrsenja u poslednji dan (Jn. 6, 54).
U hrišćanstvu je svagda bilo glavno, i “jedino od potrebe”: zadobiti “umesto zemaljskog-nebesko; umesto privremenog-večno; umesto truležnog-netruležno”. Sve privremeno, telesno dolazi u drugi plan. Zato se u molitvama sve tri Liturgije svagda nalaze prozbe o večnom,11 a o telesnim potrebama, zdravlju i drugom retko.
Može zvučati paradoksalno ako sada, posle svega onoga što smo izneli, kažemo da se u Crkvi svagda znalo da Sveto pričešće zaista može biti uzrok slabosti i bolesti, pa čak i smrti. Govoreći o pristupanju telu i krvi Hristovoj, Sveti apostol Pavle veli: “Zato su među vama mnogi bolesni i dosta ih je umrlo…” (1 Kor. 11, 30). No tu on ne govori o zarazi od bacila, bakterija i virusa, dobijenih preko pričešća, nego o opasnosti za onoga koji “nedo- stojno jede hleb i pije čašu Gospodnju”.
U molitvi Liturgije Svetog Vasilija Velikog “Bože naš, Bože spa- sati… niže nemoščna dušsju i tjelom ot ježe nedostojnje sih priča- čatisja”. Tumačeći ovo mesto 1 Korinćanima, Sveti Jovan Zlatoust veli: “Mnogi u nedoumici pitaju jedan drugog: Otkud nastaju prevremeni smrtni slučajevi, otkud dugotrajne bolesti? Uzrok mnogih, govori on (Pavle), od ovih nznenadnih nevolja nalazi se u gresima”.v Zato sve svoje staranje hrišćanin i danas treba da uputi u pravcu izbegavanja greha. Zdravlje duše dejstvovaće onda na zdravlje tela.
Vekovno iskustvo, dakle, i praksa Pravoslavne crkve ne daje za pravo shvatanju arhimandrita Petronija ‘Grbojevića i onih sveštenika koji, iz bojazni od zaraze, traže uvođenje više kašičica, ili brisanje jedne posle pričešća svakog vernog.
Na kraju ukazaću na jedan slučaj za koji smatram da ima mesta da se iznimno postupi drukčije. Mislim, naime, da treba uzeti u obzir postojanje sveta preosetljivog, u većoj meri gadljivog, kod koga dolazi lako do povraćanja i kome bi pastir-duhovnik trebalo na neki način da snishodi i olakša pristupanje Svetom pričešću. No i to bi se moglo izvesti bez pribegavanja nekim vanrednim merama. Dok takav vernik ne ojača i ne savlada u sebi ovu slabost, mislim da bi mu se, izuzetno, moglo dopustiti da se pričesti na početku, pre svih, ili sasvim na kraju, posle deljenje antidora, kad je putir već prenesen na proskomidiju i kašičica po pričešću otrvena. Na taj bi se način njemu izašlo u susret, koliko je moguće, bez nepotrebnog izazivanja pitanja i unošenja nedoumice kod ostalih vernih.
https://www.cudo.rs/%D0%BF%D0%B0%D1%82% ... script=latČuvajmo se grijeha.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
