|
Јосип Бабел: Делима и љубављу ка Богуи
(разговор са Владетом Јеротићем, Летопис Матице Српске, јул/август 2007)
Ви сте, осим свог успешног рада као психијатар и психотерапеут, велики део свога рада посветили књижевности и теологији. Били сте професор по позиву на Теолошко-православном факултету у Београду и предавали предмет Пастирска психологија и медицина Написали сте и низ књига из области хришћанства и теологије. Због чега Вам је та област тако важна и шта сматрате за највећи резултат Ваших промишљања у тој области?
Ја сам религиозан био од младости. Сада чак сматрам да је то био и недостатак. Требало је, можда, проћо кроз неку фазу атеизма или агностицизма, а ја сам се у седамнаестој години препустио делима Достојевског и одушевљавао проповедима оца Јустина Поповића. Она су била одлучујућа. Моји родитељи су били најтрадиционалније могуће православни: два-три пута годишње ишло се у цркву, ништа више; постови – повремено – ништа нарочито... Али, ето шта значи имати седамнаест година и бити отворен. Неки се тада отварају према политици, други према науци. То је, такође, лепо, имати неки унутрашњи позив. Да желиш да се посветиш науци. А ја, пошто сам у тим годинама постао религиозан, јер сам пре тога био сам побожан – а разликујем религиозност и побожност – ја сам целог живота остао религиозан. И није случајно да су ме позвали на Теолошки факултет да оснујем катедру за предмет Пастирска психологија или пасторална психологија, ја додајем и медицина. Колико сам се снашао – то је друго питање. Па, знате шта, ја нисам теолог и одбијам да говорим о многим питањима која су строго теолошка. А на питања која додирују психологију, медицину, антропологију – покушавам да одговорим, да ли добро или не, није моје да проценим. Али, двадесет година сам предавао на том факултету, по позиву. (...)
Једна од тема којима сте се Ви посебно бавили је: иницијација или обожење. Шта значи тај појам и како појединац може да се приближи Богу?
Појам иницијације је прастари и налази се у свим религијама света, заправо, прво у митовима, па онда у религијама. Човек жели нешто да доживи, има потребу за неким аутентичним доживљајем који ће онда оставити трага у њему. Љубав, Бог, природа, уметност, стваралаштво – то су иницијације. Иницијација има, наравно, везе и са култовима и са ритуалима, а обожење је хришћански, православни појам. Православље га врло негује. Латински је то theosis или teleosis, што значи идење према Богу или одређеном циљу. Тежња да се приближемо божанству, Исусу Христу. Ја сам правио паралелу између појма индивидуације (то је појам код Карла Густава Јунга) или „индивидуационог процеса“, и појма обожење – у православљу, па сам једну своју књигу насловио Индивидуација и (или) обожење. Индивидуација је, по Јунгу, природан процес сваког човека. Да ли се остварује или не, то је друго питање. Да ли су услови довољни да се оствари индивидуација? А шта је индивидуација? Раст човека. Као што физички дете расте према одраслом, тако има свако потребу да расте изнутра: емотивно, интелектуално и, пре свега, духовно. Обожење није тај природни процес који из нас излази, него је ствар Божје благодати. Значи, уз помоћ само Божје благодати, ми се – обожујемо. Али зато можемо да индивидуирамо, а индивидуација, која је успешна, завршава се – обожењем, или бар тада почиње процес обожења. Да ли ће се он завршити до краја? Никада се не завршава, јер Христос каже:“Будите савршени као што је савршен отац ваш небески.“ То, наравно, не може човек, али је врло важно имати тај идеал пред собом.
Ја сам у једној од Ваших књига, Само дела љубави остају, нашао и запис у којем разматрате тврдњу св. Глигорија Паламе да се ми и не можемо до краја приближити спознаји Бога. Да ли је он био у праву и како гледате на ту мисао?
То је већ теолошко питање. Свети Григорије Палама, велики хришћански, пре свега православни мислилац (14. век) говорио је у расправи са Варлаамом, који је најпре био православан, па постао римокатолик, да се до Божје суштине не може доћи. Али, Божје енергије су ту, то је битно. Значи, Бог се открива човеку – кроз енергије. (...) Али, и у нама исто тако: материјално постаје духовно, духовно се стврдњава поново у материјално, тако да је тај проце непрестано присутан. Не можемо Божју суштину никако знати – то је сасвим јасно, како год били побожни или религиозни. Али, зато нам је Бог дао енергије: и у нама, и ван нас, на један начин кроз природу, а на други кроз стваралаштво, уметност... Филозофи су томе најближи, кад су испуњени тражењем Бога. Довољно је навести Паскала, па Кјеркегора и друге.
Претходно питање сам Вам поставио, заправо, као увод у оно главно: Зашто људи траже Бога?
Па, због недовољности своје. Човек осећа себе као незавршено биће. Отац Јустин Поповић је говорио да је човек „чардак ни на небу ни на земљи“. То је јако добро. Он јесте земаљско биће, а откуд му те тежње према небеском? Али, пазите, то није од јуче, већ откад се за човека зна: има потврда о његовим високим уметничким способностима и на основу пећинских цртежа. Човек је инсуфицијентно биће. Алфред Адлер каже да је човек инфериорно биће и да његова слабост испољена већ код детета траје целог живота. Отуд он има сталну потребу да компензује ту слабост. И сада: постоји здрава компензација – то је породица, нормалан живот, стваралаштво, религија, чак она у првом реду. А постоји нездрава компензација коју он назива наткомпензација. Неуротична је. То су претеране амбиције људи, па и атеизам који је такође негде – неуспела компензација инфериорности. Мени као психијатру и психотерапеуту би било занимљиво да видим срећног, задовољног, мирног атеисту.
Људи се данас масовно враћају цркви, вери, тражећи Бога и одговоре на многа питања која су била потиснута. Како оцењујете тај процес и искреност људи у њему?
Не претерано оптимистички. Лепо сте рекли – тражење, не толико повратак цркви. Тражење Бога за једне је стварно тражење. Не морају уопште да иду у цркву, а траже Бога. Други, природно, повезују тражење Бога са црквом. Ја бих рекао да то јесте природно повезивање. Ми овде живимо у православном српском простору где нам је црква много значила кроз векове: за време дуготрајног и несретног турског ропства, ипак је најважнију улогу играла црква. Али, повратак цркви је последица, вероватно, искупљивања због скорашњег искорењивања нашег из традиције и цркве. (...) Вертикала сваког човека не земљи јесте духовност. Ако нема духовности и вишег бића коме тежимо, онда хоризонтала живљења постаје вертикала! А та хоризонтала је национално биће човеково. Зато и постоји крст: вертикала и хоризонтала. Једно без другог не иде, али кад нема вертикале, онда се хоризонтала, свакодневно живљење, претвара у претераност, у шовинизам. Заправо, то је нека врста претварања национализма у религију. То је лош национализам. Пазите, нисам против национализма. Али се разликују национализам, патриотизам, шовинизам. Нормалан православан Србин је патриота, па националиста – можемо већ дискутовати до које мере, а када нема духовности онда национализам прелази у шовинизам.
Каква је улога традиције у српском народу? Па, и у погледу враћања вери, које се сматра видом традиционализма?
То је разликовање традиционалног од доживљеног хришћанства. О томе смо мало говорили. Нико нема ништа против традиционалног хришћанства. Не можемо сада тражити од свакога да има доживљај Бога, а дивно је када га има, али аутентичног, а не болесног. У Јеванђељу стоји:“По плодовима ћете их познати.“ Значи, ако је нешто аутентично било, онда се човек мења. Ако се не промени ништа, а човек трди да је доживео нешто с оне стране, можемо да сумњамо у то. Али, традиционално и православно и српско хришћанство није довољно за 21. век.
Како се још може напредовати у хришћанству и који су стожери битни да човек изгради, или бар покуша, праву хришћанску личност?
Писао сам о томе у књизи Учење светог Јована Лествичника да сва значајна достигнућа и богаћења нашег душевног или психичког живота у његовим основним функцијама – мишљењу, осећању, интуицији и чувствовању (по Јунговој типологији), као и могуће, мада ретке темељне промене у функционисању наших телесних органа, добијају егзистенцијалну озареност, истинску вредност и трајност, тек онда када је прави покретач оваквих достигнућа потекао од Духа, или тачније, од Светог Духа, Трећег Лица Свете Тројицфе. А стожерима потребним за изградњу хришћанске личности могу се сматрати завети у речима:“Веруј у Бога свим срцем својим и буди милосрдан са сваким! Препознај своје грехе и покај се!“ Оно што човек не би могао сада да постигне, да опрости себи и другима грехе и избрише тешку прошлост из сећања, постиже у њему Бог својом безграничном љубављу која се усељава у срце покајног. Али, свети Јован Лествичник нас упозорава да нико од оних који су се научили чистоти, не преписују то у заслугу себи, јер наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз тамо се препознаје долазак Онога који је изнад природе. А у узвишеној Химни љубави, испеваној од апостола Павла, једном од најлепших постигнућа духовне поезије у свету, каже се:“Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језик ће замукнути, знање ће престати.“
Ваше широко познавање светоотачке литературе и дела првих хришћанских мислилаца прави су извор за сваколика важна сазнања о хришћанству, али и наук како да му приступамо чистог срца и отворене душе. Има ли наде да се човекова жудња за очишћењем оствари и како?
Идеја напредовања у хришћанству била је присутна већ у раној светоотачкој литератури, у којој су се пад човека и његова грешна природа узимали као основа од које мора почети напредовање хришћанског човека на савлађивању и преображавању те природе, пут узора који је поставио богочовечански лик Исуса Христа. Можда је као одговор на Ваше питање најбоље цитирати светог Гргура из Нисе који је рекао:“Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти. Ако то није учинила у земаљском животу, излечење ће се обавити у будућим и потоњим животима.“ Али, да све ово завршим мислима још једног мудраца из 4. века, светог Атанасија Великог, који је напред речено утврдио мишљу да је све то могуће јер је Бог постао човек да би човек могао да постане Бог.
А како Ви гледате на различите путеве до Бога који се исказују у различитим религијама и свако тврди да је на правом путу?
Па, гледам као што би у пролеће неко гледао прелепо цвеће на ливади. Мени то не смета ништа. Друга је ствар што многи тврде да је њихова религија најбоља, као што сматрају, ваљда, да је и њихова нација најбоља. То важи више за монотеистичке, него за политеистичке религије. Али, морамо се потрудити да имамо што више разумевања за – друкчије. Па, Бог је дао то обиље разноврсности у природи, а и код човека, на пример, дао је различите расе. И зато треба поштовати различитости. Али, да би поштовао друге религије, прво мораш да познајеш своју. И што је боље упознаш и више је заволиш, бићеш толерантнији према другим религијама.
_________________
Cause I'm tired of this scenes...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
