banjalukaforum.com

Djetelina sa cetiri lista
Arsen Dedic


U potrazi za srećom, iz mraka , iz daljine
stigao sam na magarcu u polje djeteline.

Došao sam da nađem pod rosom što se blista,
sudbinsku djetelinu sa četiri lista.

Ponio sam na put što je na samar stalo:
gitaru, suhu hranu, vodu i povečalo.

I tražiti počeo odmah, dok još su polja čista,
neizmjernu djetelinu sa tri i više lista.

Jutro, zatim podne i veče, neba se pale i gase,
a magarac do mene indiferentno pase.

To traje godinama, pod snijegom i sred kiše,
kušam svoj usud tražeći taj list više.

A napjev "četiri lista" ponavljam sate i sate
k'o ludi Herman u operi "Tri karte, tri karte..."

Prevrćem mokru zemlju, bolujem, ne pazim na se,
a magarac i dalje realistički pase.

Odustajem, gubim živce i mijenjam uvjerenja,
sad je već očevidno - za sreću nemam strpljenja.

Na kraju, našla se ipak biljka koja me muči,
moj tovar u zubima drži je neznajući.

I uzalud se trude žene, artisti, starci,
do djeteline sreće lakše dolaze magarci.

Muči me strah i jalnost, ko svakoga kad gubi,
dođe mi da mu iščupam čarobnu travku iz zubi.

Al' neka je budućnost strašna, nesklona mi, pusta,
ne bih oteo sreću, jednom magarcu iz usta.

I tako prolazimo svijetom, ponovo zvijezde i veče,
ja svjestan svoga jada on nije svoje sreće...




Nemojte se cuditi sto postavljam ovakve stvari, ali bas ovakve stvari su veoma poucne.
Ko ima usi da cuje...

DUSE


Nekada davno, prije mnogo mnogo godinа, dаleko negdje u nekoj drugoj
dimenziji, živio je Veliki Tvorac. U toj dimenziji nije bilo ni glаdi
ni bolesti, ni rаtovа ni bijede. Ustvari nije moglo ni da bude, jer je
sve u toj dimenziji bilo nematerijalno. Posvuda su bile samo čiste i
svijetle duše. One su zračile prekrasnim sjajem koje se presijavalo
hiljadama boja. Kao da je neki nevidljivi umjetnik razasuo po njima
bezbroj najrazličitijih boja. Taj umjetnik bio je upravo Veliki Tvorac.
Svakoga dana On bi izvadio jedan spisak, pogledao ga i objavio pred svima: danas ću poslati na Zemlju ove duše.
Nakon što bi ih poslao izvadio bi jedan ključ i spustio se u Tamnu
rupu svoje dimenzije. Tamo je naprotiv vladao nepregledan mrak. Ali se
moglo čuti lepršanje drugih duša – Tamnih. One su bile loše, jer nisu
mogle da vide ni boje ni ljepotu. Ponekad se čak dešavalo da se neka
tamna duša oboji, ali je to bilo jako rijetko. I u tamnoj rupi svoje
dimenzije Veliki Tvorac je obavljao ritual sa spiska – slanje tamnih
duša na Zemlju.
Poslije bi Veliki Tvorac izvadio svoj ključ i vratio se kroz crnu
rupu ponovo u svoj svijetli dio dimenzije. Ujutro bi ustajao, uzimao
svoj čarobni štapić i slao duše na Zemlju. Isti broj i svijetlih i
tamnih da bi se održala ravnoteža na Zemlji. I svaku sa svojom misijom.
A kada bi ispunile svoju misiju, on bi ih ponovo vraćao nazad sve do
sljedećeg putovanja. To se ponavljalo do u beskraj, jer su duše u
stvari bile besmrtne.
Jednog prekrasnog dana Veliki Tvorac se
probudio sa nekim čudnim osjećajem. Nije ga prije nikada doživio. Možda
je to bio neki znak da treba da promijeni nešto. Zamislio se, počešao
po glavi i izvadio spisak. Gledajući spisak vidio je nešto neobično.
Jedna duša je mnogo često odlazila na Zemlju i vraćala se nazad. Otkud
to?! Nije mu bilo jasno. Možda njena misija nije bila dovoljno složena?
Zašto? Da nije možda…?
Mnogo pitanja, a nijedan odgovor. Tada se sjeti onog čudnog osjećaja.
Baš u njemu je ležao odgovor, vrijeme je bilo da predloži nešto novo
svojim dušama. Da krenu novim putem svog razvitka.
Veliki Tvorac uze svoj čarobni štapić, zamahnu njim i razdijeli dušu na
dva jednaka dijela. Nakon toga slao je duše na Zemlju bez da gleda u
spisak. I da bi eksperiment bio potpun, slao je i dvije crne duše, zbog
ravnoteže. No jednu stvar je previdio. A to je, da dijeleći svijetle
duše, nije isključio funkciju da se i tamne duše dijele na dva dijela.
I umjesto dvije, na zemlju su otišle četiri tamne duše.
I tako se je na različitim dijelovima jednog grada rodilo šest beba.
Porasle su sasvim jednake. No, kako se obično dešava na zemaljskom
životu, svako od tih šest ljudi krenu svojim putem. Da ostvari neku
svoju misiju. Dvije su svijetle duše u početku bile
odvojene od tamnih duša, no vremenom neosjetno počeše da se međusobno
privlače. I kako je vrijeme prolazilo tamne duše sa svojom tamom počeše
da se miješaju sa raznim bojama iz svijetlih duša.
Prođe proljeće, ljetu dođe kraj. Sunce je peklo i sve obasipalo
svojom svjetlošću i toplotom. U jednoj tamnoj duši tama poče postepeno
da blijedi, sve dok se na kraju nije pretvorila u čisto bijelo, svježe
i nevino. Tako je započela misija jedne polovine. Druga polovina
istovremeno je tamnila među drugim tamnim dušama. S vremena na vrijeme,
u njoj bi se javljale i druge boje, ali ti momenti su bili isuviše
rijetki.
No jednog dana nastupi i vrijeme susreta. Tamno-svijetla duša, okružena
svojim tamnim dušama izvan ravnoteže duša, razlikovaše se od ostalih
svojom bojom. Nije saosjećala sa njihovim suzama i tugom. Dani su
prolazili. Veliki Tvorac, posmatrajući svoj eksperiment, iznenada
kihnu. Kihanje je čula tamno-svijetla duša pogledala u vis očekujući da
je Veliki Tvorac vrati nazad, no on je nije vratio nego se je sakrio
iza sunca. A sunce, ono zasija još jače. Kako svojom svjetlošću, tako i
svjetlošću Velikog Tvorca.
Tamno-svijetla duša se zamislila. Mislila je i gledala u sunce.
Tamno u njoj poče još jače da blijedi. I tada poče da uviđa koliko ima
ljepote na Zemlji. Krenu da traži nove duše za prijatelje. Dok jednog
dana ne osjeti neku čudesnu privlačnost prema drugoj svijetloj duši.
Gledajući je, primijeti nešto drugačije na njoj, ali istu boju. Šta to
treba da znači? Veliki Tvorac im nije rekao razlog zbog koga idu na
Zemlju. Sami su trebali da otkriju svoju misiju.
Iznenada ona začu neke nepoznate zvuke iz nekakve kutije. Ljudi su
je zvali Radio. I iz te kutije se često mogla čuti neka, njoj nejasna
riječ – „Ljubav“.
Šta je to?!
I tamno-svijetla duša sve češće poče da osluškuje zvuke iz kutije, a i misli druge duše. Nedugo zatim, sve joj postade jasno.
Dođe noć. Druga duša je upita:
- Zašto me gledaš tako?
- Zato što te volim! – odgovori prva duša i iznenada shvati svoju
misiju. A misija je bila da se očisti od tame i nađe svoju drugu
polovinu.
Odozgo ih je gledao Veliki Tvorac i smiješio se. Eksperiment se
pokazao kao uspješan. Dva dijela dvije duše uspjele su da se nose sa
zadatkom i da se nađu. Nagrada, koju im je poslao Veliki Tvorac bila je
vječni život i sreća.

Ево неке изреке покојног Патријарха Павла,које мене кад год их прочитам,некако надахну да размислим шта радим у свом животу и дадну ми смјернице како да буде бољи ЧОВЈЕК.



П.С.Не замјерите ако је било!

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita,

onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo usebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,

onaj koji ne prihvaca pomoc.

Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,

onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuduje odjenuti unovu boju,

i ne prica s onima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija onih koje daju sjaj ocima ili napuštenim srcima.

Lagano umire onaj koji ne mjenja život kad nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,

onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti,

i koji ne ide za svojim snovima;

onaj koji si nece dozvoliti niti jednom u svojem životuda pobjegne od smislenih savjeta....

Živi danas! Riskiraj danas!

Ucini danas!Ne dozvoli lagano umiranje....

Ne zaboravi biti sretan!



P. Neruda

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

....

-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio....


Iz knjige MALI PRINC

"Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Najzamršeniji smo ljudi na svijetu. Do juce smo bili ono što danas hocemo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo, stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaceni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušca, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S’nejasnim osjecanjem stida, zbog porijekla i krivice, zbog otpadništva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed. Zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja. Preziru nas i braæa i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se saèuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. A sve se plaæa, pa i ova ljubav."

Mesa Selimovic

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Ljudsko srce glasno vapi za pomoc, dusa nas preklinje da je oslobodimo, no mi na pozive ne hajemo, jer ih ne cujemo i ne razumijemo. Onoga koji ih cuje smatramo ludim i bjezimo pred njim."
GIBRAN

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse. Uvijek je neuporedivo lakse vjerovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpiti uvredu ne uzvrativsi je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jacim od sebe; uvijek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio, a onda tek nocu, u samoci, dok nas sustanar ili supruznik spava, oplakivati, u potaji, svoj kukavicluk!"


- Paulo Koeljo -


------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


...Kad vas ljubav pozove, poðite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas maè, skriven meðu perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može unistiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas krunise, ljubav æe vas i razapeti. Isto kao što vas podstièe da rastete, isto tako æe vas i okresati. Kao sto se uspinje do visina vaših i miluje vam granèice najtananije što trepere na suncu, Tako æe se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeniènog, sakupiæe vas u naruèje svoje. Omlatiæe vas, da bi vas ogolila. Prosejaæe vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleæe vas, do beline. Umesiæe vas, dok ne postanete gipki; A onda æe vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve æe vam to ljubav uèiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde æete se smejati, al' ne punoæom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", veæ: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se uèinite vrednima, usmeriæe vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noæi. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpoènete u poslepodnevnom èasu i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s veèeri vratite kuæi sa zahvalnošæu, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljenièkom na usnama.

Kahlil Gibran

Srna u izgubljenom Raju
http://www.agencijami.com/svgeorgije/pr ... i/srna.htm

" Bog je sve ono sto ne znamo, sve ono sto zelimo a ne shvatamo , sve ono sto se ne moze pojmiti umom, vec srcem. "....
" Prava sreca je poklanjanje, samozaborav ... Predavanje necemu vaznijem od nas..."
Mesa Selimovic - Ostrvo

Nimbusi nad vidnim poljima



Ne vidi svako isti svijet istim očima.

Svak u njemu vidi pogled vlastiti.

Ne gleda svako čisti svijet čistim očima,

neko je svijet morao svojim okom premastiti.



Čudnovato da se ljudi mrze i dijele.

Znači: u očima imaju sjene, mrene, pjege.

I pored traženja neba, mora i očne njege

ljudske oči nisu nikad čitave ni cijele.

(Strašni ključ svega!)



I često su stvari oblaci i pjene,

često mjehurići i slomljen odraz na vodi.

Često su ljesak šara usred sjene,

često pelud što daleki kraj plodi.



Tiha je java i nestvarna i stvarna.

I pitanje je što stoji, traje, što se drži.

Eterična, halucinatoma i parna, maglovita,

u dimu, na vjetru, na suncu što prži.



Stojećke snivaju ljudi sve, sniju vina s nogu.

I obzori su perspektive sanja,

i sutoni su vidik što se sklanja i izranja,

i div što mijenja togu.



Iz polja vida ljudi opoj piju.

I ja sumnjam mnogo, kad me java čara,

da me stalno moje oko vara,

da u mom oku iluzije kliju

i da se šire kao šarna para što hara.

"Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade. Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posjetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku.Molim te, uzmi moju odjeću kao poklon." Lopov ostade zaprepašćen. Uze odjeću i pobježe. Rjokan sjede onako neodjeven da posmatra mjesec. "Jadnik", sanjario je, "volio bih da sam mogao da mu dam ovaj lijepi mjesec."

Kako djeca definisu Ljubav


Grupi djece u uzrastu od 4-8 godina postavljeno je pitanje: “Šta je ljubav?”Njihovi odgovori bili su dublji i širi nego što je to iko mogao očekivati. I evo šta nam djeca kažu:

“Kad vas neko iskreno voli onda taj neko izgovara vaše ime sasvim drugačije. Vi znate da je vaše ime sigurno u njenim ustima.“ – 4 godine

“Ljubav je kada se djevojka naparfemiše, a momak stavi na lice kolonjsku vodu i oni onda izađu i mirišu jedno drugo” – 5 godina

“Ljubav je kada izađete sa nekim da jedete pomfrit i date mu većinu svog pomfrita i ne očekujete ništa zauzvrat.” – 6 godina

“Ljubav je ono što vas tjera da se smijete čak i kad ste umorni” – 4 godine

“Ljubav je kad moja mama skuva kafu za mog tatu i onda ona prva proba tu kafu da se uvjeri da je kafa lijepog ukusa” – 7 godina

“Dok sam recitovala pjesmu na bini, bila sam jako uplašena. Gledala sam u ljude koji su me gledali i među njima vidjela moga oca koji se smijao i mahao mi. On je bio jedini koji je to radio. I više nisam bila uplašena. “ – 8 godina

“Ljubav je kad me moja mama ljubi više nego iko. Vi to ne možete vidjeti, ali ona me ljubi najviše od svih kad ja spavam” – 6 godina

“Ljubav je kada moja mama da mome tati najbolji dio pečenog pileta” – 5 godina

“Ljubav je kada vam vaše kuče liže lice, iako ste ga cijeli dan ostavili samog.” – 4 godine

“Kada volite nekoga vaše trepavice idu gore pa dole i mnogo zvijezda izlazi iz vas.” – 7 godina

“Vi stvarno ne trebate govoriti ‘volim te’ osim ako to baš stvarno ne mislite. Ali ako to već mislite, onda to trebate reći puno puta, jer inače ljudi zaboravljaju.” – 8 godina.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=bLltt5cPDOc[/youtube]

‎"Živeti intuitivno je život u četvrtoj dimenziji"
Četvrta dimenzija nam je već dostupna,samo treba doneti odluku i zakoračiti...Proces Rekonekcije nas oslobađa svega nepotrebnog što smo "poneli" sa sobom kao zapise u svojim ćelijama.Tada,unutrašnji glas (intuicija) dolazi do izražaja i samo je treba slediti.Tako život p...ostaje drugačiji,lepši,znamo šta hoćemo i onda nam se i prilike za to ukazuju!
Tačno vidimo te znakove na putu i osećamo šta je za nas dobro a šta nije.
Život dobija smisao i kreće se u pravom pravcu,onom koji je najbolji za nas!

yep! :)

Pisma mladom pesniku - Rajner Marija Rilke

...Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i neèuveno, mora u njemu da bude moguæno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobiènije, najèudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su èula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca veæ su i odnosi èoveka prema èoveku njime ogranièeni, tako reæi izdignuti iz reènog korita beskrajnih moguænosti i baèeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenost ono što èini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od sluèaja do sluèaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživlaja kome èovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne iskljuèije ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaæe odnos prema drugom biæu kao nešto živo i iscrpšæe èak i svoj sopstveni život. Jer èim ovaj život pojedinca zamislimo kao veæi ili manji prostor, odmah se pokaže da veæina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreæu gore - dole. Na taj naèin oseæaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko èoveènija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u prièama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema nièega što bi trebalo da nas plaši ili muèi. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slièni ovom životu da se, ako smo nepomièni, zahvaljujuæi uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema naèelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda æe ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na poèecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo èekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoæno što od nas traži pomoæi...

... Leteo sam s vetrom i dremao s kornjaèama, i krug se ipak sastavljao.
Ponovno i ponovno ulazio sam u sve kože ljudske, u sve bunde zverske, u sve košulje cveæane, tražeæi tuðina, no kad sam držao da sam se udaljio u najdublju daljinu, ja sam se nevidljivim krugom vraæao u najbližu blizinu.

Da se sav sneg u šeæer pretvori, a sva kiša u malvasiju, gorèina duše moje ne bi bila zaslaðena..Da se sva prašina pod nogama mojim u smaragd pretvori, i sve lišæe na drvetu u dijamant, bogatstvo moje ne bi se umnožilo...Da mi se laskave reèi kažu, sve poèasti ukažu i svi prestoli dadu, ništa ne bi moglo smanjiti žalost moju osim duša, koje bi se dodale duši mojoj, koje bi se slile s dušom mojom, i dušu moju udvostruèile....

U svakom èoveku, braæo, ima toliko zle volje da se na njemu može sazidati Pakao, i toliko dobre volje, da se na njemu može sazidati Nebo. Neprijatelj priznaje kod neprijatelja ono prvo; majka poznaje kod sina ovo drugo.
Više kapi otrova kaplje iz srca u mozak nego iz mozga u srce.

Sveèovek vidi u svakoj stvari jedno dvojstvo od Boga i sebe samoga. Zbog prve vizije on poštuje do obožavanja svaku stvar, a zbog druge saoseæa do samožrtvovanja svakoj stvari.

Ljudi greše ili iz samoljublja ili iz samoprezrenja. Ja èuh ispovest jednog starca na samrtnom odru; ja sam, veli, grešio prvo iz radoznalosti, a potom iz samoprezrenja. Zato sam voleo grešnike svake boje, jer su bili bliski duši mojoj, istoriji mojoj. Uzeti greh na sebe znaèi uzeti krst na sebe.

Ma i leðima bili okrenuti suncu, sunce æe vam svetliti. Ma i leðima bili okrenuti Bogu, s kièmom ispunjenom bezbožništvom, Bog æe vas voditi.

Oraèi, istorija beleži dve vrste heroja, naime oni koji žrtvuju svoj život svome idealu i one koji žrtvuju tuði život svome idealu. Mrska nam je istorija, što beleži i ove druge u heroje, te tako meša æumur s dijamantom

Od svih èula jezik nije najbolji izrazitelj duše èovekove. Kao što sav pas nije u lajanju tako sav èovek nije u onome što kaže. Velika je mudrost pronaæi èoveka iza jezika, i oceniti psa van lajanja.

U tome sunce, razumno i poslušno sunce zazvoni podne, te oraèi posedaše u izorane brazde da ruèaju....



Reci o Svecoveku, Vladika Nikolaj Velimirovic

Nova snaga u čovjeku

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić, 'Povratak nade'