Ријетко имам прилику и баш сам се изненадио када ме је један од познаника позвао на свадбу.
Нема ништа лоше у весељима такве врсте. манифестације попут свадби, крштења, некада испраћаја у армију (ЈНА) или већ коју, рођендана и све у смислу окупљања већег броја пријатеља и познаника јесу и остаће наша фолклорна индентификација.
Разумно је да родитељи по обичају и данас већ у многоме модификованом протоколу приређују својем потомству приредбе веселог саджаја. Није проблем у нама! Брате, омладина је одскочила од свог времена па данас слуша браћу Вранешевиће и Сеида Мемића...
Ове двије институције сам издвојио намјерно из разлога јер обе каријере заслужују поштовање од свих генерација које су или ће живјеле или живјети у нашем говорном подручју. Родитељима се све врати на нивоу заслужене варијанте, знате већ!
Односно, нисмо ми измислили музику нити је она заслужила да ми робујемо њеним тактовима. Познато је нас све на окупу одржала је свирка и ништа друго, барем не нешто што би било овосвјетовног карактера, али треба остати уз чињеницу да свака генерација и свако вријеме има неоспорива права на своје музичке идоле. У супротном живот би био много досадан. Креативност се примјети и она је облик културне револуције ума!
Дођем ја на ту свадбу и вратим се жив и здрав кући, ништа што би ми сметало. Прошло је више од недељу дана, а ја размишљам о чињеници која ми је оставила позитиван утисак, чак шта више потпуно сам изненађен све присутним либерализмом и разумјевањем од стране старијих људи из наше заједнице за тренд проблеме глобалног развоја омладине.
Слушам те ноћи једну пјесму у етно фазону, народна је, а дословно иде овако: "Јој, како сам стресо Ђуку ( Пази, Ђуку!) ко земљотрес Бањалуку"! Земљотрес који је ономад потрефио и стресао Бањалуку са околином, јесте стварна трагедија широких размјера и већина бањалучана исто доживљава тај догађај, тако да са пуним поштовањем говори о жртвама из периода великог земљотреса.
Разумијем и праралеле које су повучене, у овој шаљивој пјесми, између земљотреса и већ чега. Зарад дочаравања слике тог историјског стресања Ђуке ( Пази, Ђуке!). Да скратим, пјесма говори о "геј односу" некога са Ђуком ( Читај, Ђука скраћеница изведена од мушког имена Ђурађ или Ђуро!) који је предмет стресања на некакав начин.
Довољно смо маштовити да разумијемо шта би било стресање те врсте уз ефекат земљотреса који је у неколико секунди срушио скоро читав један град у Босни и Херцеговини!?!
Скептици могу да ову тему окрену у правцу тражења простора за третман имена Ђука у женском роду, али у овом случају јасно је речено да се ради о Ђуки нашем домаћем!
Култност ове пјесме је у томе што у наставку историјског комбиновања катастрофе и еротског заноса пјесник наставља нешто блажом варијантом, отприлике: "Јој, како сам стресо Веру! Шест степени по Рихтеру"!
Вера или Вера у овом случају, изгледа да је прошла-о много боље од Ђуке, представља корак ка потпуним сексуалним слободама и симболише бисексуализам, али само ако, име Вера није изведено од скраћенице за мушко име Веран које је често међу слушаоцима овог музичког правца?!
Еуфорија у ритму изворног мелоса и расплинутост емоција под узаврелим гредама запушеног ресторанског простора у тренутку док земљотрес обара по рихтеровој скали са тачно назначеним вриједностима представља најбољи начин комуникације између пјесничке кодификације, која се у потпуности разоткрива, и тананих мисли слушаоца којем се мелодија сервира на увце.
Одушевило ме то што је пјесма опште прихваћена приликом весеља и нема никаквих замјерки према извођачу.
Народ ко Народ, форсира хитове тако да се овај хит, вјерујте евергрин за наредних сто година, може чути и више од пет пута у току једне прославе. Дакле опет је бањалука са околином понјела вјенац славе и авангардно повела омладину са простора бивше југославије у доба нових друштвених норми и моралних вриједности.
Одбачени су и преиспитани сви окови у смислу слободе одлучивања!
БРАВО за моје бањалучане!!!
