banjalukaforum.com

Svi smo mi svjedoci da danas covjek ima, na svu srecu, malo mogucnosti za dosadjivanje, od silnih zanimljivosti koje nas prate. Toliko malo da bi sigurno trebalo da izmislimo jos jednu novu sportsku disciplinu koja bi se zvala: dosadjivanje, a prvak bi bio nagradjen sa putovanjem u nevjerovatni Dosadljivograd. Na jednostavan nacin, i bez puno mudrovanja, mogu konstatovati da imamo hiljade i hiljade zanimljivosti kojima se mozemo baviti. I bavimo se svim i svacim, svako od nas i oduvijek. Kad kazem oduvijek mislim od prvobitnih ljudskih zajednica kad je covjek nastojao da prezivi i da svoju vrstu produzi. Tad su postojale primitivne metode sakupljanja hrane i promiskuitetni seks. Nekako brzo dobijam utisak da je tad bilo, za razliku od danas, manje zamrstenih problema. A danas kad se upitamo gdje smo mi u tome cemu se bavimo, odgovora nedostaje. Sa jedne strane udaljeni smo od ludila jer se lako zabavljamo svim i svacim. Sa druge strane nemamo odgovora! Bavimo se naukom, religijom, filozofijom, ljubavlju, psihologijom, sportom, muzikom, svojim problemima, knjizevnosti i tako dalje; ali . . . Ovo je tema o samospoznaji koju mora da ima ovaj server. Zasto je ona vazna to svako neka odgovori za sebe, jer nema smisla da ja pisem hiljadu stranica u komadu. Veliki pozdrav.

Upoznaj samog sebe.
Mnogo puta ponovljeno, od prorocista u Delfima pa tokom cijele istorije covjecanstva. Radi se o perfekcionizmu. To je filozofsko stajaliste po kome je svrha postojanja pojedinca usavrsavanje samog sebe. Uocavamo sopstvene mane i greske te ih ispravljamo.
Neko ce reci da se radi o apsurdnom pitanju. Pa, valjda poznajem samog sebe. Nikoga ne mogu poznavati bolje od sebe. Mog lijepog, pametnog, duhovitog i nadasve oholog sebe.
Samo pokusaj da se stavi u neciji tudji polozaj moze dovesti do zacudjujucih otkrica. Koliko je stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, a nisu tacne? Koliko samo problema nasa sopstvena zatupljenost (dokazano neogranicena) stvara?
Samospoznaja je dug i tezak proces, mozda beskonacan, koji daje onu razliku izmedju zrele i nezrele osobe.
Filozofiram, ali tema je takva.
Sto se tice razbibriga, mislim da su prijeko potrebne. U umjerenim kolicinama, naravno. Danas, osim rijetkih izuzetaka, sluze uglavnom da nam skrecu paznju sa nas samih. Dolazi do procesa u sociologiji poznatog kao otudjenje. Otudjenje covjeka od samog sebe, od drugog covjeka i jos mnogo cega. Danasnje drustvo vrsi `programiranje` svojih clanova. Masovna kultura ima poguban uticaj na ljude. Usadjuju im se prilicno bolesne ideje koje su, po meni, dovele do povecanja labilnosti ljudske psihe. Toliko, za sada.

Dobra tema..

Mislim da je samospoznaja jedno od osnovnih pitanja ljudskog postojanaja, zivljenja, djelovanja. Prvo covjek mora da spozna sebe u raznim okolnostima i da na osnovu toga moze da izgradi svoj stav.
Vrlo je bitno po meni da covjek "razmislja i da prica sam sa sobom".
Za to je potreba tisina i mir, a oni koji bjeze od sebe tako sto stalno su u haosu, muzika , tv i nikad nisu u tisini, oni u stvari bjeze od sebe samog,izbjegavaju razgovor sa samim sobom, izbjegavaju da rasciste neka pitanja i spoznaju stvari.
Da bi znao da li ti se nesto svidja ili ne svidja tj. da bi samospoznao samog sebe takodje ,treba iskusati sebe u mnogim situacijama, i onda ces moci reci :e to je dobro, to mi se svidja ili mi se ne svidja..
Covjek cijeli zivot spoznaje finese samog sebe, i to je osnova svega, dok neki pak nikad se ne suoce i ne znaju u stvari sta je osnova njihove licnosti, ne poznaju se, e to je najgore...
eto ..toliko za ovaj put..
pozdrav

blue slažem se sa ovim što si rekao. A to stajalište da je svrha postojanja upoznavanje i usavršavanje samoga sebe nije samo filozofsko već i duhovno jer duhovnost i filozofija idu ruku pod ruku kad se pogleda prava definicija filozofije.
Ljudi same sebe vrlo malo poznaju, kad bi se bolje poznavali gadili bi se samih sebe. Možda će nekome ovo zvučati bezveze ali vjerujem da je tako. Nešto slično tome kaže i Sveto Pismo, da ćemo se stidjeti samih sebe i baš je tako. Ali svaki čovjek živi u svojim iluzijama da je bolji nego što jeste. Ljudi ne daju da im se ukaže na neku manu mada to i nije toliko strašno koliko je strašno što nedozvoljavaju samima sebi da si uvide neku manu. A sa druge strane često traže trun u tuđem oku a ne vide balvan u svom i ovo je velika istina, to sam uvidio kad sam spoznao da sam i sam često takav. Ljudi sebe vrlo slabo poznaju...jer ne žele da se upoznaju, ne žele da vide i sebi priznaju koliko je jak dark side of the force u njima samima jer bi to srušilo iluzije da su divni, krasni, dobri.

Sve bi ovo samospoznaje dovele u red ali ljudi ih nemaju mnogo, nemaju jer se ne bave duhovnim radom. A jedan od glavnih razloga zašto se ne bave je ovo što je gore pomenuto: ljudi nemaju vremena ni interesovanja za to zbog raznih drugih interesantnih i često nekorisnih razbibriga koje društvo nudi. Ljudi govore "nemam vremena da se bavim duhovnim radom, ima toliko mnogo drugih interesantnijih stvari...". Te druge stvari nisu toliko interesantnije od pravog duhovnog rada a pogotovo nisu korisnije.

<!-- BBCode Quote Start --><TABLE BORDER=0 ALIGN=CENTER WIDTH=85%><TR><TD><font size=-1>Citat:</font><HR></TD></TR><TR><TD><FONT SIZE=-1><BLOCKQUOTE> Sto se tice razbibriga, mislim da su prijeko potrebne. U umjerenim kolicinama, naravno. Danas, osim rijetkih izuzetaka, sluze uglavnom da nam skrecu paznju sa nas samih. Dolazi do procesa u sociologiji poznatog kao otudjenje. Otudjenje covjeka od samog sebe, od drugog covjeka i jos mnogo cega. Danasnje drustvo vrsi `programiranje` svojih clanova.</BLOCKQUOTE></FONT></TD></TR></TABLE><!-- BBCode Quote End -->

Vrlo lijepo rečeno. Razbibrige nam skreću pažnju sa nas samih na druge manje bitne stvari i tako ljudi prolaze kroz život baveći se svim i svačim ali ne baveći se sa onim bitnim - sobom, nikad istinski ne upoznaju samog sebe.

I ja sam "programiranje ljudi" ranije koristio na nekim forumima pa su mi rekli da se samo programi mogu programirati a ne ljudi . O da, ljudi se itekako mogu programirati, čak bih rekao da se ljudi najlakše programiraju.

A labilnost ljudske psihe, laka programibilnost ljudi, opšti pad morala i strogo izvrtanje sistema vrijednosti za 180 stepeni je nastalo usljed neduhovnosti, usljed nepozvanja nas samih - usljed nedostatka samospoznaja.

Jao, hvala vam ljudi sto ste mi skrenuli paznju na ono sto sam zaboravio napisati. Licnost - danasnje drustvo vrsi `programiranje` svojih clanova. Izvukao sam i od Rosy i od blue ove rijeci i nisam ih slucajno stavio zajedno. Smjelo kazem kako je nasa licnost nista nego odraz drustva, ili reakcije nase na okolne sadrzaje. Da pogledamo u praksi: u danasnjem drustvu je sasvim normalno da i muskarac ima mindjusu u uhu i oko toga se ne stvara nikakav problem. E da samo rodjeni prije 200 godina to ne bi tako islo. Ovo je banalan primjer, a ima ih bezbroj. On nam pokazuje da ako drustvo izvrsi nevjerovatan pritisak da ce uskoro biti normalno ustajati u 5 ujutu i dolaziti na posao u kom ce se sef ponasati prema nama kao prema jednom vojniku (tako je bilo nekad u Japanu). Sad nam se cini da je to ludo, ali Japancima se nije tako cinilo. Pa ako je moja licnost samo odraz drustva, gdje sam ja u svemu tome? Zato je samospoznaja uvijek bila autenticna duhovnost vrijedna paznje. Treba naci ucitelja koji nece uticati na mene, nego koji ce me nauciti kako da na mene niko ne moze da utice. Ja sam samo jedan, nazovimo ga, robot koji funkcionise kako to od mene drustvo ocekuje, ili jos gore ako ja stalno govorim NE kad drustvo kaze DA onda je to samo masina koja ne funkcionise bas najbolje u drustvu. A moja masina je dobila i masinu koja je zeljna da bude prihvacena u drustvu, da bude postovana i voljena i tako se zatvara krug. Svi stvaramo licnosti hvaleci ih, niko neprimjecujuci o cemu je tu rijec, a rijec je da kad stvorimo licnost da nismo nista znacajno dobili. Zelim da budem jasan, zato navodim jos jedan primjer mehanicnosti. Na primjer stari mi je u mladnosti cesto govorio kako sam glup. Danas kad god da mi to kaze ja hocu da koljem. To je odlican primjer mehanicnosti, navikao sam da reagujem tako i to cinim.

samospoznaja je cool

Dvije suprotnosti cine cjelinu. Suprotnost samospoznaji je otudjenje. Evo par tudjih misli na tu temu. Cisto radi diskusije.
Sta je otudjenje?
Erih From: Pod otudjenjem se podrazumijeva iskustvo u kom licnost dozivljava sebe kao strano bice. Ona je, moze se reci, postala otudjena od same sebe. Ona ne dozivljava sebe. Ona ne dozivljava sebe kao svoj svijet, kao stvaraoca sopstvenih akata, vec su njene radnje i njihove posljedice postali njeni gospodari kojima se ona pokorava, mozda cak i obozava. Otudjena osoba nije u kontaktu sa samom sobom, kao sto nije u kontaktu ni sa drugim osobama. Ona, kao i drugi, dozivljava sebe kako se dozivljavaju stvari, culima i zdravim razumom, ali u isto vrijeme ne uspostavljajuci produktivnu vezu sa samom sobom i sa spoljasnim svijetom.
U hriscanskoj interpretaciji svijeta covjek je otudjen prije svega zato sto mora vjerovati u postojanje transcedentnog subjekta i zato mora biti svjestan sopstvene nebitnosti i nistavnosti u svijetu.
Prema Hegelovom shvatanju, osnova svega sto jeste je apsolutna ideja , odnosno apsolutni duh (bozanstvo). Apsolutna ideja nije prosti skup stvari i njihovih svojstava nego jedno dinamicno sopstvo, odnosno subjekt kruznog procesa otudjenja i razotudjenja. Ljudska istorija predstavlja porast covjekove spoznaje `Apsolutnog` ali i samospoznaja `Apsoluta` koji preko konacnog duha postaje svjestan sebe odnosno vraca se sebi iz svog samootudjenja u prirodi. S obzirom da otudjenje `Apsolutnog duha` u prirodi ne predstavlja dogadjaj u vremenu, to znaci da je polazna tacka svjetske istorije duh koji je vec otudjen a da se cijela istorija svodi na proces razotudjenja. ( ovo, ko razumio, razumio, ja eto nisam, ali neka) Covjek proizvodi stvari, on se izrazava u predmetima a `opredmecenje` u predmetnim stvarima, drustvenim ustanovama i kulturnim proizvodima, znaci i otudjenje. Otudjenje se moze prevazici spoznajom o otudjenju.
Otudjenje se manifestuje u razlicitim vidovima:

• nemoci (kada osobe osjecaju da nemaju snage ni moci da odlucuju o svojoj sudbini)
• apatiji
• anomiji
• besmislenosti (kada osobe ne vide niti shvataju smisao sopstvenog ucesca u drustvenom poretku)
• beznormnosti (kada ljudi osjecaju i vide da su pravne i druge norme izgubile svoju vrijednost)
• izolovanosti (kada osobe ne vole i ne zele da ucestvuju u obavljanju odredjenih uloga i tako se povlace, odnosno izoluju)
• samootudjenosti (kada se osobe otudjuju ne samo od drugih ljudi, nego i od samih sebe), itd.

Prepoznaje li se ko u ovome?

Sto se tice zanimacija, svi se uglavnom slazu da je sport dobar vid trosenja slobodnog vremena. Ima to i svoju tamniju stranu.
Za jedne je sport mehanizam apsorbovanja i trosenja viska energije, za neke je oblik izrazavanja nagona suparnistva, za neke je sredstvo prevladavanja kompleksa inferiornosti, itd. Neki smatraju da sport ima bitnu socijalizacijsku funkciju a neki, opet, da ima funkciju zajednistva. Ali, sport je i podrucje potiskivanja, drustvene deprivacije i frustracije. Medjutim ipak treba reci da sport odrazava odnose te da, u svijetu komercijalizacije i birokratizacije drustvenih odnosa, sve vise gubi obiljezja igre i razonode. On postaje zanimanjem u kojem `igra` postaje stvar strucnjaka te zanimanjem u kojem igra nestaje. Preko sporta se obavlja proces socijalizacije individua tako sto se stvara fanatizovani covjek koji nema sposobnosti propitivanja stvarnosti, to je covjek koji se samoj stvarnosti priklanja. U takvom covjeku se razvijaju religijska osjecanja spremnosti na ZRTVU, spremnost na ispunjenje OBAVEZA i OCEKIVANJA. Zato se za sport moze reci da je nesto `vise od igre` te da ima manipulativnu ulogu. Sport je sredstvo `opijanja` masa, zaglupljivanja, tako sto kroz laznu identifikaciju daje iluziju moci i znacenja.
Ovo je sve iz Sociologije, Braco Kovacevic.

<font size=-1>[ Poruku promijenio/la: blue dana 07.03.2002. 14:27 ]</font>

Blue evo citam ove tudje misli. Moram priznati da je fino citati djela duhovnih ljudi, bilo koji da su. Ali kad se uzme jedan stav vidjeces da si uspio u necemu, ali ne i u samospoznaji. Ne postoje dva ja, jedan je odgovoran za losa djela, drugi ja je ogovoran za dobra. Ne postoji ja koje je ovakvo kad je otudjeno, a drugacije kad nije otudjeno. Kako znam? Ma pojma nemam, heh ali ako nije tako onda sam ja samo reakcija na okolnosti. Nema nicega sto izazi iz mene. Zar nije tako. Ipak, treba se naglasiti da samospoznaja nije sadrzana na ovim redovima koje citas, niti je sadrazan u knjizi Brace Kovacevica, niti u bilo kojoj knjizi. Znaci samo smo uzeli stav koji smatramo da je takav kakav je, i to je reakcija na necije rijeci. Ne tvoje rijeci. Da li postoji nesto sto izvire iz mene? Tome traga samospoznaja. Neko je to definisao rijecju kreacija. Ali ako ja prihvatim tu rijec opet sam zaustavio svoj rast u autenticnoj duhovnosti &#8211; samospoznaji &#8211; u rastu bica . Ustvari sta to treba spoznati? Taj sam koji jesam. Nema tu filozofiranja. Ali filozofira se, i zato na samome pocetku zelio bi da, ako mozete ne navodite citate iz knjiga, pogotovo svetovnih. Sta to knjiga krije, pa ako je to sto jeste samo zato sto kaze neka knjiga, ili neki autoritet onda je samospoznaja postala jedna bolesna duhovnost. A to ona nije. Ona je smjelost da se ispita to sto jeste. Znaci samospoznaja je DA LI JE TO SVARNO, a sve drugo je MOZE LI SE TO UKLOPITI U VEC MOJE STVORENE NAVIKE. Kad kazem sve drugo mislim bas na sve, toliko daleko idem da ni vjeri, zeljama ne dam mjesta tu. Ja zelim da dodjem do promjene, umjesto da ispitujem i da dopustim da se priomjena spontano dogodi. Citanje duhovnih knjiga je samo imitiranje promjene i samospoznaje sve dok nas zivotni uslovi ne dovode do situacije koja nam pokazuje da smo u potpunosti falsifikovali sebe.

Samo malo opravdanje s moje strane.
Eto, nasao sam sta su neki ljudi, sada vec mrtvi, rekli o toj temi. Mislio sam da to moze doprinijeti kvalitetu rasprave. Vecina misli koje ja izgovorim su uglavnom plod necega sto sam procitao.
Programiranje licnosti, reci cete. Neizbjezno je da ucimo od naseg okruzenja, niko se pametan nije rodio. Na nama je da filtriramo primljeno znanje, da odvojimo zito od kukolja. Upravo tudje rijeci nam mogu dati uvid u stvari sa nekog stanovista drugacijeg od naseg sopstvenog.
Stoji tvrdnja da je samospoznaja ipak duboko licni proces, razlicit za svakog ponaosob.
Mozemo li mi pomoci jedni drugima u tome?
Iznoseci razlicita stajalista, mozemo. Ne mnogo, ne presudno, naravno. Na kraju krajeva, sve je do nas samih. Samo pojedinac moze da promjeni samog sebe. Poticaj moze doci izvana, ali posao je na pojedincu.

STA JE IZA, STA JE IZA

Put prema putniku citka je azbuka
Koraci su tecno sricanje skitanja,
Mir i spokoj uma, bas stabilna buka
A konacan odgovor: odsustvo pitanja.

Samo sebe sprijeci
Blagoglagolanjem da otvaras rane.
S one strane rijeci
Nalaze se rijeci: s, one i strane.

Nema se gdje.

Stvarnost je prestanak putnika i puta.
Smrt zivog ploda, ah, napokon zrenje.
I vidis . . . ko kad se gutac proguta
Gubitak sebe je usebljenje.

Ako je zelja za duhovnim rastom iznudjena religioznim metodama zastrasivanja, sjeme ljudske neuroze lako izrasta u razgranato drvo. Postoji zato duhvnosti i duhovnosti. Samospoznaja je autenticna duhovnost.

Slažem se

S neba, pa u rebra!
Lijepo receno, i ja se slazem.
Navescu jos jedan citat. Moje misljenje je isto kao ono koje cu da citiram, iz svoje glave ne bih bolje rekao.
"Ni odricanje nije pravo rjesenje. Svaki put kada se odreknemo necega obmanjujemo sebe. Cega se odricemo? Svaki put kada se odreknemo necega, ostajemo zauvek vezani za predmet odricanja.
Zaista je tako - kad se odreknete necega, ostajete zauvek vezani za to. Kad se borite protiv necega, zauvek ste vezani za to. Sve dok se borimo sa necim, dajemo mu moc. Dajemo mu moc jednaku onoj koju trosimo u toj borbi.
Treba, dakle `prihvatiti` svoje demone jer im se, boreci se protiv njih, daje moc. Zar vam to jos niko nije rekao? Kad se odreknemo necega, ostajemo vezani za to. Jedini izlaz je u tome da ne dozvolimo da budemo prevareni. Nemojte se odricati, vec NE DOZVOLITE DA BUDETE PREVARENI. Pokusajte da shvatite pravu vrednost necega i nece vam biti potrebno da se odricete - jednostavno, samo ce vam ispasti iz ruku.
Naravno, ako ne razumete ovo sto vam govorim, ako ste toliko hipnotizovani da mislite kako ne mozete biti srecni bez neke stvari, ili neke druge, ili trece, onda ste u klopci. To sto pokusavam da ucinim za vas nije ono sto vam nudi takozvana duhovnost - da vas natera na zrtve, na odricanje od mnogih stvari. To je sasvim uzaludno. I dalje biste ostali uspavani. Ono sto treba da vam pomogne je da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shvatili, odjednom bi vam prestala zelja za konkretnim objektom od koga zavisi vasa sreca. Sto znaci: ako se probudite, nestace vam zelja za tim objektom"

Vidim citira se Antoni de Melo , lijepo, nema šta. Kamo sreće kad bi svi pročitali i dobro shvatili njegovu knjigu "Buđenje" odakle si ovo citirao.

Antoni de Melo je uzeo neke tačne stvari, i skupio ih u svojoj knjizi. Ima par kapitalnih promašaja u svojoj knjizi. Ne treba uzimati zdravo za gotovo sve što je on napisao.

Sve treba uzimati sa rezervom ali da li bi naveo nešto što je on rekao a što je po tebi veliki promašaj?

Eto, on je čovjek koji tvrdi da se probudio, odnosno došao do samospoznaje. Lično mislim da je to beskrajan proces. Navešću ono što smatram problematičnim:
"Zaljubljeno srce ostaje meko i osetljivo. Ali, kada po svaku cenu hoćemo da pribavimo neku određenu stvar (stvar=osoba), postajemo nemilosrdni, tvrdi, bezosećajni. (podsjećam na stav o stvarima i potrebama koji sam naveo ranije) Kako se mogu voleti drugi ljudi, kada su nam potrebni? Ako si mi potreban da bih bio srećan, moram da te koristim, da manipulišem tobom, da pronađem načine i sisteme da te osvojim. Ne mogu te ostaviti slobodnim."
Ovo je, po meni, jedno iščašeno viđenje emotivne veze. Jeste, postoje sebični osjećaji koje su mnogi skloni nazvati ljubavlju, ali postoje i drugi, nesebični. Voli druge kao i samoga sebe. Ako nekoga volim onda mu želim dobro i poštujem ga. Ako to nije slučaj onda se ne radi o ljubavi.
Antoni de Melo kao rješenje navodi totalno odvajanje od drugih, emotivno odvajanje mislim. Ne ide to.
"Ne nameravam da mrzim sebe zbog nečega što sam učinio. Osećanje krivice je baš to. Ne želim da se osećam loše, niti da se prekorevam za nešto što sam učinio, bilo da je ISPRAVNO ili POGREŠNO. Spreman sa da to analiziram, da to posmatram i kažem: Dobro, loše sam postupio, uradio sam to nesvesno."
Ovo je jedan truli, konformistički stav. Malo toga se uradi skroz nesvjesno. Nije valjda da sam neodgovoran za sve loše što uradim? Kada učinim nešto loše, samim tim što znam da je to loše, ja sam odgovoran. Šta znači pokajanje? Znači da ja to više nikada neću ponoviti. Ponavljam, postoje loše stvari koje čovjek učini nesvjesno, ali jako ih je malo.
Sada ćete, vjerovatno, reći da sam cjepidlaka, ali ja preko ovoga ne mogu da pređem: "Sećam se susreta s jednim sveštenikom starim 87 godina, u Španiji - on je nekad bio moj učitelj, u Indiji, tridesetak godina ranije. I on je bio prisutan na jednom ovakvom seminaru. Šteta što te nisam slušao pre ŠEZDESET!? godina, rekao mi je na kraju. Znaš bio sam u zabludi čitavog života."
87-60=27 Tada mladjani, Antoni de Melo (20-ak godina, morao je biti mladji od tog učitelja), je već znao sve što je trebalo da zna i poučavao je svoga učitelja, koji nije htio da sluša dok nije prošlo 60 godina.
Ima toga još, ali ovo je sasvim dovoljno.

Yoga-man, odakle pjesma potiče?

Hej, malo da prokomentarisem ovo spominjanje demona kojima dajemo moc i odricanja (zrtvovanja). Ta prica me je dovela do jedne cinjenice koja mi se desila. Naime jedno vrijeme, kao yogi, sam se borio protiv svojih takozvanih losih osobina i navika, i vremenom mi je bilo gore, gore, ustvari mozda sam i uspio da se izborim protiv cega sam pokusao, ali sam istovremeno jos hiljadu briga nanjeo sebi za vrat. Ljut, isfuran, opsovao sam 100 puta u sebi i digao za sva vremena ruke od bilo kakvog rada. Poslije recimo par dana, mada bolje bi bilo da kazem par sati desilo se nesto nevjerovatno. Sve sto me je mucilo nestalo je, otislo u prah. Kao da nikad tog nije ni bilo. A A A A A A A A A A A, tad sam vidio da sam ja jedini problem. To se misli kad se kaze da demonima dajemo moc kad ih zelimo obuzdati. Mi ustvari zelimo sami sebe obuzdati, a to je budalasto, nazalost. Kad je blue spomenuo rijec hipnotizovani palo mi nesto na pamet da vam prepisem, i tako sam 182 stranice prelistao dok nisam nasao: Ideja da treba da PRONADJETE sebe je glupa. Sta treba pronaci? Ako bi bilo tako, postojale bi dvije osobe. Jedna traga za drugom. Vi ste istinsko Sopstvo, ali se pogresno identifikujete sa egom i tijelom. Govorimo o postizanju Sopstva, do koga cemo vremenom doci. Nema sta da se dostigne. Mi smo vec Samo Postojeci. Nece postojati vrijeme u kome cemo biti blize nego sada. Sad smo u blazenstvu. Sve je iluzija, autohipnoza pri kojoj zammisljamo da smo drugaciji. Mi sebe hipnotisemo. To je Ego koji sebe zaludjuje da postoje dva sopstva, od kojih smo jednog sada svjesni (jedna osoba) a druga je visa, Bozanska, i jednog dana cemo je postati svjesni. To je pogresno. I tako dalje.

Sada, da sada. Parafraziram:

Juče, samo je san,
a sutra mutna slutnja tek.

Ne znam gdje sam ovo pročitao, ili možda čuo.