Evo me opet na omiljenoj temi.
Jedna jako lijepa i poucna prica:
Petar i carobni konacPetar je bio veoma zivahan mali decak. Svi su ga voleli: njegova porodica, ucitelji i prijatelji. Ali on je imao jednu slabost.
Petar nije mogao da zivi u trenutku. Nije bio naucio da uziva u procesu zivota. Kada je bio u skoli, sanjao je da bude napolju i da se igra. Kada bi se igrao napolju, sanjao je o letnjem raspustu. Petar je stalno sanjao danju, nikad ne uzivajuci u posebnim trenucima koji su ispunjavali njegove dane. Jednog jutra, setao se po sumi blizu njegove kuce. Osetivsi umor, odlucio je da se odmori na travi i enentualno odrema. Nakon nekoliko minuta dubokog sna, cuo je kako ga neko zove po imenu. „Petre! Petre!“ krestavi glas dolazio je odozgo. Kada je polako otvorio oci, trgnuo se videvsi upadljivu zenu kako stoji iznad njega. Mora da je bila stara preko sto godina i njena snezno bela kosa visila joj je niz ledja kao cupavo vuneno cebe. U naboranoj ruci ove zene bila je carobna mala lopta sa rupom u sredini. Iz te rupe visio je dugacak zlatni konac.
« Petre ! », rekla je, « ovo je konac tvog zivota, ako ga povuces samo malo, sat ce se pretvoriti u nekoliko sekundi. Ako povuces malo jace, dani ce proci brzo kao minute. A ako povuces svom snagom, meseci – cak i godine proci ce za nekoliko dana. « Petar je bio veoma uzbudjen tim otkricem. « Voleo bih da to imam, ako mogu ? » upitao je. Stara zena se brzo spustila do njega i dala mu carobni konac.
Sledeceg dana Petar je sedeo u ucionici uznemiren i dosadjujuci se. Odjednom, setio se svoje nove igracke. Kako je malo povukao zlatni konac, brzo se nasao kod kuce igrajuci se u basti. Shvativsi moc carobnog konca, Petar se uskoro zasitio uzrasta skolskog decaka i pozeleo da bude tinejdzer, sa svim uzbudjenjima koje ta faza zivota donosi. Zato je ponovo izvukao lopticu i jako povukao zlatni konac.
Iznenada, bio je momak sa veoma lepom mladom devojkom po imenu Eliza. Ali on jos uvek nije bio zadovoljan. Nikada nije naucio da uziva u trenutku i da istrazuje jednostavna cuda svake faze zivota. Umesto toga, sanjao je da bude odrastao, pa je opet povukao konac i mnogo godina je proletelo u trenutku. Video je da se transformisao u sredovecnog coveka. Eliza je sada bila njegova zena, a Petar je bio okruzen kucom punom dece. Ali one je primeio nesto drugo. Njegova nekad zift crna kosa pocela je da sedi. I njegova nekad mlada majka koju je tako puno voleo, postala je stara i slaba. Ipak, Petar jos uvek nije mogao da zivi u trenutku. Nikada nije naucio da ‘zivi sada’. Jos jednom je povukao carobni konac i cekao da se pojave promene.
Nasao je sebe kao devedesetogodisnjeg starca. Njegova gusta crna kosa je pobelela kao sneg, a njegova lepa mlada zena Eliza je ostarila i umrla je nekoliko godina ranije. Njegova divna deca su odrasla i napustila kucu da zive samostalno. Po prvi put u celom svom zivotu Petar je shvatio da nije koristio vreme da uziva u cudima zivota. Nikada nije isao na pecanje sa svojom decom, ili setao po mesecini sa Elizom. Nikada nije gajio bastu ili citao te divne knjige koje je njegova majka volela da cita. Umesto toga, jurio je kroz zivot, nikad se ne odmarajuci da bi video sve to sto je bilo dobro duz puta.
Petra je veoma rastuzilo to otkrice. Odlucio je da izadje napolje u sumu, kojom je nekada kao decak setao, da bi razbistrio glavu i zagrejao duh. Kako je usao u sumu opazio je da su mladice posadjene u njegovom detinjstvu izrasle u ogromne hrastove. Suma je, sama po sebi, sazrela i pretvorila se u prirodni raj. Legao je na travu i zaspao dubokim snom. Nakon samo jednog minuta cuo je da ga neko doziva . « Petre ! Petre », zvao je glas. Pogledao je zacudjeno i video da to nije niko drugi vec starica koja mu je pre mnogo godina dala loptu sa carobnim koncem :
« Kako ti se dopao moj specijalni poklon ? » upitala je.
Petar je bio direktan u odgovoru : « U pocetku je bilo zabavno, ali sada ga mrzim. Citav moj zivot mi je prosao pred ocima, a da nisam imao sansu da u njemu uzivam. Sigurno da je bilo tuznih trenutaka kao i divnih, ali ja nisam imao priliku ni jedno da prozivim. Osecam se prazno iznutra. Propustio sam dar zivljenja. „
„Ti si veoma nezahvalan“ rece starica. „Ipak , ispunicu ti jos jednu, poslednju zelju. „
Petar je za trenutak razmisljao i zatim naglo odgovorio. „Voleo bih da se vratim i budem decak koji die u skolu i da prozivim ponovo svoj zivot.“ Zatim je ponovo zaspao dubokim snom.
Ponovo je cuo da ga neko zove po imenu. „Ko to moze sad da bude ? » pitao se. Kada je otvorio oci, bio je potpuno odusevljen videvsi majku kako stoji pored njegovog kreveta. Izgledala je mlada, zdrava I zracila je. Petar je shvatio da je cudna zena iz sume zaista ispunila njegovu zelju i vratila ga u njegov predjasnji zivot.
« Petre, pozuri. Previse spavas. Ako ne ustanes ovog sekunda, zakasnices u skolu zbog tvojih snova », upozoravala ga je majka. Nepotrebno je reci da je Petar skocio iz kreveta tog jutra i poceo da zivi onako kako se nadao. Nastavio je da zivi pun zivot, bogat mnogim veseljima, radoscu i trijumfima, ali sve to je pocelo onda kada je prestao da zrtvuje sadasnjost za buducnost i poceo da zivi u trenutku.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
<3 !
