:angry1: pa dobro ješa bar pusti da se čovjek sahrani u miru!

Srpska pravoslavna crkva prvi put posle 19 godina bira patrijarha. Rimokatolička crkva izabrala je 2005. prvog papu u gotovo 27 godina. I u jednih i u drugih stasale su generacije koje taj izbor nisu nikad doživele. Ima sličnosti a ima i razlika. Pisaću o tome u nekoliko delova.

Јуче умрли патријарх СПЦ звао се Павле. Мирско име било му је Гојко Стојчевић. Православни монаси симболично добијају ново име али задржавају своје презиме. Они међу њима који буду изабрани за владике такође задржавају своје мирско презиме. Већина, неспособна да се ослободи сујете, труди се да презиме не користи а кад га користи ставља га у заграде. Многи можда и не знају да крше пропис. Само патријарх нема презиме.

Kod rimokatolika zapadnog obreda sveštenici zadržavaju ime i prezime. Samo papa uzima sebi novo ime koje bira sam. Papa koji je umro 2005. zvao se Ioannes Paulus II. Zvanično papino ime je latinsko ali običaj je da ga svaki narod za svakodnevnu upotrebu prevodi. Tako je i papa Wojtyla jednima bio Jovan Pavle, drugima Ivan Pavao, Giovanni Paolo, János Pál, Jan Pavel, Eoin Pól, Johannes Paavali, Йоан Павел, João Paulo, Gjon Pali... Italijani još od vremena žestokog ujediniteljskog antiklerikalizma imaju običaj da papu zovu po prezimenu - papa Wojtyla - što nije ni pežorativno ni sasvim pogrešno.

Смрћу патријарха Павла Патријаршки престо постaо је упражњен. Isti je slučaj i kod rimokatolika gde se od smrti jednog do izbora drugog pape koristi izraz Prazna stolica (Sedes vacans). Оба израза симболизују континуитет функције која не престаје да постоји иако је у том тренутку нико не обавља.

E, sad mala digresija: kad ljudsko biće prestane da živi ono UMRE. Ako to ljudsko biće veruje u postojanje nekog drugog života posle smrti, a naročito ako je govornik i vernik, može se reći da je PREMINULO, što znači Prešlo Tamo. Smešno je kad ateista za nekoga kaže da je preminuo ili kad neko to kaže za ateistu.

И православне и римокатоличка црква имају врло формализоване и строго одређене литургијске радње, процедуре и ритуале. Али римокатолици осим тога имају и далеко формализованије нелитургијске ритуале. Кад умре православни патријарх потребно је мимо сваке сумње утврдити смрт али, колико је мени познато, за то нема неке посебне процедуре. Верујем да у данашње време смрт утврђује стручно лице, лекар. Уз ограду да ми можда није познато - али ипак са поприличном сигурношћу - верујем да у православној цркви није строго утврђено ни ко објављује патријархову смрт и на који начин. Можда то и није баш најбоље решење јер тако може да се деси, као што се јуче десило, да то не изгледа баш најлепше.

Vatikan ima strogo propisanu proceduru. Kad umre papa, smrt stvarno utvrđuje lekar ali to nije dovoljno. Posebno ovlašćeni kardinal, kamerlengo Svete rimske kurije, mora i formalno da ustanovi smrt. To radi tako što umrlog papu tri puta pozove njegovim mirskim (krštenim) imenom - kažu da je to zato što se veruje da je verovatnije da u trenucima najveće slabosti duše i tela čovek reaguje na ime koje je u detinjstvu nosio nego na ono koje mu je datu u zrelom ili vrlo zrelom dobu. Ranije je važilo pravilo da zatim kamerlengo umrlog papu tri puta kucne u čelo (lagano!) posebnim malim srebrnim čekićem, ali pošto u haosu koji je nastao usled sasvim iznenadne smrti pape Jovana Pavla (nije bio Jovan Pavle I, samo Jovan Pavle) to nije urađeno, njegov naslednik odlučio je da se jednom prekinuta tradicija ne obnavlja. Kamerlengo zatim lomi papin prsten pečatnjak, poznat kao ribarski prsten jer je na njemu slika svetog Petra koji lovi mrežom. Potom pečati lične prostorije umrlog pape (bez obzira gde je on umro). Posle skandala koji je izbio kada je dr Ricardo Galeazzi-Lisi, glavni lekar pape Pija XII, 1958. tajno snimio papu u samrtnom ropcu (koji je potrajao...) i fotografije prodao časopisu Paris Match, najstrože je zabranjeno snimanje (svaka vrsta snimanja) umrlog pape sve dok ne bude zvanično izložen. Tek nakon toga vatikanska pres služba najavljuje svim medijima da će u određeno vreme objaviti važno saopštenje - i smrt pape objavljuje svima jednako, bez jagme za ekskluzivom i preferencijalnog tretmana. Do smrti pape Pavla VI sâm kamerlengo je telefonom na zajedničkom pozivu objavljivao vest. Nove tehnologije učinile su to manje-više nepotrebnim bar što se prvog obaveštenja tiče, ono ide mejlom, ali kamerlengo i dalje daje izjavu koju svima jednako prenosi vatikanska agencija VIS.

Православцима и римокатолицима заједничко је да се никакве формалне активности за избор новог поглавара не обављају док се претходни не сахрани. Ни код једних ни код других датум сахране није строго одређен али настоји се да се свим православним епископима odnosno svim kardinalima dâ mogućnost da stignu na sahranu. Nekada je to, posebno u slučaju katolika, bilo jako teško; čak i u ovom veku se dešavalo da neki od kardinala ne stigne ni na konklavu (izbor pape) a sahranu su pre razvoja aviona propuštali mnogi.

Zajedničko je i određivanje mesta sahrane: svaki poglavar ga obično određuje testamentom i ta je odluka neupitna. Говорило се да је патријарх Павле дуго, чак и после 1999. изражавао жељу да буде сахрањен у манастиру Девич на Косову али да је од тога одустао по савету неког од најближих сарадника из сасвим практичних али и реалполитичких разлога и изабрао манастир Раковицу. I za papu Jovana Pavla II se verovalo da bi mogao odrediti da bude sahranjen u Čenhostovi, najvećem poljskom marijansko svetilištu no on se ipak odlučio za kriptu Sv. Petra u Vatikanu.

Koliko god to izgledalo neumesno - crkveni velikodostojnici i kod jednih i kod drugih od prvog trenutka intenzivno razmišljaju o izboru naslednika (неке владике се, сасвим безочно, већ годинама и не труде да то сакрију. Додуше, доста их је већ сведочило преседану избора новог поред жива старог патријарха). Srećom, i kod jednih i kod drugih do sahrane imaju dosta posla pa tih prvih dana još uvek hteli-ne hteli ipak više moraju da misle na prošlog nego na budućeg poglavara.

Ствар људског достојанства, васпитања и основне људскости би било стрпити се макар до сахране упокојеног
прије но што се пожури са отварањем оваквих тема и наслађивањем над могућим искушењима и негативностима.




Знам једног дивног човјека који је стално говорио "Будимо људи"...
Имати образа, имати саосјећања, имати поштовања, цијенити Туђе, Друго и Другачије,
не радовати се злу...
све то спада под позив на људскост и на духовно стражење над собом.

Ako je to tako, onda budi čovjek i pusti ljude da pišu šta misle, osjećaju i hoće. I to će reći sve o njima, više od bilo kakvog tvog komentara.

KO БИРА?

U rimokatoličkoj crkvi (RTK) već vekovima (od 1378.) novog papu biraju kardinali. Kardinali su pripadnici crkve koji su se nečim posebno istakli i kao takvima ih je papa, koji je jedini koji o imenovanju kardinala odlučuje i čija je uvek neopoziva, proglasio. U današnje vreme gotovo svi kardinali su biskupi; ako nisu biskupi u trenutku imenovanja mora ih se rukopoložiti za biskupe (iako i od toga može biti sasvim retkih izuzetaka koje mora odobriti papa. Neću se baviti preterano digresijama od osnovne teme ali ako nekog interesuje neka slobodno komentariše).

Moram još jednom da naglasim suštinsku razliku između RKT i SPC. Papa je apsolutni suveren, samodržac, može da proglasi bilo šta i da ne postoji ni jedno telo u crkvi ni izvan nje koje tu odluku može da promeni. Papinu odluku može da promeni samo papa - isti onak joji je doneo (retko) ili neki od sledećih (mnogo češće). Tako papa i određuje i ko će biti kardinal i koliko će ih biti. Od sredine 16. veka do sredine 20. veka broj kardinala bio se ustalio između 50 i 70 da bi nagli rast broja kardinala, u skladu sa značajnim promenama u RKT počeo sa papom Jovanom XXIII i nastavio se do današnjih 185.

Neka biskupska mesta tradicionalno nose i kardinalsku čast, najčešće veliki gradovi kao Milano, Pariz, Beč, Madrid... Širenjem crkve van tradicionalnog evroameričkog područja a posebno izraženim porastom broja domaćih klirika na za hrišćanstvo „novim kontinentima" (Afrika, Azija), broj kardinala drastično raste. Zato je Pavle VI 1970 odredio da kardinali stariji od 80 godina na dan početka konklave (izbora novog pape) nemaju pravo glasa. Jovan Pavle II doneo je pravilo da kardinala-izbornika (mlađih od 80 godina) može biti najviše 120. Wojtyla je to pravilo uskoro sam prekršio, no to je još jedna digresija. Na današnji dan kardinala-elektora je 116 i zna se da su oni ti koji biraju novog papu.

Svaka vlast oduvek je nastojala da utiče na izbor crkvenih poglavara (što će se najbolje videti kod kralja Aleksandra, no o tom potom). Tri tradicionalna evropska katolička monarha: austrijski (kasnije austrougarski), španski i francuski kralj imali su pravo veta na bilo kog kandidata za papu koje se do 18. veka često koristilo. Taman kad se mislilo da je to pravo izumrlo, u konklavi 1903. Franjo Josif je preko svog izaslanika poljskog kardinala Puszyne stavio veto na izbor kardinala Rampolle. Iako je konklava sa indignacijom odbila veto, kardinali se ipak nisu usudili da caru idu uz nos pa je izabran drugi kandidat. Ubrzo po ustoličenju novi papa Pije X ukinuo je carski veto pod pretnjom ekskomunikacije.

Jedna od bitnih odredbi RKT je da se propisi ne mogu menjati tokom upražnjenog prestola. Jednostavno rečeno, da Benedikt XVI danas umre, odmah bi se znalo KO će birati njegovog naslednika.



У СПЦ (а и у остатку православља) ствари су много компликованије и у овом тренутку зна се само КО ће бирати Павловог наследника. Само у последњих стотинак година прописи и начин избора више пута су се мењали. Тачније, практично ни један патријарх биран у 20 веку није биран на исти начин и од стране истог изборног тела као његов претходник.

Последњег патријарха карловачке патријаршије, Лукијана, морао је да потврди Фрањо Јосиф (првоизабраног кандидата са већинском подршком, вршачког епископа Георгија Змајевића цар није хтео да потврди па су избори поновљени). По уједињењу СХС један од првих прописа које је нова држава донела била је Уредба о избору патријарха која се настављала на цезаропапистичку традицију, званично у Србији успостављену 1862. по којој је кључну улогу у избору патријарха (тада још митрополита београдског) имала држава кроз владу, министре итд, све до коначне краљеве потврде.

По уредби и каснијим прописима тело које је министру просвете предлагало кандидата за патријарха било је јако широко и укњучивало је и велики број лаика (кога интерсеује тачан састав изборног тела у разним итерацијама може на приватну поруку а могу и литературу да препоручим). Међутим, регент, касније краљ, Александар, по питању изборног тела надмашио је све дотадашње владаре па чак и атеисте који ће на власт доћи 1945. - за Ацина вакта у изборно тело за избор патријарха српског улазили су и неправославни, све до доношења првог устава СПЦ из 1930. у којем је држава ипак пристала да задовољи СПЦ тиме што су из процеса избора патријарха избачени државни службеници других вера. Но тело је и даље остало довољно широко да би држава односно краљ њиме могли да манипулишу и укључивало је и председнике црквених општина, настојатеље ставропигијалних манастира, директоре средњих богословских школа и ректоре богословија... Клир, а посебно епископи били су у мањини и краљевина је тиме имала гаранцију да ће увек имати подобног и послушног патријарха.

Ситуација се суштински није променила ни за време комунизма, једино су се променила тела. Закон из 1948. увео је у игру прорежимско Удружење православног свештенства и опет је држава кроз масовност изборног тела имала пресудни утицај на избор. Тако су бирани послушни патријарси иако су се неки од њих помало отимали контроли (Варнава) али и показивали добри и за цркву и за државу (Герман) премда је овог потоњег одабрао злогласни Крцун лично (касније је све само било питање процедуре, организације и дисциплине).

Управо је Герман, иначе мудар, смирен, упоран и добар организатор, први успео (хтео?) да 1985. уведе ново правило по којем патријарха бирају само епископи СПЦ. У атмосфери попуштања контроле над вером осетио је да је то прави тренутак да се држава и лаици у највећој могућој мери а свакако бар формално искључе из изборног процеса. Касније ћемо видети да је Герман једну ствар оставио нерешену и недоречену а она се до дана данашњег показује јабуком раскола но отом касније.

Ни друге православне цркве нису имуне од уплитања државе кроз превелико изборно тело. Патријарха Руске православне цркве, на пример, бира тело од преко 700 чланова које укључује и мирјане.

Садашње правило СПЦ каже да патријарха бира Свети архијерејски Сабор - тело које у овом тренутку сачињавају 42 епископа СПЦ и 4 епископа Охридске архиепископије. Можда немају баш сви право гласа но отом потом.



КАКО СЕ БИРА?


U Vatikanu postupak je jasan i potpuno nedvosmislen. Posle smrti pape i isteka zvaničnog perioda žalosti (9 dana) zakazuje se konklava koja može početi najranije 15 a najkasnije 20 dana od smrti prethodnog pape.

Period između sahrane i konklave najvažniji je za dogovore o tome kakav treba da bude novi papa i ko bi bio dobar kandidat. Kanonski je zabranjeno za života pape razgovarati o nasledniku (ovo se pravilo svakako krši) a i veliki broj kardinala-elektora slabo se ili nikako međusobno poznaju pa se ovo vreme koristi za bezbrojne neformalne sastanke, ručkove, večere, stvaranje saveza i utvrđivanje početnih položaja i izbornih strategija.

Kao i kod SPC konklava počinje prizivom svetog duha od kojeg se traži da biračima pomogne da izaberu najboljeg. Kardinali se popodne prvog dana zaključavaju u Sikstinsku kapelu koja je posebno preuređena za tu priliku. Po pravilima prvog dana konklave glasa se dva puta (samo popodne) a posle toga po dva puta ujutru i dva puta popodne, ukupno 4 puta dnevno. Za svaki ciklus od po 2 glasanja biraju se po 3 kardinala koji broje glasove.

Svi kardinali dobijaju karton na kojem je pozadi njihovo ime a na prednjoj strani latinski tekst Elligo in summum pontificem (biram za vrhovnog poglavara) i oni na njemu rukom upisuju ime onoga koga žele za novog papu. Mogu napisati i nemini (nikoga) što se u posebnim situacijama ponekad dešava. Svako glasa u svoje ime i odsutni ne mogu nikoga delegirati.

Inače, ne postoji nikakav formalan zahtev da papa mora da bude kardinal. Štaviše, ne mora da bude ni biskup ali propis jasno kaže da svaki onaj ko bude izabran za papu a nije rukopoložen za biskupa mora odmah biti rukopoložen, pre izbora za papu. To se poslednji put desilo 1830 kod izbora Grigorija XVI. Teoretski, svaki hrišćanin kršten vodom u zajednici koja ima svog biskupa/episkopa mogao bi da bude izabran, znači i Amfilohije, bez obzira što je pripadnik SPC. Verujem da nisam jedini koji je sasvim siguran da se to ipak neće dogoditi.

Pravilo zahteva da kandidat mora da dobije 2/3 glasova. Iako se već vekovima nije desilo da konklava potraje zaista predugo, Jovan Pavle II bio je uveo pravilo da ako zaključno sa 23. glasanjem niko ne dobije 2/3 glasova da je od tog trenutka dovoljna i prosta većina, no tu je odredbu Ratzinger ukinuo.

Prvi krug glasanja obično nije preterano indikativan jer mnogi kardinali drže se običaja da daju glas poštovanja nekome ko nema realne šanse, obično svom učitelju, zaštitniku ili nekome koga izrazito poštuju. Pošto svi presaviju kartone i polože ih u jedan putir na oltaru kapele, verifikatori prebroje glasove, objave rezultate a iskorištene listiće nabadaju na iglu i konac da bi se po obavljenom parnom glasanju spalili u furunčetu koje je spremno za tu priliku.

Ako neki kandidat dobije samo jedan glas više od potrebnog minimuma tada se po imеnima na poleđini utvrđuje koja je njegova kartica i otvara se da bi se potvrdilo da nije glasao za samog sebe. Ovo se može uraditi i kad god bilo koji drugi kardinal to zahteva. Ako je sve regularno izabranik mora da pristane da postane papa i nakon toga sebi bira vladarsko ime.

Док је код РТК све јасно код СПЦ се у овом тренутку ништа не зна. Једино се зна да по тренутно важећој одредби, која потиче још из устава из 1930, за патријарха може бити изабран активни епархијски архијереј који управља епархијом најмање 5 година. Већ ова одредба је нејасна, јер СПЦ тренутно има 5 викарних епископа који немају „праве" епархије већ управљају титуларним (историјским, не живим) епархијама и могло би се довести у питање њихово право да буду бирани (оних који су рукоположени пре више од 5 година).

Друга непознаница далеко је озбиљнија и много више забрињавајућа. У доба краља Александра изборни сабор (тада у далеко ширем саставу од данашњег који чине само архијереји) бирао је три кандидата и подносио их министру вера који је бирао једног и кандидата предлагао краљу на потврду. Тако је Варнаву директно изабрао Александар а Гаврила намесништво. Узгред, због учешћа „иновераца" у процесу избора патријарха епископ Гаврило Дожић физички је насрнуо на председника владе Перу Живковића да би после Варнавине смрти и сам постао патријарх.

Комунистима је Александров црквени устав и закон о избору патријарха сасвим одговарао јер су добро знали да што је веће изборно тело то је лакше изабрати „свог" патријарха. Тако је УДБА успела да 1950. елиминише Јосифа Цвијовића који је уживао готово јединствену подршку клира и притисцима изабере Викентија Проданова. Притисци су били бруталнији чак и од Александрових а он је до тада био познат као најнесуптилнији владар. Државни притисци почетком 1950-их нешто су попустили и у нови устав из 1957. Удружење православног свештенства ипак није ушло иако је и даље задржано широко изборно тело уз учешће мирјана. По Викентијевој смрти УДБА је поступила мудрије. Знало се да је Крцунов кандидат Герман Ђорић који се замонашио по жениној смрти. Крцун је рачунао да ће отац двоје деце бити „мудар" и генерално се није преварио иако се Герман показао одличним и са становишта цркве и са становишта државе.

1985. Герман прикупља већину у Сабору да се изборно правило промени и да патријарха бирају само епископи. Међутим, у то време јуришајући јустиновци (Амфилоџије, Иринеј, Атанасије, Артемије), тада већ у јакој спрези са екипом из САНУ и УКС (Ћосић, Бећковић итд) и што директно, што индиректно „у добрим односима" са државом, већ су били постали толико агресивни да је мудри Герман увидео да би ове младе јуноше, за које је мало ко сумњао да уживају подршку Службе, могле довести неког од њих на престо (а и опрезан јер је знао да држава најчешће нађе начина да свакога убеди) на крају се ипак одлучио да остави елемент неизвесности - и тако је уведен чувени „апостолски" или „фанариотски" начин избора по којем Сабор бира три имена а онда једног од њих бира дух свети. Био је ово изнуђен потез.

Да би се дошло до тројице, пропис је захтевао да сваки од кандидата добије натполовичну веђину гласова (специфичност СПЦ и разлика у односу на РКТ је да одсутни члан сабора може овластити другог члана да гласа у нјегово име уз ограничење да сваки може гласати само за једног одсутног).

Герман вероватно није ни сањао да ће жив видети избор свог наследника. По повратку са Газиместана стари патријарх оклизнуо се, пао и сломио кук те је смештен на ВМА (многи упућени говорили су да га „је оклизнула" Служба). Пошто је Милошевићу био потребан жив патријарх, лекарски конзилијум ВМА (пуковници, готово искључиво атеисти и бар до тог тренутка никад надлежни ни стручни за црквене послове) прогласили су Германа неспособним за обављање дужности патријарха те је 1.12.1990, за жива патријарха, одржан изборни сабор на којем је учествовало 25 владика (Фирмилијан Оцокољић гласао је преко овлашћења).

Натполовичну већину у првом кругу гласања добили су: владика шумадијски Сава Вуковић, припадник умереног и прагматичног крила и дугогодишњи Германов сарадник (16) и такође релативно умерени и врло мудри владика жички Стефан Боца (13). Зилоти, епископи блиски власти, Јован Павловић (загребачко-љубљански) и Амфилохије Радовић у својој гордости и крутости поделили су припаднике тврде струје и ни један у 8 кругова није добио потребну већину. Да су припадници тврде струје били мање самољубиви име једног од њих двојице могло је да буде у трећој коверти јер су по свим проценама тврдолинијаши имали најмање 17 гласова. Након исцрпљујуће рововске борбе у 9. кругу рашко-призренски владика Павле Стојчевић одједном је добио 20 гласова што је био доказ да су и Јованове и Амфилохијеве присталице одлучиле да изаберу било-кога-само-не-Онога. Даље знамо и разматрање од овог тренутка нема никакве везе са личношћу и улогом патријарха Павла.

Проблем са апостолским избором одмах је био очигледан: шансе да се изабере чак и онај за кога би се постигао истински консензус биле су мале (1/3). Стварањем нових епархија и прикључењем Охридске број владика се повећавао а није направљен ефикасни изборни систем. Павле се овим није бавио, није га интересовало јер је искрено веровао да дух свети увек зна шта ради а није волео да се бави патријаршијском политиком. Ипак, струје у Синоду довеле су до тога да се 17. маја 2000. укине „апостолско" бирање а уведе директан избор. Нажалост, не знамо којим механизмом јер измене чланова 42 и 43 никад нису јавно објављене (гласност и јавност још нису стигле у СПЦ, до великог дела прописа не може се доћи). Но и то је - изгледа - опет промењено на пролећном сабору 2005. али опет - нико ван Патријаршије не зна ни шта је тачно промењено ни шта је на снази.

Тако се сада не зна ни када ће се бирати нови патријарх ни како - а и то се до избора, кад год да буду, може променити. Зна се само ко ће га бирати (а и то помало отприлике).