vim je napisao:
Ne poznajem bas dobro istoriju, ali negdje sam procitao da je pravoslavna crkva stara oko 1000 godina.
Prije 1000 godina se odvojila od katolicke.
Tako da ste vi sekta za katolike kao za vas sto su drugi koji su se odvojili od vas.
Историја каже овако:
Шпански бискупи, (који ће касније донијети још многе "сјајне" изуме попут инквизиције, схватања цркве као државе итд.)
на помјесном (локалном) сабору у Толеду 598 године уносе у Симбол вјере одредницу "filoque",
то јест да Дух Свети исходи не само од Бога Оца, већ "и од Сина",
и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора.
Римски патријарх Лав је прво на помјесном сабору у Риму осудио ово учење, али пар стотина година касније, шпански бискупи добијају превласт у Риму а за папу бива изабран један од шпанских бискупа, те се ово криво учење односно јерес шири римском патријаршијом.
Тиме је прекршено саборско правило да се никејско-цариградски сибол не мијења ни под којим условима, а такође остале Патријаршије су сматрале да нема никаквог теолошког оправдања за "филиокве".
Папски централизам,
који је формулисао папа Никола I (858-867) до крајњег облика доводе папе Григорије VII - Хилдебранд (1073-1085), Иноћентије III и Јован XXII (1316-1334).
На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "
Dictatus";
објављен за вријеме Григорија VII (1073-1085),
тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосвјетском власти.
Два начина црквене управе: монархија папства на Западу
и колегијална саборност на Истоку почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају.
Дефинитивни пад Римске цркве се догодио 15/16 јула 1054.
када долазе представници Рима у Цариград.
У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт - кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који бјеше припремио списак латинских погрешака и новотарија
- полаже на престо цркве Свете Софије папску анатему на остале патријархе Цркве, јер се нису хтјели поклонити њему као врховном вођи цкрве на земљи, него су и даље вјеровали у апостолски дух љубави, односно саборности.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Ако имаш ситуацију гдје се Римски патријарх издваја из саборног ума Цркве коју представљају Цариградски, Антиохијски, Јерусалимски и Александријски патријарх ко се ту од кога одвојио?
Ако имаш
пет патријарха који чувају вјеру и апостолско предање,
а
један од њих почне заступати учења непозната уму Цркве и себе проглашавати за Бога, ко је ту у праву?
Рим је својим понашањем, неуздањем у Господа, већ искључиво у своју силу и моћ, већ давно прије 1054 себе издвојио из Цркве, поставши политичка организација , а не духовно сабрање вјерних.
То што је римски папа бацио анатему на православне, па је 950 година касније повукао, није проблем православних, већ искључиво његов.
Кад је већ "непогрешив" како то да властите одлуке повлаче и поништавају током читавог 20 вијека?
Да не причам касније о инквизицији, псаљивању људи само зато што су тврдили да је земља округла, крсташким ратовима, спаљивању православних цркава, рушењу манастира, пљачки светиња, икона, моштију,...или тек о помору јужноамеричких индијанаца...опраштању гријеха за новац....у бескрај....
"Филиокве", пургаторијум, Евхаристија са бесквасним хљебом и духовни примат римског епископа је био почетак,
а крај се на жалост још не види....
Како кажу свети Оци, један непокајан гријех обавезно води у други, још тежи и тако до пропасти, све док се човјек не покаје.
Али је горд тешко каје, и моћник тешко спушта главе...
Свако ко не полаже сву своју наду на Господа, и опије се земаљском влашћу заврши без благодати божије, као блудни син који напушта очево имање и проћерда сво духовно благо.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
