banjalukaforum.com

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.
Миром на рат идите и ратом мир чините.
Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.
----
Стеван Немања (1114 - 1200)

Свети владика Николај

ДВАДЕСЕТИ ВЕК ЈЕ ВЕК СИНЕДРИОНА

Син наслеђује дугове свога оца и мора их платити. Ако их он не плати, платиће их његов син или унук или праунук. Тек дуг се мора платити зајмодавцу. Такво је правило свуда по свету у погледу друштвености. Син наслеђује болест свога оца. Ако се не излечи од те болести, онда ће болест прећи на његовог сина, или унука или праунука, до четвртог колена.
Ако ли пак син исплати све дугове свога оца, онда ће његови потомци бити срећни. И ако син излечи на себи болест свога оца, онда ће потомци његови бити здрави.

Ај, браћо моја, осамнаести век је отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетога века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме ми живимо.

Осамнаести век је значио бунт против цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са Ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца чак до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских. Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова Ђедова?

Цар антихрист представља почетак деветнаестога века. Папа антихрист представља средину деветнаестога века. Европски философи антихристи (из луднице) представљају крај деветнаестога века. Бонапарта, Пијус, Ниче. Три кобна имена, тројице најтежих болесника, наслеђене болести.

Јесу ли они победиоци деветнаестог века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестога века. Најтежи болесници. Цезар понтифекс и философ... не у паганском старом Риму, него у сред крштене Европе! Нису они победници, него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се Пије прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу - тада је сунце помрчало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрчали би од туге и срамоте. Јер гле чуда што свет није видео: атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново бар један од тројице није био атеист философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа понова. Двадесети век, је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио, да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и до костију и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?

Ко је онда победилац, ако не Цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?
Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који ће најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великога Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик паломшчик “по свјатим местам” и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?
Ђаволско ратиште? Ђаволско свештенство и ђаволска мудрост - то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво крстоносно јунаштво, друго мученичко свештенство и треће рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашега Исус: Хвалим ше оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудрих и разумних, а објавио си простима. (Мат. 11,25). Шта је објавио Бог простим сељацима? Објавио им је мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост. Објавио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан ноћи.

Ај, браћо моја, држите се вечних победиоца а не вечно побеђених. Држимо се рибара и мученика, а не Ирода и Пилата и Кајафа - онда и сада - на век века. Амин.

Из књиге: Најлепше беседе Владике Николаја,
Просвета, Ниш, 2002. г.

_________________
Абвун дбашмајо

Свети владика Николај

Не псуј

Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика - један француски официр, који је био са српском војскоч на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.
Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?

У Светом Писму пише: “срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15, 28)”. Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливата млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму. “Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13, 3)”. Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, за што не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао - а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији.
- Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару.
- А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа.
Тако псовач продужи свој посао а сликар свој.
Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу,
- Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада.
Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако.
Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара.
Ето, како језик човека испољава самога човека.
А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч.
Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабо кречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.
У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест:
“не узимај узалуд имена Господа Бога свога”. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, т. ј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане. Гле, како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога?

Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклества себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња.

А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача:
“Породи аспидини! Како можетв добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рећкну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити. (Матеј 12, 34).
Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи.

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Бого хулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.
А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: “језик је праведников сребро оковано” (Мудрости Сол. 10, 20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано.
Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи.

Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анћела, и апостола и светитеља, - инструмента наше утехе а твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну.

_________________
Абвун дбашмајо

Свети владика Николај

О ТРИ КРСТА

Крсту Твојему клањамо се, Господе, и васкрсење Твоје славимо.

Кад смо ми, поклоници Гроба Божјега, били на страшној Голготи, видели смо место где је био Крст Господњи. На левој и на десној страни налазе се места где су били крстови двојице разбојника. Свега три крста.
Кад смо се спустили у једну пештеру иза Голготе, показали су нам место где је царица Јелена откопала крстове. Она је откопала три крста: крст Христов, крст покајаног разбојника и крст непокајаног разбојника. Свега три крста.
Браћо моја драга, и сада су свега три крста, које људи носе. Један је крст праведника. Други је крст покајаног грешника. Трећи је крст непокајаног грешника. Који је крст најлакши?

Крст означава страдање. Једно је страдање праведника. Друго је страдање покајаног грешника. Треће је страдање непокајаног грешника. Које је страдање најлакше?

Најлакши је онај крст, који се носи са вером и надањем. Најлакше је оно страдање, које се држи на крилима вере и надања.
Двојица знају зашто страдају, а трећи не зна. Праведник зна да страда по вољи Божјој ради добра других људи и ради свога већег савршенства (као што се гвожђе меће у огањ да од њега постане тврди челик). Покајани грешник зна да страда због грехова својих, страда ради свога очишћења (као што се платно бије и гњечи и трља да би се убелело), страда у овоме свету да не би страдао у ономе. А непокајани грешник не зна зашто страда. Он оптужује свакога само не себе; и он страда без вере и надања. Зато је његово страдање најмучније. Зато је његов крст најтежи.

Ви знате речи Господа Исуса: Јарам је мој благ и бреме је моје лако (Матеј 11, 30). И заиста је вера у Бога лакша него неверовање. Лакши је пост од прождрљивости, и трезвеност од пијанства. Лакши је живот са молитвама неголи живот без молитве. Лакше је опраштање од парничења. Лакше је давати милостињу него отимати туђе. Слађе је подржавати туђ живот него обарати га. Радоснија је међусобна љубав него саможивост и мржња. Пут правде може се некима учинити тежак, али свак треба да зна, да је пут неправде много тежи.
Погледајте и видите, како је тежак пут неправде. Неправедник једе, и никада није сит. Отима и граби, и никад нема доста. Чини освету, и није задовољан. Мрзи на Бога и на људе, и нема среће. И кад све постигне на земљи што жели, пада и пропада, а деца његова иду у просјаке или на робију.

Није сасвим лак ни пут праведника, али је лакши неголи пут неправедника. Узмите за пример праведнога Јова. На правди је он страдао премного, но вера и нада његова у милост Божју нису га издале, и нису га осрамотиле. Изгубљено здравље благи Бог му је повратио, изгубљену децу надокнадио новим породом, упропашћено имање повратио му и још већма умножио. И праведни Јов је прослављао Господа подједнако и кад је Господ узимао као и кад је давао.

Узмите онда пример цара Давида, покајника. Он је био тешко згрешио Богу, али се покајао. Но дошло је на њега страдање за страдањем због учињених грехова. Деца су му почела умирати. Син му је устао на брата и убио га. Па онда син се с оружјем дигао на оца. Па је настала глад у народу. Па помор. Па рат. Па неверство пријатеља. Све се то сручило на главу цара покајника. Но он је све трпео са вером и надом у Бога. И отрпео је све до краја, певајући при томе псалме Богу својему. Зато му је крај живота био миран и благословен. И Бог му је опростио све. И Бог га је прославио мимо све људе и цареве, прославио га тиме што је определио, да се из његовог племена роди Спаситељ света, Господ наш Исус Христос.

Свето Писмо Божје препуно је примера, како страда праведник, и како страда покајани грешник, и како страда непокајани грешник. И свуда се у тим примерима види, како се страдање праведника увенчава славом великом; и како се страдање покајника завршава опроштењем од грехова и спасењем; и како страдање непокајаног грешника остаје бесмислено, ненаграђено и узалудно.
Ето вам, браћо, три пута. Једним од њих мора се поћи. Ето вам три крста. Један од њих мора се носити у овоме животу. Или крст Христов, или крст покајаног разбојника, или крст непокајаног разбојника. Свега су три крста у животу људском.

Богомољачки покрет у нашем народу јесте покрет покајнички. Отуда и чланови тога покрета не треба да сматрају себе сувише праведним, а још мање да се горде својом правдом. Него нека свак узме крст покајнички и радосно пође с њим напред ка Царству Божјем. Нека се наоружа трпљењем и нека испуњава заповести Господње с вером и надом. А заповести Његове нијесу тешке, каже нам Христов омиљени апостол, свети Јован Јеванђелист (И Јов. 5, 3). Узајамна љубав свију нас ублажиће страдање свакога од вас. Придржавај једном руком крст свој, а другом руком крст брата свога и биће обојици лакше. И обојица гледајте у Часни крст Христов, и биће вам још лакше. Јер од крста Христовога сићи ће сила и благослов, и бићете благословени у овоме свету и у ономе. И тако ћете лако прећи овај кратки пут земаљскога живота и ући у царство живота вечнога, у царство бесмртно, у коме царује Отац ваш небески.
Богу нашему слава и хвала, и вама мир и благодат, радост и љубав, здравље и спасење. Амин.

_________________
Абвун дбашмајо

E a zar nije Nikolaj bio jedan od najglasnijih anti semita, zar nije Svetog Savu poredio sa Hitlerom, zar nije tvrdio da su Srbi arijevci? Zar ga to sve ne čini bar diskutabilnim, ako ništa drugo?

ПРВО: није НИКОЛАЈ, него СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ.
ДРУГО: НЕМОЈ ЛАЖИ ДА ИЗНОСИШ И ПРОВОЦИРАШ.
ТРЕЋЕ: НЕМОЈ ДА ЧИТАШ КОМУНИСТИЧКУ ЛИТЕРАТУРУ НЕГО ПРАВОСЛАВНУ ПА ОНДА КОМЕНТАРИШИ ТАКВУ ТЕМУ.

_________________
Абвун дбашмајо

Za mene je on samo Nikolaj, jer nisam vjernik. A bio sam u manastiru u kojem je stolovao, i u njegovom duhovnom centru u Kraljevu.

Elem, nije to komunistichka literatura, to sve stoji u njegovim djelima.
Na zadnjoj korici neke od njegovih knjiga, ne znam sad koje, pishe doslovce Mi, Srbi, Arijevci ...

Takodje, sve ovo shto sam ja rekao dade se prochitati u njegovim pisanijima ... Nemam ih pri sebi tako da ne znam u kojim tachno, al` mogu da nadjem.

Ni ne provociram, vech iznosim chinjenice. Svaka njemu chast na duhovnim mislima, al` chini mi se da je u svjetovnim im`o malo propusta ... No, svi smo ljudi, grijeshimo ...

Свети Владика Николај
О ЖИВОТУ БУДУЋЕГА ВЕКА

(одломак из књиге 'Вера Образованих људи')


Повратак дому. О како је сладак повратак дому! Па још дому где чека родитељ, и многа браћа и сестре, и деца и пријатељи! И још кад је дом не гладна и празна земуница но царски двор, где цар родитељ забринуто очекује децу своју из даљине!

Путници, ви знате да Цар Родитељ није нико други до сам Свевишњи. Ви сте ти које он забринуто очекује. Из туђине ви се враћате Њему. Истина, и овај је свет Његова њива, али је удаљена и трновита. Он вас је послао у ову даљину да бисте Га пожелели, да бисте увидели да не можете без Њега. Није се Њему захтело да се одели од вас, не. То се прво захтело прамајци вашој. И онда је Бог послао, и њу и све потомство њено у ово даљно царство своје, на ову њиву трновиту, где се у зноју лица хлеб заслужује.

Многа јата ваших предака пали су на ову трновиту њиву и на њој су се отимали о корење са скакавцима и скотовима. И привикли су на друштво нижих од себе. И заборавивши дом свој и порекло своје, почели су мислити да и не постоји боља њива, нити свет светлији од ове каљаве лончарнице, нити друштво отменије од скотова.
Растужише се небеса блага видећи човека као ученика зверова. Смутише се анђели свети гледајући образ Божји у човеку унижен. Ражали се Свевишњи на родом људским и реши се на најдраматичниј потез у историји створеног света, у историји неба и земље. Реши се Он на оно на шта се само безгранична љубав може решити. Наиме, да Сина свога Јединороднога пошаље на муке ради спасења људи. Да Га обуче у дроње људске, у дроње просјачке, да се просјаци не би уплашили Њега, светлости Његове, величанства Његова. Да баци најдрагоценији бисер са груди Својих пред свиње,
пред посвињене.

И Син Царев радо је пошао на ту жртву и сишао у каљугу црвињу, где су се потомци Евини отимали са скотовима о корење. Он је нашао једну једину кћер Евину, једну једину чисту и свету Девојку, која је била достојна да од свога тела изатка и Њему тело. И у тој худој телесној одећи Он се јавио међу опјањенима и побеснелима; јавио се као у дому безумних.

Чим су Га видели ученици зверова, појурили су ножем на Њега. Он се уклонио.
Кад их је Он назвао синовима Оца небескога, они су зјапили у Њега и тражили чудо.
Кад је Он учинио многа чудеса, они су рекли да Он то чини помоћу ђавола. Јер, они су били престали веровати у Бога, но у ђавола никад нису престајали веровати.
Кад је Он стао изгонити ђаволе из људи, они су рекли да помоћу Велзевула, књаза ђаволског, изгони ђаволе!
Кад је просуо мудрост небеску пред њих, они су питали: где је Он учио школу? И када су чули да је Он дрводеља, без школе и учитеља на земљи, они су Га презрели.
Када је Он у суботу давао вид слепима они су Га грдили што руши суботу.
Кад је постио, називали су Га изелицом.
Кад се Богу, молио именовали су Га безбожником.
Кад се дружио са грешницима, они су Га називали грешником.
Када их је Он питао какав је грех учинио, они су лајали као бесни пси.
Кад им је говорио о Царству небеском, они су бацали сумњу на Њега да хоће да их изда Римљанима. А кад им је Он рекао да треба давати ћесару ћесарево, они су Га оптужили Римљанима као велеиздајника!

Најзад су Га попљували, то јест дали му оно што су једино имали и били - одвратни упљувци!

Распели су Га на крст. И док се света крв Његова сливала на земљу, они су се кезили и играли наоколо.

Но Он је победио, и устао из гроба, и показао се свету ко је. И свет је пошао за Њим. И почео се свет учити од Њега напустивши школу зверова.

Запамтите, путници, крв се Његова просула по земљи. Својом крвљу Он је обележио вама пут за повратак у домовину. Да не залутате. Морнари мотре на звезде да не залутају. Мотрите и ви на крв Његову, на капље које као звезде бљеште. И видећете пут за домовину своју.

Ни смрт ни гроб не могу пресећи ваш пут. Ако и помру тела ваша пре него што се Он последњи пут јави свету, нећете бити изгубљени ни заборављени. Само ћете чекати пред капијом вечне светлости док труба архангелска не затруби.

Прво ће труба архангелска затрубити. Тој небеској трубној јеци следоваће васкрсење мртвих из гробова. Васкрсењу ће следовати Страшни Суд Божји. А Страшноме Суду Божјем - живот праведника у вечноме Царству Христовоме. Тако је проречено од Истинитога. Сва Његова пророчанства испунила су се. Испуниће се и ово.

Живот будућега века јесте живот у слави и радости, у Царству Створитеља, у загрљају родитеља, у Рају. Живот неколебан страхом, немучен бригом, негрђен болезањом, неприступан трулежи и смрти.
Све муке земаљаког живота према слави рајској изгледаће као кап слане воде у реци сладости. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2, 9).

Земаљски живот је према ономе животу као сенка од дрвета према дрвету. Сенка личи на дрво, но није дрво. Тако и земаљско битисање људско личи на живот но није прави живот.

Или као сан према јави. Прелазећи у онај прави живот, ми као да се будимо од сна и прелазимо у јаву и царство јаве. То царство јаве и јесте бесмртно царство Божје. Бог једини у њему царује. И у њему нема никакве мешавине од лажи и истине него је све истина.
Нити мешавине од правде и неправде него је све правда.
Нити мешавине од лепоте и ругобе него је све лепота.
Нити мешавине од светлости и таме него је све светлост.
Нити мешавине од радости и туге него је све радост.
Нити мешавине од живота и смрти него је све живот.

То бесмртно царство именује се царством Христовим, вјечним царством Господа нашега и Спаса Исуса Христа (2. Петр. 1, 11; 2. Тим. 4, 18). Јер, Он је главни Победилац. И јер се Њему даде сила, и слава, и власт, и господство, и суд, и престо изнад сваког престола, и величанство изнад сваког величанства. Све је Он то имао у вечности као Син Божји Јединородни, но све је то Он и као човек на земљи заслужио - Својим понижењем, страдањем и смрћу.
У том царству ће бити око Христа следбеници Христови, страдалници, који на себи носе печат страдања за Господа и Цара свога. Ту су апостоли, пророци и праведници, ту мученици и девственици, испосници и крстоносци, пастири и учитељи Цркве - сви који на Христа личе. Сви они који Његов рат ратоваше и Његовом победом победише биће око Њега, заједно са анђелима Његовим . Тако ће бити, јер тако је Он обећао говорећи: Узећу вас к себи да и ви будете гдје сам ја (Јов. 14, 3).

Још се то бесмртно царство именује град свети, или Јерусалим нови. Красотом својом тај град свети превазилази све снове, све речи, сва сравњења, све слутње људске. Онима који се удостоје ући у тај свети и вечни град Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више; јер прво прође (Откр. 21, 2. 4). Тако је објављено од Истинитога, тако је виђено од видовитога. И тако ће бити.

У томе светом граду неће сијати ни сунце, ни месец, ни звезде, па ипак ноћи тамо неће бити и праведници неће потребовати видјела од жишка, ни видјела сунчанога, јер ће их обасјавати Господ Бог и цароваће ва вијек вијека (Откр. 22, 5). Тако је објављено од Истинитога, тако је виђено од Видовитога. И тако ће бити.
Замислите, христоносци, један свет у коме место сунца сам Свевишњи Бог светли, и греје, и оживотворава, и непрестано подмлађује! То је свет ваш, коме путујете. То је домовина ваша, којој се враћате: домовина непролазна, у којој ћете и ви бити непролазни. То је отаџбина синова Оца небескога, свих усиновљених кроз Господа Исуса. И ви ћете се у ове убројати ако победите.

Још се то царство назива царство светаца Вишњега. Као што је видовити пророк провидео кроз све завесе времена и исказао: А царство и власт и величанство царско под свим небом даће се народу светаца Вишњега; Његово ће царство бити вјечно царство (Дан. 7, 27). У томе царству не царују туђинци него Отац. Нити су поданици тога царства робови но синови.

Роб не сме да погледа у лице цара туђинца. А синови свети цара светога гледаће у лице Цара Свевишњега са слободом и радошћу. Све као што је проречено и речено: И гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим (Откр. 22, 4). О насладе над насладама, о богатства над богатствима, о красоте над красотама - гледати лице Бога Живога, Јединога, Истинитога!

То и јесте рај жељени. Рај - и ово је име, једно од најслађих имена, царства онога. Рај - завичај ваш, коме се ви, уморни путници, враћате из даљне земље, са њиве трновите.

Каква је цена свега тога блаженства, питате ли? Како да вам се одговори, радознали? Да ли неко од вас поседује сунце, месец и звезде, и да све то да за оно блаженство, опет није дао ништа. Како би се прашином купила вечност? Каквим пролазним благом непролазно?

Но има једно скривено, непролазно благо, које сваки наследник тог блаженства неисказанога носи у себи. Носи га завијено у тканини пролазности. То је малени и лелуајви пламичак љубави према Господу Богу. Тај пламичак љубави не умире са умирањем телесне тканине него живи и блиста. Херојске душе херојски га бране да га сулуди ветрови на путу не угасе. Тим пламичком љубави удостојиће се праведне душе да изађу, обучене у васкрсло небеско тело, пред лице Бога живога. То је цена. За тај мали дар Богу, добиће љубитељи Бога као уздарје царство, и синовство, и живот вечни. Речју - Рај.

Ово је вера просвећених и истрајних. Ово није вера тамних и бојажљивих који су се скрили од божанске светлости или који бојажљиво слушају о њој. Просвећени Духом Божјим радосно примају зраке божанске светлости из онога света стварности. Примају их као писма из домовине своје, као света писма родитеља свога. И одговарају на та писма срдачним отпоздравом. Из тих светих родитељских писама чији се збир назива једним именом - Свето Писмо - они сазнају почетак, средину и крај створенога света. И сазнају извор, ток и увор људског живота. И сазнају своје царско порекло, садашње унижење и будућу славу своју. То сазнање они утврђују Предањем светих и просвећених мужева, које се чува у Цркви Православној.

Имајући то сазнање, они истрајно спремају себе за улазак у домовину вечну и за радосни сусрет са Оцем својим небеским. И помажу браћи својој, сапутницима својим, да се и они спреме. Јер, Отац небески не чека повратак једног детета свога из даљине него многих и многих милиона деце своје. Ко ће изрећи број њихов? Број је њихов као број звезда на небу, као песак на обали мора, као прах земаљски. То је грађанство небеске државе, Царства Божјега, коме нит’ је било нити може бити равна.
Не, него је то само један део грађанства бесмртне државе Божје. Други део чине безбројне силе бестелесних анђела.

Ово је ваша вера, христоносци, и вера предака ваших, посвећених и истрајних. Нека она буде и вера деце ваше, с колена на колено, све до блаженога краја. Ово је вера непостидна, православна, спасоносна. Ваистину, ово је вера образованих људи, оних који носе образ Божји у себи. У Дан Суда, када Христос узасуди по правди, они ће бити узети у царство небеско, и назваће се благословеним.

ПОВРАТАК. РАЈ. СЛАВА.

_________________
Абвун дбашмајо

Јеванђеоски и нејеванђеоски грешници

Када гледаш на јеванђеоске грешнике, када слушаш њихове речи и видиш њихове потупке, нехотице помислиш: па ти су грешници у суштини добри људи у поређењу с нама, људима наше епохе.
Ево, разјарена нарушењем заповеди Божјих, гомила прилази Спаситељу. Она вуче жену ,,ухваћену у прељуби,, и спремна је да је због тога убије камењем... Како благоговејно та гомила слуша мудри и кротки одговор Спаситеља на своје питање и како снажно, како живо проговара у то време савест човечија у сваком из те гомиле... Зар је нешто слично могуће данас? Без гласа, обличени унутрашњим судом савести, ти се грешници разилазе... Зар се то могло десити у наше време? Тешко је, као прво и замислити да би се људи нашег времена, тако искрено и тако религиозно могли узбунити због прељубе; тај грех је данас улепшан, увијен свакојаким шареним папирним тракама литературе, позоришта, филма. Та је област разрађена у бесконачно много варијација, она има своју посебну патетику, свој нарочити хероизам. Зар је данас могуће испољавање таквог религиозног односа према греху, какав је био код те јеврејске, и паганске, јерусалимске гомиле? Тешко је и замислити да би људи, у било каквој савременој друштвеној заједници, могли да испоље такву ватрену ревност за испуњење Божјег закона, и да би се тако божанствено дубоко застидели после обличавања тихог и кротког гласа духовног Учитеља. Погледајте, како ти људи почињу један за другим, да одлазе ,,обличени савешћу,, својом. Мало би који савремени друштвени тужилац могао да покаже такву моралну осетљивост.
А грешни јеванђеоски блудни син... Како он поражава нашу савест истанчаношћу и дубином свог покајања. Задивљујућа је његова душа, по смирењу његових осећања: ,,Оче ја сам недостојан да се назовем твојим сином, прими ме као једног од својих најамника,,.
Устају пред нама и велики јеванђеоски преступници, који слагаше Духу Светом, Ананије и Сапфира. Они изненада, одједном умиру од свог греха - зато што су утајили део имања које су сами, добровољно одали Богу. У поређењу са духовним лицимерима наших дана, зар не испадају они као - младенци? Колико хришћана и пастира у наше време обећавају да ће одати Господу Богу сав свој живот, а у стварности одају само ништавни његов део, утајујући остало за своје егоистичке циљеве?
А митари из времена Господа Исуса Христа, ти скупљачи пореза, непоштени чиновници првог века, којих се тако гнушао палестински народ, нису ли они деца у поређењу са многим чиновницима наших дана, у свим земљама и народима света?
Чак и класнични разбојник, Варава, којег човечанство непрестално спомиње, зато што је он ослобођен уместо Христа, и који је, без сумље, убио некога из заседе на путу - како да његов злочин упоредимо са систематским и свесно немилосрдним умртвљавањем ,,ради државних интереса,,, у нашим данима, милиона невиних жртава, са њиховим женама и децом?
Погледајте на Закхеја митара - како се он ватрено устремљује ка дрвету, да би се попео нањ и угледао Спаситеља! Како он жели да угледа Спаситеља. Како се он радује што ће видети Спаситеља. Јеванђеље нас не учи само праведницима својим; оно нас ка покајању и Богу води и ликовима својих грешника, њиховом човјечношћу, њиховом истанчаном осећајношћу за добро.
Ево, они носе драгоцему алабастер посуду са миром и разбијају је да би помазали тело Исусово; ево, они горко плачу после свог одрицања; ево, заустављају се на путу, као Савле, запањени небеским виђењем... Сви они мењају свој живот, или осуђујући себе, на крсту својем, моле Господа ,,да их помене,,.
Где је наше миро, где су наше горке сузе, где је префињеност наше савести која нас обличава? Ништа од свега тога се не види. Ми се предајемо својим плановима, пројектима, осећањима, чулима, страстима и заборављамо кротку, љубећу нас истину Христову. Ми смо далеко отишли, далеко, не само од Јеванђеља, него и од јеванђеоских грешника!
Господ је у Своје Слово уложио величанствену силу. Древни грешници нас задивљују својом човјечношћу и смиреношћу, које светле кроз њихов грех.
Ликовима ових грешника, лишених црта наше бесконачне самодовољности и самољубља, Господ је хтио да нас уразуми и утеши - јер, ми такође можемо постати исто тако човечни грешници, ако је већ за нас немогућа велика љубав према Господу.
Господ је можда хтео да код нас изазове - не сузе, него потоке суза послије упоређивања наших осећања са преживљавањима тих јеванђеоских грешника. Ми јасно видимо шта су то јеванђеоски грешници, а шта смо ми, са свом нашом цивилизованошћу.
Древни фарисеј који сам себе хвали је наравно облично дете у поређењу са отвореном саморекламом многих друштених, политичких па чак и црквених делатника нашег света.
Јевађеоска грешност - то је ,,пасторала,, у поређењу са насртљивом, заглушујућом и бестидном музиком греха нашег времена. Не само појединачно, него и колективно људи нашег доба устају на побуну против Духа Божјег. Бело се тако наметљиво и упорно у свету назива црним, а црно - белим. ,,Горе падните на нас, и брда покријте нас..!
Ко у нашим данима има силу да шапуће смирену молитву митара? Сви ми себе сматрамо смиреним митарима, а ближње своје фарисејима.
Ми се не раскајавамо као Петар, и не одајемо ништим ,,пола имања,, као Закхеј, од само једног погледа Исусовог. Када би ми барем могли да заборавимо само јелеј, као неразумне јеванђеоске дјеве! Или када бисмо, барем само закопали таленат у тужну земљу, ништа грешно не приумножавајући са њим; Када бисмо се одвраћајући поглед од Саме Истине, само својим породичним делима занимали, или простодушно само своје волове испобавали... Али ми учествујемо у злочинима који улазе у свет, под изговором посебне бриге о људима и народима!
Чак и највећи грешник Јеванђеља - Јуда, усред очајања свог, осазнао је свој грех; и чак и ако се није раскајао истински пред Богом, ипак је бацио своје злочиначке паре, тих 30 сребрњака, цену свог издајства, и растрзан савешћу својом, рекао: ,,Издах ја крв невину,,. А зар се данас, на невиним страдањима многих, не гради тобожње благостање људи и народа?
Ко се загледа у грешност која нам је откривена у Јеванђељу, и ко њу упореди са животом савременог човечанства, неће моћи а да не примети како већ стоји ,,при дверјах,, Суд последњи над светом.
Сијајући нам праведношћу својх праведника, Јеванђеље нас учи и примерима својих грешника. Да бисмо ми, ни у чему не видећи своје правде, сву наду положили на Правду Христову. И милошћу Господа ушли у њу.

(Апокалипса ситног греха - арх. Ј. Шаховској)

_________________
Абвун дбашмајо

Свети краљ спасао манастир и народ у њему од Турака

После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: "Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру." После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: "Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови...", а Турци као бесомучни побегоше из манастира.

_________________
Абвун дбашмајо

Свети Јован Шангајски

БЕСЈЕДА О СТРАШНОМ СУДУ
Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја свијета и о Страшном Суду понајвише у сликама и тајанствено, али свети Оци су га објашњавали и постоји право црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја свијета и о Страшном Суду.

Прије краја постојања Земље на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће патити од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости животне, него болно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вјере, и Син Човјечји када дође хоће ли на Земљи вјеру пронаћи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Закон Божански: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и осиромашење моралног живота. Настаће слабљење добра и повећање зла. О томе времену и говори свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом дјелу, које се назива Откривење. Он сам казује да "бејаше у Духу, што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим сликама показале судбине Цркве и свијета и зато то јесте Откривење Божије.

Судбину Цркве он приказује у лику жене која се у томе времену скрива у пустињи: она се не појављује у животу, као ни данас (бесједа из 1960год.) у Русији. У животу ће одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву Антихриста. Антихрист ће бити човјек, а не оваплоћени ђаво. "Анти" је ријеч која значи стари, или пак, она значи "умјесто" али и "против". Тај човјек жели да буде умјесто Христа, да заузме Његово мјесто и да има оно што би морао да има Христос. Он жели да има исту привлачност и власт над читавим свијетом. И добиће ту власт прије пропасти своје и пропасти читавог свијета. Имаће помоћника, Мага, који ће силом лажних чуда извршавати његову вољу и убијати оне што не признају Антихристову власт. Прије пропасти Антихристове појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тијела њихова бити несахрањена и ликоваће много Антихрист и слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војста Антихристова ће бити збуњена, ужаснута, а сам Антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али шта ми знамо о човјеку-Антихристу? Његово тачно поријекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка је нечиста лажна дјевица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, "змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак". То је алегоријска назнака да ће он дјеловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај свијета мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку кољена која ће се спасти нема Дановог кољена. Антихрист ће бити врло паметан и обдарен вјештином општења са људима. Он ће бити опчињаваујући и љубазан.

Филозоф Владимир Соловјев је много радио на томе да прикаже долазак и личност Антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и створио је ову упечатљиву слику. Прије доласка Антихриста у свијету се већ припрема његово појављивање. "Тајна зла већ дејствује" и силе које припремају његово појављивае прије свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се "не може појавити Антихрист, све док не буде уклоњен Онај који одржава". Свети Јован Златоусти објашњава да је "Онај који одржава" - законита побожна власт, таква власт која се бори против зла. "Тајна" која дјелује у свијету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; насупрот томе, она жели власт безакоња и када то постигне онда више ништа неће спречавати појаву Антихриста. Он ће бити не само паметан и опчињаваујући: већ и наизглед сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свијет призна, тада ће показати своје право лице. За престоницу ће изабрати Јерусалим зато што је баш овдје Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свијет на блаженство добра и спасења. Али свијет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница свијета, који је признао власт Антихриста.

Постигавши највишу власт, Антихрист захтијева од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари и захтијева клањање себи као највишем бићу, као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог дјеловања као Врховног Владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота цркви, дозвољаваће јој богослужења, обећаваће изградњу дивних храмова уз услов признавања њега за "Врховно Биће" и поклоњења њему. Код њега ће постојати лична мржња према Христу. Он ће живјети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вјере, при чему ће вјеру изневјерити многи епископи И као оправдање ће наводити изврстан положај цркве. Тражење компромиса ће бити карактеристично људско расположење. Искреност исповијести ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемјерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништво од истине и сласт према компромису и гријеху. Антихрист ће све дозвољавати људима, чим му се "поклоне пошто су пали". То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, чим би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповиједали "Богу се Једином клањај и само њему служи". Антихристу ће се покорити читав свијет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на тијелу или је то сликовит израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења Антихристу и воља ће њихова у потпуности бити њему потчињена. У вријеме те потпуне - вољом и свијешћу - потчињености читавог свијета, појавиће се и поменута два праведника, неустрашиво ће проповиједати вјеру и разобличити Антихриста. Свето Писмо каже да ће се прије доласка Спаситеља појавити два "видјела (светилника)", двије "маслине пламене", "два праведника". Њих ће убити антихрист Маговим силама. Ко су ти праведници?

По црквеном предању, то су два праведника који нијесу искусила смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Њихова смрт ће бити радост велика за Антихриста и слуге његове. Њихово оживљавање кроз три дана ће довести до неописивог ужаса, страха и пометње Антихристове силе. Управо тада ће наступити крај свијета. Апостол Петар каже да је први свијет био створен од воде и да га је вода уништила. "Од воде" је такође слика хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. "А садашњи свијет и небеса остављени су његовом Ријечи за огањ". "Земља и дјела што су на њој изгореће". Сви елементи ће бити сажежени. Овај данашњи свијет пропашће у једном трену. У трену ће се све промијенити. И појавиће се знамење Сина Божијег - то јест знамење крста. Читав свијет, који се својом вољом потчинио Антихристу, "заплакаће". Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Богу Истинитоме. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завјета - пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нијесу пронашли. Када сада погледамо живот, онда они који могу да виде - виде да се све што је предсказано о крају свијета извршава.

Па ко је тај човјек-Антихрист! Свети Јован Богослов алегоријски даје његово име 666, али сви покушаји да се разумије ово значење су били безуспјешни.

Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свијет изгори, када "сви елементи буду сажежени". Ту слику нам даје цијепање атома (нуклеарна енергија).

Крај свијета не означава његово уништење, већ промјену. Све ће се промијенити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим тијелима, својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Тијелу на коме су били трагови рана од ексера и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тијело. И појавиће се Господ у слави на облаку. Како ћемо видјети? Духовним сагледаваем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих., Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савјести. Све ће постати јасно у људској савјести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповиједа да је Старац судија на престолу, а пред њим је ријека огњена. Огањ - то је прочишћавајући елемент. Огањ спаљује гријех, сажиже га и ако се, на несрећу, гријех сјединио са самим човјеком, огањ онда спаљује и самог човјека.

Овај огањ ће се распалити у самом човјеку: видјевши Крст једни ће се порадовати, а други ће доспјети у очајање, смутњу, ужас. Тако ће се људи одмах подијелити; по Јеванђељском приповиједању, једни ће се пред Судијом поставити десно, а други лијево - подијелила их је сопствена савјест. Само душевно стање баца човјека на ову или ону страну, удесно или улијево. Што је свјесније и упорније у животу своме човјек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује ријечи "дођите к мени благословени", и насупрот томе, исте ријечи ће изазвати огањ патње и ужаса код оних који Га нијесу жељели, који су Га избјегавали или му се супротстављали и хулили на Њега за живота.

Страшни Суд не зна за свједоке или званични записник. Све је записано у душама људским И ти записи, те "књиге" се показују. Све постаје очигледно свима и самом себи и стање људске душе свакога усмјерава лијево или десно. Једни иду у радост, а други у патњу. Када се "књиге" отворе, свима ће постати јасно да су коријени свих порока у души људској. Ево пијаница, блудник - кад тијело умре, неко ће помислити да је умро и гријех. Не, у души је постојала склоност и гријех је души био сладак. И ако се она због тог гријеха није покајала, ако га се није ослободила, она ће на Страшни Суд доћи са том истом жељом за слашћу гријеха и никаданеће задовољити своју жељу. У њој ће настати патња због мржње и злобе. То је паклено стање. "Пакао огњени" - то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен слабости и злобе, и ту "ће бити плач и шкргут зуба" немоћног зла.

_________________
Абвун дбашмајо

Апел Св.Владике Николаја
Сербскоме роду

Ја вас молим, браћо! И апостоли Христови више су молили него заповедали. У дирљивој посланици Филимону свети Павле Пише: “Иако имам власт у Христу да ти заповедим, ипак молим те ради љубави, ја, старац Павле, сужањ Исуса Христа!”.

Тако вас сада и ја, старац Николај молим, браћо.


Молим школоване да се не превазносе својом школом, а нешколоване да се не подништавају. Сви сте заједнички свршили највишу животну школу, универзитет мука и страдања. И то вас је изједначило и збратимило;

Молим вас да се према браћи светски понашате, а не злобно и грубо. Енглези вас хвале као праве џентлмене, и ви то јесте. Но да ли сте џентлмени једни према другим, или се узајамно ружите и љуте ране позлеђујете место да лечите. Србин према Србину треба не само да је џемтлмен него и више од тога – брат. “Пред туђином се хвали, а брату се пожали”, каже српска пословица.


Молим вас браћо, најзад, при растанку, да чините све што можете за част садашње генерације себи за пример, као што ми узимамо прошле српске генерације себи за пример. И не заборавите ову сељачку реч:
Вера, слога и поштење, српско су спасење.
_________________
Воскресеније Твоје Христе Спасе
Ангели појут на небесјех,
и нас на земљи сподоби
чистим сердцем Тебе славити.

_________________
Абвун дбашмајо

Pola što si rekao je tačno, glueficer. Nikolaj Velimirović jeste bio podržavac Dimitrija Ljotića i bio je anti-semit, ali nije bio pro-Nacistički. Razlog zašto je podržavao Ljotića više nego išta je zato što je Ljotić bio vrlo religiozan čovjek, vjerovao u pravoslavlje i podržao je monarhiju.

_________________
"There is a saying in the Balkans that behind every hero stands a traitor. Again and again, there is something heroic about the traitor and something treacherous about the hero"
(Fitzroy MacLean, The Heretic)

Где се Св. Николај изјашњава као анти-семита. Смешни сте.
ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАJА (ВЕЛИМИРОВИЋА) НАД ОДРОМ ДИМИТРИJА В. ЉОТИЋА


Да jе одсечена само jедна грана, стабло не би много осетило, али стабло jе одсечено до корена, и нама jе нанесен велики бол. Аj. Боже! То jе Твоjа воља и ми jоj се морамо покоравати.
Када се jедан камен баци у воду, он прави концентричне кругове коjи се шире. Тако и смрт Димитриjа Љотића иде тугом његовоj породици, његовоj маjци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовоj супрузи Ивки, његовом брату Jаши, његовим синовима и његовоj кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и jедномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, к оном коме jе већ четири године земља простирач а небо покривач. И сад долази и четврти круг, коjи обавиjа цео свет, jер Љотић ниjе био само наш, он jе припадао човечанству, Европи, свету.
Димитриjе Љотић био jе државник, учитељ и хришћанин. Он ниjе био само државник, он jе био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Гарашанин, Jован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своjе време, и у границама Србиjе док jе Димитриjе Љотић зашао у велике кругове светске политике. То jе био политичар са крстом. Имао сам прилике да га jедном чуjем у манастиру Жичи када jе рекао: "Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан”. Он jе био учитељ коjи jе учио наjпре делима, па тек онда речима, упућивао jе, и сам jе био пример. Никад ниjе говорио а да делом ниjе показао. Ништа ниjе било да jе говорио, а да ниjе делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос jе рекао:
"Треба радити па учити, а не само учити”.
О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоким хришћанину, и то jе он био наjвећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од перифериjе, од другог, а не од себе онда не користиш никоме. То jе било његово гесло. Димитриjе Љотић jе био човек дубоке вере. Он jе као министар Правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се ниjе стидео. Он jе говорио: "Jа идем да испитуjем вољу Господњу, па кад jе сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно.” Без Димитриjа Љотића осећа се велика празнина, а то jе празнина коjа се не може лако попунити.
Дрво jе одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовоj вољи. Ако jе дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако jе пао Димитриjе Љотић, десетине хиљада српских jунака под оружjем заjеднички сjедињени, не поjединци, него заjеднички, су заменици Димитриjа Љотића. Димитриjе Љотић jе човек коjи jе надахњивао људе. Носио jе тешки крст и у рату и у миру, jер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату jе извршио своjу дужност и као воjник и као грађанин. Баш они коjи су били на површини и коjи су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.
Бог га jе узео баш у своjе време. Рећи ће неко: узели су нам га. Али га нису узели, jер jе он дао упут своjим животом и своjим трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, испосник Светогорски, какве молитве, дечиjе милине!
Ми благодаримо њему, његова Светост и jа, захваљуjемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити наjверниjем сину Српства.
Када сам говорио са њим у Бечу о сjедињењу наших народних националних снага, он jе, говорећи о ономе за кога сам рекао да му jе већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: "Он нека заповеда, jа ћу слушати. Он нека буде на врху, jа ћу на дну. Jа ћу му ноге прати.” И дошло jе jединство.
Ко jе познавао тога човека, морао га jе волети. Он jе био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости. Говорио jе: "Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни”. Чедо Милић, велики мостарски jунак, рекао jе: "Jош сам видео jунака, али jунака као Љотића нигде”. О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани коjи су га познавали.
Било jе људи коjи су говорили да он воли да прима од некуд, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му jе имање? Где су му куле? Где су му поља? Jа тога не видим. Али jе био велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца српскога, чари и истине српске. Он jе био идеолог хришћанског национализма.
Он jе волео све воjводе. Он jе то мени причао, а исто о њему причале су ми и воjводе, и кружиле похвалнице о њему.
Jедан велики воjвода, коjи jе овде међу нама, рекао ми jе jедном приликом пре кратког времена: "Не могу се од њега одвоjити. Речи из његових уста теку као мед. Он jе прави репрезентатор српске политике.” Он jе дао толико од себе, па да jе живео jош педесет година, он не би имао шта више да да. Он jе дао одговора на сва питања. Он jе у своjоj идеологиjи обухватио све гране народног живота.
Жалимо га сви, жали га свак. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они коjи нису били народни људи, коjи поседуjу виле и богатства, и коjи као jазавци припремаjу себи унапред богатство за сто година. Али он jе наjвише критиковао Немце, и баш зато су га они поштовали. Критиковали су га само они коjи га нису познавали.
Колико jе само волео своjе воjнике. Причао ми jе jедан официр из његове пратње: "Када смо отступали из Београда, на путу смо застали и делили храну воjницима коjи су били гладни. Када смо поделили храну, пришао сам Љотићу и рекао му да jе jош остало хране за мене и њега. Нашта ми jе он рекао: "Подели и то. Ми ћемо лакше. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не jеде.” "И тако сам учинио.” Он jе поштовао човека изнад свега, само наjпре и изнад свега – Бога.
Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста.
Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине.
Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у царство своjе. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место коjе заслужуjе.
Бог да прости душу Димитриjа Љотића! Во вjеки вjекова. Амин.
Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.

_________________
Абвун дбашмајо

zdravo svima

imam elektronsku knigu Missionerski pisme Sv. Nikolaja Srpskog. Ovo je mnogo dobra kniga.

_________________
pozdrav iz odavde
http://www.bosnia.ru

Iako se sa Nikolajem ne slažem u pogledu politike (jer je on bio protivnik komunista i Jugoslavije), pošto imam veliko povjerenje u njega kao duhovnog čovjeka, mijenjam svoj stav o Dimitriju Ljotiću, lično mada ne i o onom za što se zalagao.
Doduše, informacije o njemu do sada koje sam imao su bile šture, i jednostrane, kao i o mnogim koji su poslije 2. svjetskog rata strpani u isti koš narodnih izdajnika.
Sada i ja na svakog od njih gledam kao na izdvojen slučaj, i pokušavam da razumijem njihov stav i motive (mada to ne čini da se s njima slažem, jer smatram da je ono što su mislili i radili veliki promašaj, a to moje mišljenje događaji zadnjih 15 godina samo utvrđuju i pečate).
Ali da ne skrenemo suviše u politiku.
Vladika Nikolaj je bio vrlo snažna duhovna osoba, pogotovo u vrijeme prije rata, ali stičem dojam da se u događajima koji su uslijedili u njegovim poznim godinama jednostavno nije snašao i da ga je povukao snažan osjećaj vezanosti za naciju, čime se u stvari suprotstavio svom izvornom hrišćanskom univerzalizmu, a to u stvari i jeste bilo ono što ga je duhovno uzdiglo nad mnoge.
Tada je on (ne mogu sada da nađem citat ali kad ga nađem postaviću ga) da ljudi ne treba da se straše propasti ijednog naroda (pa ni svog) ili ljudske tvorevine na ovoj planeti, nego da treba da se straše toga da se od Hrista odvoje i da Bogu ne budu po volji.
On eto u takvoj prilici kada se stvarno desila nije izdržao, ne shvativši Božiji naum, jer mu je tuga za sopstvenim narodom i njegovom mukom pomračila duhovni vid.
Ali svaki čovjek ima svojih svjetlijih i tamnijih momenata, ja ga pamtim i pominjem po onim svijetlijim.

_________________
UIOSDSAHA
http://www.duhovnaizgradnja.net
http://www.duhovnaizgradnja.com

Pa to može čovjek vidjeti, jer je nešto gadno napisao o Jevrejima u njegovoj knjizi:

"The Life of Saint Sava", 1989.

Evo na Engleskom:

"For they have become Barabbases (Jevreji), rather than being Christians. Their goals are barbarian. Their methods are barbarian, too. Their goal is to elevate themselves and their people to the skies, and to trample all other people and peoples like mud. And their methods are the same as those of that first Barabbas: secret, conspiracy, falesehood, rebellion and blood"

Evo šta je napisao kad je bio u Dachau (opet možeš sve ovo naći u njegovoj knjizi) :

"Today [Europe] is the main battlefield of the Jew and the Jew's father, the devil, against the Heavenly Father and against his only-begotten son....[The Jews] need first to become legally equal with Christians, in order afterwards to suppress Christianity and to turn Christians into atheists and to step on their necks. All the modern European slogans were composed by Jews, who crucified Christ: democracy, strikes, socialism, atheism, tolerance of all faiths, pacificsm, universal revolution, capitalism and communism....All this is done with the intention of debasing Christ, of destroying Christ....You should think about this, Serbian brethren, and accordingly you should correct....your thoughts, desires and deeds"

Vidiš šta znaći kad malo čitaš okolo, pravoslavac?

_________________
"There is a saying in the Balkans that behind every hero stands a traitor. Again and again, there is something heroic about the traitor and something treacherous about the hero"
(Fitzroy MacLean, The Heretic)

Цитираш фалцификате енглеске, од тебе се очеливало више

_________________
Абвун дбашмајо

Помаже БОГ брате РУС, отиђи на сајт Рускога Обрза они ти могу дати још ПРАВОСЛАВНЕ ЛИТЕРАТУРЕ из СЕРБСКИХ ЗЕМАЉА.

Ево њиховог сајта:
http://www.rus-obraz.org

_________________
Абвун дбашмајо

'Ajde, budi muško i priznaj da si pogriješio, pravoslavac. To je Nikolaj Velimirović sam napisao. Šta, jel' on sam falsifikovao njegove ideje?

Although recently canonized as a saint by the Serbian Orthodox Church, his writings remain highly controversial. Nikolaj Velimirovic was allegedly anti-semitic and he supposedly approved of the holocaust. (See Bishop Nikolaj Velimirovic: Addresses to the Serbian People--Through the Prison Window. Himmelsthur, Germany: Serbian Orthodox Eparchy for Western Europe, 1985, pp. 161-162).

_________________
"There is a saying in the Balkans that behind every hero stands a traitor. Again and again, there is something heroic about the traitor and something treacherous about the hero"
(Fitzroy MacLean, The Heretic)

Grigorii jel' se slažeš da nema apsolutno nikakave potrebe da citiraš tako velike postove, cijele postove, i to nekoliko njih odjednom kao sad, pogotovo što napišeš dosta manje teksta nego što je taj post koji citiraš. To mnogo narušava estetiku foruma, a i nepotrebno je. Citati prvenstveno služe da se citira dio posta, ili cijeli ako je kratak, a ako repliciraš na cijeli nečiji post onda možeš samo navesti kome se obraćaš i riješena stvar.