banjalukaforum.com

Ово је једно интересантно предавање
одржано у Археолошком удружењу Атине 19. новебра 2001.

Одржао га је проф.Никола Хаџиниколау,
дипломац аристотеловог универзитата из области физике,
те магистрант и докторант Харварда и МИТ-а
(Технолошког Института у Масачусетсу),
који је упоредо зваршио и теологију на универитету у Бостону.

Професор је на Критском, Баламанд и Атинском универзитету,
оснивач је Центра за биомедицинску етику и деондологију,
предсједник Комисије за биоетику Грчке
и члан Националног одбора за трансплантацију.


1.

"...Сви ми покушавамо да постанемо пријатељи Божији.
Ако преиспитамо дубине наших трагања и намјера,
разазнаћемо чежњу за сустретом са Њим,
сусретом који бисмо жељели,
али нам је тешко да повјерујемо у њега.
Изгледа нам тај сусрет ван домета
и због тога се и не одважујемо на њега.

Сусрет са Богом, кажу Оци Цркве, долази кроз сусрет са ближњим и кроз сусрет са оним ко нам је најближи: нашим унутрашњим ја.
Дакле, осјећам да је и овдашњи сусрет једна прилика за братско заједничарење и критичко само познање - не један говор у којем сам ја говорник а ви слушаоци, него један сусрет међу равноправним личностима. Један одговор. Један од безбраојних одговора на једно питање Бога и човјека. На питање пред којим се логика учене мисли предаје и логика реалистичке праксе обрће.

Сваки сусрет у себи носи ризик. И ви који сте ме позвали, и ја који сам се одазвао, сви смо ушли у неки ризик. Могућност да се разочарамо није мала. Већ неки од вас имају недоумица око израза "ризик" који сам пак са искреним теретом у души употребио у недостатку неке јасније ријечи. Тражим извињење од вас због дрскости мога ризика и од свег срца захваљујем вам се за смјелост, љубав и племенитост вашег ризика.

+++

Бог или постоји и свега је вриједан,
или не постоји и нека се бајка већ једном заврши.
И постоји...
И то штавише постоји да бисмо заједничарили у Њему.
Бог право постоји, друго истинит је и треће причастан је,
можемо имати заједницу у Њему и можемо имати заједницу са Њим.
Овај наш сусрет и говори о том сусрету са Богом.
Један сусрет који се увијек јавља
кроз неко необјашњиво унутрашње откровење
или кроз неко необично и чудотворно искуство.
Другда пак долази као резултат искреног трагања
или природна последица здравог духовног васпитања.

Али, може да доћи и као плод једног надумног ризика.

Бог се наравно јавља кроз једноставност.
Трагове присуства Његовог
могуће је пронаћи и у равнотежи умјерености,
али углавном Га је могуће срести
кроз превазилажење крајњих граница људске природе и воље.
На границама природног и трансцендентног
откривамо трагове божанског присуства.
Када се суочавамо са непознатим, са опасностима, болом, неправдом,
двоумљењима која су без одговора, унутрашњим кризама,
повећава се и вјероватноћа да сусретнемо Бога.

Света Гора јесте мјесто сусрета са Богом,
и то углавном кроз надумне ризике.
Историјска Гора, Гора даншњице, Гора истине, Гора "која се види"
није ни у каквој вези са логиком природног човјека,
логиком универзитета, логиком овога свијета.
Због тога је и није могуће проучавати него живјети.
Тако се, на примјер, немогућност да жене ступе на Свету Гору
не може објаснити искључиво световном аргументацијом.
Нити монаштво као начин живота постаје разумљиво
у категоријама савремене логике.
Ја се лично осјећам да представљам необјашњиву тајну
за мисао већег дијела мојих пријатеља и познаника,
који ме много воле, али име је тешко да ме разумију.


Када су ученици били са Господом у Галилеји,
препознавали су Га као Учитеља.
Када су стигли у Јерусалим,
осјетили су Га као Цара.
На Голготи су Га изгубили
и након васкрсења Га препознали,
али "у другоме обличју". (Марко 16,12)



Ову бесједу ћу посветити том губитку Бога
и познању Бога у другом облику,
"у другој логици" која све више блиједи
како се опасно увећава огрубјелост људске природе и мисли.

Данас је тренд да се приступом Богу бавимо
кроз дркост осавремењујућих напора
који су крајње овоземаљске орјентације,
било кроз кукавичлук и несигурност
конзервативног и схоластичког избора
прикованог за неко славно али бесплодно и нефлексибилно предање.

Али, страх Божији,
толико неопходан елемент приликом приближавања Богу,
у својој суштини у себи скрива смјелоост, одлучност,
слободу и мудрост.

Скрива ризик..."

Zanimljivo... Čini mi se kao da će biti nastavak... Ali...

кроз превазилажење крајњих граница људске природе и воље.

Da ovu granicu nisu pokušali prijeći Oto Vajninger, Žan Fransoa Šampolion, pa i Artur Rembo na jedan drugi način...
Oto se ubio , a bio je poznat po tome što je mislio da mu napori kako psihički tako i fizički ništa ne mogu. Šampolion je takođe umro od pretjeranog umnog naprezanja. Rembo je sve napisao do 21 godine, nije ni 40 doživio. Primjera je još, ne mogu se sad sjetiti ali...
Da li je to rizik na koji ovaj tip misli?

_________________

pero deset bambija

_________________
life style, stile without life

Мисли на молитвени подвиг монаха пустињака на Светој Гори,
али видиш, отворио си интересантну тему, такав крајњи напор превазилажења себе је учинио Достојсевски, па на неки начин и ови које си набројао, само што они нису имали такорећи духовну позадину као он...

Наставак слиједи, и много је добар...
куцам даље чим се врнем из Кастре са јутрње кафе...

Позз

2.

Несазнајност и удаљеност Бога


У Јеванђељима,
и то углавном у Јеванђељу по Јовану,
Јавља се Бог који се на извјестан начин открива
и ненаметљиво открива тајну Своју.

Као да је био скривен и открива се Цркви Апостола,
јавља се у свијету.
Отуда је и израз "јави се Исус" доста чест.
(Исаија Месију назива старохебрејским именом "Еммануил",
што значи - са нама , међу нама је Бог)

Али ако мало обратимо пажњу и на страни
и испитамо их обичном људском логиком,
логиком која већини нас обично служи да размишљамо
и разазнајемо истину, видјећемо да је стварност,
или да нам се барем чини да је стварност мало другачија.

Бог се овоме свијету јавља скривен, тежак, далек, недовољан.
Он више даје слутњу,
него осјећај и сазнање и сигурност о идентитету Свом.
А сви очекујемо нешто више.





Бог нам се на другачији начин јавља
и ми Га на другачији начин видимо.
Он има друге начине, а ми имамо другачије навике и обичаје.
Он нам се открива и ми Га осјећамо као непознатог.
Он нас сусреће, а ми се питамо гдје ли се Он налази.

Још од почетка историје, у Рају,
Бог је првостворенима допустио да окушају плодове свег дрвећа
осим једног: дрвета "познања добра и зла",
у суштини дрвета познања Бога.
Рекао им је:
ако буудете окусили од Њега и познали Ме, одмах ћете умријети.
Како чудна ствар! Док даје Себе да би био познат,
Он првостворенима не даје дрво и плод познања.

Али и у једном дивном опису из књиге Изласка
(у Старом Завјету "егзодус" или "Излазак из Египта")
видимо Мојсија које се пење на гору Синајску
и тамо добија примједбу Божију:
нека се нико не попење високо на гору
"да не преступе да познају Бога и погину од Њега многи" -
да не би, док се буду приближавали,
спознали што од огња божанства Његова те пали мртви на хиљаде.

Такође на Синају код купине, при другом јављању Божјем,
када је Мојсије од Бога тражио да му се открије говорећи:
"покажи ми Себе", Он му одговори да су једино што може да види
мјесто и леђа Његова (наравно у симболичком значењу):
"Видјећеш полеђину моју, а Лице Моје ти се неће показати",
"нећеш моћи да видиш Лице моје;
јер човјек не може да види Лице моје и преживи".



Заиста је Бог тежак.
Тражиш Га и скрива се од тебе.
И док су "небо и земља препуни славе Његове",
не разазнајеш Га.
Приближаваш му се и удаљава се.
Али је и лак. Лак и тежак.


Можда Га тражимо и приближавамо се на људски начин.
Жлимо да Га учинимо људским,
да Га потчинимо "људском" и не познајемо Га.
А кад се пак сусретнеш саЊим,
схваташ да док ти јуриш за Њим, Он тебе гони.
Не откриваш Га, отркива ти се.

И није то само у овим случајевима.
Бог је тежак чак и Апостолу Павлу,
који "би однесен до трећег неба" и видје "виђења и откровења...
и чу ријечи о којима човјеку није допуштено говорити",
чу ријечи неописиве које људском језику није могуће исказати.
Зашто ли да човјек не може,
и то штавише Апостол Павле, да опише тајне Божије?
Зашто да стигне само до трећег неба?
Када постоји и четврто небо
или и више од четвртог, треће је мало.

Али, зашто идемо тако далеко?
Дођимо да самог догађаја васкрсења.
Размислимо мало о Апостолима:
зар немају на шта да се пожале?
Живјели су са Њим и нису Га разумјевали.
Марија Магдалина Га види, са светом чежњом Му се приближи
како би Га се дотакла, а Он јој каже:
"Не дохватај ме се".
Клеопа и Лука иду ка Емаусу, нешто слуте,
загријава се душа њихова, па чим им се откри
и чим се отвори ум њихов, "Он постаде невидљив за њих".
У тренутку када су хтјели да Га се мало насите,
да Га опипају, да Га некако окусе, изгубише Га.

И не само то: у Витлејему, Бог се јави у тијелу"
"скривајући се роди се у пећини".
Чудне ствари!

Исто је и са Апостолима:
тридесет и три године Бог живи са њима, скривен,
јавља се више као човјек.
Они сами, затворенога ума,
вјероватно не разумјевају баш много ствари
у току три године колико га прате.
И наједном бива праспет и васкрсава.
Пада камен на гробу.
Празан је гроб, а Христос, васкрсао,
улази "кроз затворена врата" - какава радост када су Га видјели! -
јавља им се, али "у другоме обличју",
некако другачији, толико другачији да траже неку потврду.

Због тога Он и једе, да би доказао да је стваран и да није утвара.
И опет: вјерују пак, али се нису наситили. Хоће још.
Окушају од Бога онолико колико и Он сам од рибе.





Све то рађа једну недоумицу и један жал.
Стављам тај жал у уста ученика:
"давао си нам од себе Господе,
толико година у којима Те нисмо разазнали:
осјећалли смо Те као учитељ, као човјека.
А сад, тек што си васкрсао и јавио нам се сад већ као Бог,
изгубили смо Те.
Остао си поред нас када си васкрсао само четрдесет дана,
и то и тада "у другом облику".
И мада си нам рекао
да "ћеш бити са нама у све дана до свршетка вијека",
дакле да ћеш да будеш са нама заувијек,
ипак је на крају дошло до неке промјене
и умјесто да си то Ти Којег смо знали и гледали, васкрсли Господ,
послао си нам Духа светога, о Којем си нам говорио,
али нам је Он неко нов, непознат.
Хвала ти, али чему та промјена?"

Све ово изгледа као саблазан за нашу људску радозналост,
мука за нашу људску жељу, изазов за потребу да нам је Бог познат,
ако је уопште могуће опипљив.
Тек што Га достигнемо, утекне нам.
Тек што Га откријемо, мијења се.

Зашто ли су ствари толико тешке?
Зашто истина, док је очигледна, није и лако схватљива.
Зашто да се Бог само открива, али да Га није могуће открити?
Зашто да се крије, да се не види ("Бога нико никада није видио")?
Зашто да се јавља, а да није видљив?
Зашто да нам се дарује, даје, а да Га се не можемо наситити?
Зашто да Бог на крају на неки начин бива препознатљив,
али не и схватљив?
Зашто је ријеч Његова изражена "у причама"?
Зашто да није схватљив када говори о божанству Своме
и зашто када појашњава тајне Своје бива још тежи?
Зашто, док је толико велики
имамо само капљице Њега у животима нашим?
Док је толико близу -унутар нас -
док је б;лижњи, изгледа као да је далеко?
Док је на земљу дошао, обитава на небесима?
Док нам је потребно да Га позанјемо, и даље нам је непрепознатљив?
Зашто да нам је Он више питање, недоумица, невјеерица,
сумња, дивљење, него одговор?
Зашто да нам Га је нало, а не много, зашто да је тишина, а не ријеч?
Зашто је чудо толико ријетко, поглед на Њега магловит
и присуство Његово тајна?

С времена на вријеме незајажљиво желимо да Га имамо.
И губимо Га.
Бог се не јавља тако.
Више му се можемо приближити прихватањем неспознатљивости Његове него уз помоћ величине или способности знања нашег.
У очима нашим је он више примрак но свјетлост.
Зашто дакле све то?



Нећи покушати да одговорим, са једне стране због тога што не знам,
с друге стране због тога што само питање у себи скрива
више истине но одговори.
Покушаћу само да дам један наговјештај у знак одговора
и извинићете ме за ту дрскост моју.

Требало би да је одговор четверострук.
Везан је за : прво, оно што је Бог, суштину Његову.
Друго: за оно што нам Бог показује, енергије Његове.
Треће: за оно што смо ми, природу нашу. Окорјелост наш е природе чини је доста неприступачном да пирми божанствену тананост, да може да смјести тајну Његову.
И четврто: за оно што смо постали падом и гријехом нашим.

Бог је нестворен и нетваран.
Анђели су створени, али нетварни, а ми смо и створени и тварни.
Тананост, нетварност, нествореност Божија не трпи са дрскошћу, варваризмом троши на окорјелост овога свијета.
као да једна кап пада на упаљену гријалицу. Одмах испарава.
Тако и Бог, на жези овога свијета, уске људске логике,
не може да издржи, преображава се.

Када непознато постаје познато, изокреће се.
Када надумно постаје логично, троши се.
Када се тајна јави, губи на цијени.
То је повезано са суштином.
Због тога је Он непричастан у суштини својој, иако је Бог заједнице.
Иако се, као што смо претходно рекли, даје, дарује свијету,
ми не учествујемо у суштини Његовој,
али можемо да заједничаримо у енергијама Његовим.

3.

"Другачијост" Божија



Од великог је значаја да схватимо
да Бог није оно што ми обично мислимо.
Бог је другачији.
Не другачији у смислу отуђености
- у смислу да нам је нешто туђе, страно
- или удаљености, да је удаљен од нас
негоје другачији у смислу различитости од нас.

Бог није оно што нама "пада на ум" да јесте.
Није оно што ми свјестно желимо да буде.
Није оно што разумијемо,
нити чак оно што као људи можемо да разумијемо.
Он је изван наших хтијења,
даље од наших способности,
виша од нашег разумејвања.
Велика грешка коју сви правимо - наша животна грешка!
- јесте то да мислимо
да можемо да Га извренемо у предмет спознаје,
аргумент, доказ, схватање,
дакле да га учинимо схватљивим,
смјестивим у ум наш.

Требало би да прије сусрета са Њим
изнутра спознамо и прихватимо ту велику истину.
Ко што каже св.Јован Дамаскин,
"божанство је бесконачно и несхватљиво
и једино што је схватљиво везано за Њега
јесте безграничност и несхватљивост".

И када Он сам, снисходећи, постаје сличан нама,
ми се не зближавамо и приближавамо Њему,
не стичемо смјелост, не уздамо се у способности своје
да Њега учинимо својим, и поред тога што нам се Он даје.

Бог није "неко други" - странац
- што се тиче Његовог проживања нашег живота,
него што се тиче нашег хтијења,
могућности и способности да Га схватимо и зближимо се са Њим.
Бог није човјек - оно што је Божије није људско
- него је он нешто друго, неко Други.
Та другачијост Божија чини да нам је Он близак
по начину на који му ми приступамо.


Ако мало обратимо пажњу
- схватићемо да није само Бог "други",
него је и сам живот друго,
другачији у односу на то како га ми замишљамо.
Истина је друго у односу на то како ми осјећамо.
Други су нешто другачије у односу на оно што ми мислимо.
И - зашто да не - и ми сами смо нешто другачије,
различито од онога што ми слутимо.

Чак је и исповијест наша психоаналитичког карактера:
показује непознавање самих себе.
И - каква иронија! - умјесто да идемо да нам духовник каже ко смо,
ми сами почињемо да му описујемо тачну слику о нама!
Какав погрешан начин! Какво погрешно настројење!
Али, ни духовник не треба да покушава да схвати ко смо и какви смо.
Ако то учини, нама ће нанијети неправду,
оскрнавиће тајну, увриједиће Бога.
Душа увијек има своје скривене, тајне кутке,
своју другачијост, различитост, своју светост.
Личност је скривена иза тајни својих,
које су скривене од нас самих.


+++

Али, и сама природа показује извјесну различитост.
И она се скрива.
Не бих желио да вас збуним,
али онима међу вама који се баве природним наукама,
веома је добро познато једно суштинско својство природе.


У физици кажемо да када покушавамо да одредимо
једну елементарну честицу,
са коликом тачношћу успијемо да погодимо њено мјесто
тим већу грешку правимо у одређивању других њених својстава
као што су брзина или набој
(Хајзенбергово начело неодређености).

Свемир пак има једно задивљујуће својство:
колико се приближавамо његовим најудаљенијим дијеловима,
тим се они већом брзином удаљавају од нас
(Хаблов закон).


И природа нам је скривена,
и чим се приближавамо одређењу неког од њених својстава,
она нам се скрива преостала.
Када твар то чини, зар да не чини и Творац?
Када се то догађа са бесловесном природом,
зар се неће исто догађати и са словесним човјеком?

Необорив је свесвјетски закон.
Бог се показује истинитијим
када се скромно исповједи непознатљивост Бога,
него када тежимо ка спознању Њега.

Исто је и са науком:
тананија је и примамљивија када се бави непознатим,
него када обрађује и анализира познато.
Али и љубав је, као однос међу људима,
узвишенија када су људи донекле непознати једно другом
него када преовладава варварштина познавања и блискости.

i vi stvarno vjerujete u sve ovo... ja - zakleti ateista..

_________________
Plans are made to be broken.

Ništa lakše nego biti ateista...

_________________

Fizicar i teolog.

Pitam se koliko puta se je ova osoba nasla u dilemi o nekim pitanjima etike u medicini.
Zamisljam da nije nimalo jednostavno - da se u smjerovima bioetickih odluka ima podosta pitanja.

Па да, баш зато је и интересантан,
има касније у предавању дио гдје он јако искрено говори
о својим недоумицама по многим питањима на које је морао да да одговор као члан те комисије.
Заиста просто не знаш да ли је теже онима који траже одговоре или онима који на тако тешка питања и животне трагедије требају наћи некакав одговор...

Ево чим мало одморим, откуцаћу још један дио тог предавања...

4.

Величина, преизобиље Божије

Бог нам се даје као удаљен и различит
јер је истовремено и велики: преизобилан је.
Бездан је, океан, увијек жива ријека, извор који надире.
Немогуће је да Бог Који је све, цјеловит није и велики.
Немогуће је да нам се Бог који је савршен мучно скрива.


Бог је велики по квалитету, велики по количини,
велики по величини Својој, велики у божанствености Својој,
преизобилан у љубави Својој, богат и преиспуњен по животу Своме.
Бог је на крају дао оно што је првостворенима забранио да окусе.
То је оно што Црква живи: да неко постане "као Бог".

Бог је толико велики да је при стварању учинио
оно што није постојало: створио је из небића.
Овалоћењем је постао онои што није био: будући Бог постаде човјек.
У Страдању видимо још нешто,
да Бог прима оно што не би требало да прими, оно што није желио.
"Поставши за нас проклетство". Толико је Бог скрушен.
При васкрсењу Он чини још један корак:
пружа нам оно што нисмо очекивали, чему се нисмо надали.
На крају Он тријумфује у Аду, побјеђује ђавола не уништивши га
и тако цијелој природи дарује дар највеће слободе.
ПОбијеђен је сатана , побијеђена смрт,
али ни једно ни друго није уништено.
Постоји и смрт, постоји и ђаво.
То је слобода Божија и то је изобиље,
преизобилност, богатств, величина Божија.


Али, Бог и другдје показује величину природе Своје.
Кроз љепоту и красоту природе, величанство и чудо творевине,
чак и поред тога што она земљотресима, непогодама, олујама,
поплавама, непрекидно потврђује пропадљивост која у свијету влада.
"Небеса казују славу Божију".

Бог се веома добро може пројавити и кроз доброту људи,
и кроз доброту лоших људи, и то чак и када ми људи,
и чак и они добри међу нама, непрестано потврђујемо пад и гријех
и печат њихов на нама.

Бог може да се јавља и корз светост историје,
чак и ако историја изгледа као историја
која ликујући потврђује опште преовладавање
"владара овога вијека", ђавола.


На крају, Бог може да се јавља и кроз бездан вјечности,
чак и ако се вјечност налази иза провалије нашег незнања,
чак и ако је она за нашу мисао неухватљива
и нашем осјећању далека.

Светитељи могу да виде кроз природу, кроз ближњег,
кроз историју и догађања овога свијета, кроз вјечност,
не само пролазак Његов, него и присуство Његово,
превласт Његову у овом свијету, "богатство благодати Његове".

Бог је велики преизобилан, а не мали.
Мали је ако Га ми изокрећемо у разумијевање, аргумент, мисао, израз,
став, захтјев, али је велики ако Му приђемо са повјерењем,
прихватањем, очекивањем, скрушеног лика.

Бог се јавља као велики онима који дају много.
Такви су Мученици.
Мученици су доживјели величину Божију,
због тога су и дали све од себе, крв своју.
Такве су и Мироноснице.
И оне су доживјеле величину Божију,
и због тога се нису суздржале него су похитале "у зору рано"
и "док још бјеше мрак", надилазећи логику, изазов ових дана,
прородни страх, препреке везане за пол њихов, саме себе.
И док су дошле на гроб да се поклоне мртвоме Господу,
среле су Га васкрслога.
Такви су Преподобни, који су се одрекли свога живота, овога свијета
и дали све што су имали, макар то било мало и ништавно,
да би могли да се насладе величином Божијом.



Бог обично даје много:
изгледа да да је не мало, за које ми мислимо да је много и неопходно,
него много тога које ми не разумијемо,
а то је оно што ми можемо понијети,
оно што нам је заиста неопходно,
оно чега смо на крају крајева достојни.
Није само пре-изобилан због онога што јесте:
много је велики и због онога што даје.
А даје и просипа свима.


Као што је створио свијет,
тако је и самоме човјеку дао тај стваралачки, родни елемент.
И ми рађамо дјецу, и то не значи да рађамо украсе
и посјед за свој живот, нити значи да стварамо животе
који ће живјети неколицину година и затим нестати.
Него рађамо душе са вјечном перспективом
и Богу дајемо могућност "да Себе понавља у нама".
Свако од нас није само створење или потомак једнога бога
- Творца, него и сам бива сатворац.

И тако ми сами можемо не само да рађамо људе,
него да рађамо и нешто више:
саме себе, личност своју кроз смиравање. (кенозис)



И још више од тога:
удостојио нас је да у себи васкрсавамо самога Бога. Шта ово значи?
Бог је мртав у нама када вјерујемо да је Он мали,
стран, далек, апстрактан.
И васкрсава када Га доживљавамо као великога,
као богато присуство, као преизобилну заштиту, као благодат,
као могућност учестовања у божанству Његовом.
Сам се оваплотио, постао човјек,
нама дао могућност да од људи постанемо богови.
"Рекох: богови сте и синови вишњег сви".

Cekam, sa strpljenjem, dio njegove konferencije u kojoj je izlozio svoje licne nadumne rizike u teolosko-etickim odnosima
u oblasti bioetike i deontologije.

Постоји посебно предавање које одржао на
"Трећем семинару психо-социјалне подршке дјеци обољелој од рака и њиховим породицама",
онколошко одјељење Дјечије болнице "Аглаија Киријаку", 8-9. новембра 2002,
под називом "Зашто мени, Боже мој?".

Ако хоћеш могу да прекуцам и то предавање.

5.

Мноштво јављања и израза Божијих


У својим сусретима са сваким човјеком
Бог се јавља у све новијим облицима.
Свака личност и свако јављање означава нешто ново,
нешто по први пут виђено.

Као што прлилком оплодње једне јајне ћелије неким спрематозоидом
може да настане скоро бесконачан број
- око 100.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000
(десет на четрдесету) различитих зигота (оплођених ћелија)
сваки са својом по први пут виђеном генетском физиономијом,
као што ми људи, колико год да личимо једни на друге,
немамо облике који се понављају,
на сличан начин је свако од нас обдарен могућношћу
и има прилику да да један нови израз
божанске личности на овом свијету.

Бог нам дакле изгледа далек
јер је израз Његов још увијек непознат,
нестоврен у нашем жиквоту и души.
Али, чим дође до сусрета са Њим, појавиће се један нови,
оригинални, непоновљив израз Његов.
Бог сад бећ од питања философског и тешког
постаје близак и лак.
Постаје "Онај Који је у нама".

Сусрет са Богом значи да окусиш негда забрањенм,
али сада благословен плод.
Сада је лоше да не окусиш од плода.
Сада је вријеме богопознања.
Тада је Бог тражио послушање:
сада даје прилику, пружа прилике.

Та јака жеља за новим које је непознато, непознатим којем се надамо,
великим које је скривено ризиком на који се одлучујемо,
није ништа друго до природна снага коју је Бог усадио у нас
да би смо Га сретали, да би смо окушали Његову божанственост
која је причасна.


Обао је простор Његов, као и космос.
Не прав и раван.
Не тврд и нефлексибилан.
Није линеарна једначина са једним рјешењем,
него бесконачно-димензионалан простор
који рађа и истиче слободу твоју.
Простор у којем добро престаје бити добро
када постоји најбоље.
Атмосфера у којој се слама нижа слобода избора.
Ту слобода није да изабираш оно што ти се нуди,
него да у атмосфери веома доборог непрестано ствараш најбоље.

Бог је као црна рупа,
као једна од оних које постоје у свемиру.
Не види се, него се утврђује.
Његова сила теже је толико јака
да све привлачи себи, а не види се.
Оно што из ње избија није идентитет Његов,
него могућност да се непрестано увјеравамо у Њега
како би смо вјеровали у Њега.

Бог је племенит.
Скрива се:
због тога треба да Га потражимо.
Љубав Његова се потчињава самовласности нашој:
због тога треба да се потрудимо око Њега.
Исувише је велики и непознат,
због тога треба да имамо смјелости за Њега.

Овај дио предавања се тиче биоетичких тема:

6.

Кутци божанских сусрета



Црква пригрљава бол, вјерује у вриједност страдања.
Исповиједа их као прилике.
У њима проналази трагове отисака божијих.
Њено искуство га оправдава.


Тамо гдје престаје људско,
тамо гдје се руше привремене наде,
тамо гдје оно што је описиво губи своју изражајност,
тамо гдје се логика обрће,
тамо гдје биолошке хаљине напуштају човјека,
тамо гдје наш стални сапутник, вријеме,
бива разголићен до свесилности своје и самог смисла свог,
у кризи смрти, на границама човјека,
тамо је могуће разазнати атмосферу Бога,
окружење Његово.

На границама између познатог и непознатога,
временог и вјечног, правде и неправде,
логичног и надлогичног, бића и небића, живота и смрти:
у недоумицама, у питањима на која није могуће одговорити,
у захтјевним сумњама, у непребродивим кризама,
тамо гдје се грешка рве са открићем,
крајњи пораз са побједом,
невјера са вјером:

у болницама,
на одјељењима за интезнивну његу,
у чекаоницама,
у породилиштима,
на гробљима,
у санаторијумима за људе обољеле од неизљечивих болести,
у лабораторијама генетичког инжињеринга,
на мјестима гдје се људи праве на много људски начин,
у пустињама и келијама, у скровишетима молитве и суза,
тамо гдје је бубњање многих "зашто" јаче од сигурности многих "шта",
тамо гдје питања вриједе више но одговори,
тамо гдје смиреност "ако" и "можда"
долази у опасност да постане гнијев,
шкргут зуба и богохуљење,
тамо често обитава свугдје присутни Бог.

Тамо долази до откривајућих сусрета.
Тамо се рађају велика познанства.


Узећу један примјер из мог искуства током последњих година.
Моје бављење биоетиком посматрано с логичне тачке гледишта
јесте једно племенито бављење узалудним:
једна прерађена логика
без могућности рјешења или јасних приједлога,
један безнадежан покушај за објективан дијалог
са наглашено субјективним критеријима.

Онај ко тражи одговоре на погрешном путу.
Онај ко се креће стазом логике аргумената изгубио је правац.
Истина се не крије иза неких тачних одговора
неке Комисије са способним члановима и добрим именом.


Хтио бих да вас увјерим да се истина крије
у наручју неког духовника
који заједно са недоумицом
као свој лични ризик и суд свој
прима и душу о којој просуђује.

Не испитује је, грли.
Не даје аргументе, воли.
Кад отвара уста своја,
из њих избија смирење
и када ћути одише надом.

Не мисли о проблемима,
нити чита и учи да би научио
или произносио мисли и ставове,
него себе излаже труда пуној заинтересованости
како би појмио драму људске недовољности
и породио просветљење Божије.


+++


Када се у четрдесетој години нађеш
са једним дјететом у утроби својој,
а при том ниси удата
или већ имаш друго двоје дјеце на факултету,
твоје двоумљење између побачаја и друштвеног безизлаза
може да те доведе до лудила.

Шта ћеш рећи својој дјеци?
Како ћеш погледати у очи својим родитељима који су "како треба"?
Какве ћеш коментаре добити од својих колега?
Како ћеш се суочити са животом?

Али, како и да починиш оно
што си изнутра одувијек осуђивала и чега си се гадила?
Како да постанеш учесник у ономе
што си цијелога живота одбацивала
и што никад ниси ни замишљала да ће ти се догодити?


Који савјетник,
који поп,
који психолог,
које онај ко може да изме терет твој?


То је само онај ко може да ти открије путеве
које никад ниси узимала у обзир,
могућности које никада ниси ни слутила,
преспективе којима се никада ниси приближила.
Само онај ко може да ти да снагу
коју никада до сада ниси употријебила.

Иза преступа се крије покајање,
иза безилаза закључан "знак",
иза онога што није логично може се разазнати изгубљена,
али и толико драгоцјена логика твоја,
твоје песпознато ја, "други", Бог твој.

+++


Када се потреба да се неки теби драг човјек
ослободи неподношљивог бола свог физичког страдања
супротстави твојој чежњи да се настави "заједница" љубави ваше,
која етика еутаназије може да те просвијетли?

Који мудар савјет може да одговори
на бесконачан питања која бубњају у твојој глави?

Који људски став може да унесе свјетлост у мрак твој?

Када се наш труд да продужимо живот људи које толико волимо
претвара у пордужавање њиховог лошег стања
и спречавање добродјетељи смрти,
када правимо мртваце који толико личе на живе људе,
тако да нам је тешко да прихватимо смрт њихову,
када се над твојим (како нам љекари кажу), умно мртвим дјететом,
љубав према ближњем судара са састрадањем и надом у ближње,
дакле која комисија, који начин размишљања,
која овосвјетска логика би могла
да нас изведе из несигурности ризичних одлука,
од страдања сукобљених осјетљивости,
од муке унутрашњих сукоба?

То би могло само оно
што би жезал унутрашње подвојености
могло да преда у руке искуства освједоченог Бога.

Damaskin, ti se slazes sa svim ovim sto je on rekao o abortusu i eutanaziji, i o Komisiji ciji je predsjednik on?

Nesto bi izdvoio kao nepotpuno i/ili jednostrano?

Како мислиш да ли се слажем?

Он је веома реално и болно исповједио да је давати сличне савјете људима који су у сличним страдањима крајње незахвално и практично немогуће.
Његово размишљање иде у правцу чистог свједочења:
да је човјек у таквим ситуацијама најближи Богу,
и да му се Бог у тим ситуацијама врло често и открива,
а самим тим и сама рјешења трагике у коју човјек доспије.

Мене лично је дирнула његова искреност,
а што се тиче става,
како да имам став о туђој трагедији?

Нема готових рјешења,
слажем се са њим да такво рјешење
може само Бог да открије страдалнику,
и да утјеху једино може донијети истински духовник,
не савјетодавац, него састрадалник са својим духовним чедом...

Чини ми се да он у тексту баш свједочи бесмисао постојања сличне комисије...

Otkud znas? Ili je to slika koje tebi njegove rijeci uzrokuju?




Otkud znas? Ili je i ovo slika koju si ti o njemu imprimisao u tvojoj (pod)svijesti?




Otkud znas da je "iskren"?




Upravo tako, on joj daje etikete besmisla.
Koliko je dugo on njen predsjednik? Moze se i dimitirati. Zar ne?





Kao sto pitah, nemas ni jedan u(o)tisak da li je nepotpun ili jednostran kad spominje abortus i eutanaziju?

Чини ми се да си потпуно пропустила основну мисао разговора:

Нити ја нити овај човјек не дајемо рјешења нити тврдимо
да једноставна и логична рјешења постоје.


Ти то називаш недореченим, вјероватно што тражиш конкретну мисао, став или одговор, али овај чланак управо говори да је бесмислено захтијевати одговоре од било кога, они су ипак ствар онога ко се нађе у таквој позицији и самог Бога.


Мене је досадашње искуство научило да готови одговори у за нека битна животна питања не постоје, већ да ми управо узрастамо као личности кроз искушења и кризе које пролазимо.


Свако ти добро!

Odgovora, ni njihov pokusaj, na moja pitanja nema. Ali nema problema.


Evo ja cu iznijeti moja licna zapazanja u oblasti etike u medicini. Jedna se odnose na konferenciju, druga na moja licna iskustva.





Meni licno privlaci paznju, zenska deformacija , da religiozne osobe (ne mislim na sve ali skoro sve sa kojim sam se ja sretala preko literature ili licno), vise-manje "poznate" ne spominju muski rod kada izlazu svoja licna sudjenja praktike abortusa. Daju mi utisak da jedina i iskljuciva odgovornost pada na ledja zena, da samo one trebaju nositi teret "lijepih" osuda.

Valjda se tu nesto i muskarac treba (za)pitati. Ili ne?






Cilj eutanazije je "dobra smrt", ne prosvijetljenje njegovatelja ili pacijenta ili rodbine ili... (ne znam na koga je mislio izjavljujuci ovo).

Ne znam zasto bi bol u ovom slucaju bio nepodnosljiv (prica o fizickim stradanjima), morfin je jeftin (jako jeftin) na legalnom trzistu. Ako se eutanazija dobro (profesionalno) praktikuje ne bi trebalo biti fizickih bolova. I naravno, mozda jos i vaznije (zavisi kako za koga), da je pacijent okruzen osobama humanosti, etike, empatije, ljubaznosti, predanja,... To je jedino i najvece sto se moze dati ljudima u terminalnim fazama.

Ovo je profesionalna ljubav.

Nije toliko bitno dati odgovore, bitno je pridruziti se osobi u teskim trenutcima.
I iznad svega, kao covjek covjeku - na istom nivou.





Ipak je prof. Nikola Hadzinikolau samo teolog, za mene.