|
O PRIVIDJENJU I ZAGONETKI
1.
Kad se raščulo među lađarima da je Zaratustra na brodu – a bio je na lađu došao zajedno s njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i iščekivanje. Ali je Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije odgavarao ni na poglede ni na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje, iako je još ćutao: jer bilo je da se čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole život bez opasnosti. I gle! slušajući, odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa srca njegova: – I on progovori ovako i reče:
Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima koji se ikad prepredenim jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama, obožavaocima sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge.
– jer vi nećete mlakom rukom da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne volite da zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega.
– Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa stisnutim usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce.
Staza jedna koja se prkosno penjala kroz kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni korov ni šiblje: ta brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka.
Nemo koračajući preko podrugljivoga prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj sam primoravao napred u visinu.
U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole, U sunovrat dole, duhu težine, mome đavolu i dušmaninu.
U visinu: – iako je ovaj useo bio na me, upola čovečuljak upola krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u uši, i olovne misli u mozak.
»O Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu mudrosti! Ti si se bacio u visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti!
O Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti!
Osuđen na sama sebe, i na kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si doduše kamen bacio, – ali na tebe će natrag pasti!«
Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo dugo.Njegovo mi je ćutanje padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego kad je sam! Penjao sam se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško. Bio sam kao bolesnik kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak probudi od spavanja.
– Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad ubijala svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti! Ili ja!«
– Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje zveket igre.
A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje. Zvonkom igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol. Smelost ubija i nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i samo gledanje – gledanje u ponor?
Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A sažaljenje je najdublji ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi i u patnju.
Ali smelost najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona kaže: Je li to bio život? Pa hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke igre. Ko ima uši, neka čuje. –
2.
»Stani, čovečuljku! rekoh. Ja! Ili ti! Ali ja sam jači od nas dvojice: – ti ne poznaješ misao moju duboku kao ponor! Nju – ti ne bi mogao izdržati! « –
Tada se dogodi nešto što mi olakša teret: čovečuljak, radoznalac jedan, skoči mi dole s ramena! I šćućuri se preda mnom na jednom kamenu. A tu gde stadosmo beše baš prosek kroz stenu.
»Pogledaj ovu kapiju, čovečuljku! nastavih ja govor: ona ima dva lica. Dve se staze ovde sastaju: njima još niko nije išao do kraja.
Ova duga ulica što vodi unazad: crna je i duga koliko čitava večnost. A ona duga naviše – ona je druga večnost.
Te staze protivrece jedna drugoj, one se sukobljavaju i suzbijaju:–i baš ovde, na ovoj kapiji, one se sučeljavaju. Ime kapije stoji eno napisano: »Trenutak«.
Ali kad bi kogod pošao jednom od njih unapred – sve dalje i dalje: da li misliš, čovečuljku, da te staze večno protivuslove jedna drugoj?«
– »Sve što je pravo, laže, mrmljao je prezrivo čovečuljak. Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug.«
»Duše težine! rekoh gnevno, ne izvlači se tako olako! Ili ću te sad ostaviti da čučiš tu na tom kamenu, kljakonogo, – a ja sam te poneo u vis!
Pogledaj, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije »Trenutak« vodi duga večna staza unazad: iza nas leži jedna večnost.
Zar nije sve na svetu što može da trči, imalo jednom već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi, jedanput već dogodilo, svršilo, prešlo?
A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti, čovečuljku, o ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput – bila?
I zar nisu sve stvari na ovom svetu tako čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom i sve što će doći? – Dakle – i sâm sebe.
Jer, sve na svetu što može da trči: i po ovoj dugoj stazi napolje – mora još da trči! – I onaj lagani pauk što puzi po mesečini, i sama ta mesečina, i ja i ti na kapiji, šapućući ovako jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo svi mi već jednom bili?
– i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje, ispred nas, tom dugom jezovitom ulicom – zar se nećemo večno opet vraćati?
– « Tako sam govorio, i sve tiše: jer sam se uplasio svojih rođenih misli i primisli. Tada, odjedared, čuh gde u blizini zavija pas.
Jesam li ikada čuo psa da tako zavija? Moja misao poteče unazad. Jeste! Dok dete bejah, u ranom detinjstvu – tada sam čuo psa da tako zavija. I video sam ga tad, narogušena, s glavom u vis, drhćući, sred gluhe ponoći, kad i psi veruju u aveti:
– tako da se sažalih. Baš je pun mesec, nemo kao smrt, prelazio preko kuće, baš je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, – nepomičan na ravnome krovu, kao na tuđoj imovini:
– To je tada prestravilo bilo psa; jer psi veruju u kradljivce i u aveti. Pa kad sam sad opet začuo onako zavijanje, sažalih se ponovo.
Ali kud se nestade sada čovečuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj šapat? Da li sam ja sve to sanjao? Jesam li se probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, između divljih stenurina, sâm, napušten, sred puste mesečine.
Ali, tu je ležao čovek! A tu! Tu je skakao pas, narogušen, zavijajući, – eno me ugleda gde dolazim – i zaurlika, stade vikati: – da li ikad čuh psa da tako viče za pomoć?
Zaista vam kažem, što tu videh, nikada toga još ne videh. Videh mlada pastira gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a njemu iz usta visaše crna teška zmija.
Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na jednome licu? On je zacelo spavao? A zmija mu tad uljegla u ždrelo, i tu se zagrizla.
Rukom svojom stao sam da trgam zmiju što sam bolje mogao: – uzalud! ruka ne mogade istrgnuti iz ždrela zmiju. Tada poviče nešto iz mene: »Zagrizi, zagrizi!
Glavu joj skini! Odgrizi joj glavu!« – tako je vikalo iz mene, moja strava, moja mržnja, moje gadenje, moja samilost, sve moje dobro i sve moje zlo vikalo je iz mene u jedan glas.
–Vi smeli oko mene! Vi kušitelji, iskušitelji, i oni od vas koji se sa prepredenim jedrima navezoste na nepoznata mora! Vi obožavaoci zagonetaka!
Savetujte me kako da rešim zagonetku koju sam tada sagledao, protumačite mi priviđenje najusamljenijega!
Jer to beše priviđenje i predviđenje: – šta je to što videh tada u slici? I ko je to koji ima još da dođe?
Ko je onaj pastir što mu je zmija onako ulegla u grlo? Ko je taj čovek kojemu će tako sve što je najteže, najcrnje, uleći u grlo?
– A pastir je zagrizao, kao što sam mu vičući savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu : – i poskoči na noge.
– Ne više pastir, ne više čovek, – on beše preobražen, ozaren, i smejao se! Nikad još na zemlji nije se čovek smejao kao što se on smejao!
O braćo moja, ja sam čuo smeh koji ne beše smeh čovekov, – i sada me mori žedj, mori žedj koju ne mogu da umirim. Mori me žedj moja za onim smehom: O kako mogu podnositi da još živim! Ali kako bih mogao podneti da sada umrem! –
Tako je govorio Zaratustra.
_________________
"Onaj koji spoznaje, ulazi nerado u vodu istine ne onda kada je prljava, vec kada je plitka." _ Zaratustra
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
