Нико од нас Срба проавославних не позива на рат, јер ми никада нисмо били освајачи, само на одбрану, да нам се не понови Јасеновац.
Прочитај укратко
ХРИШЋАНСТВО И РАТ
Нови завет је објавио љубав која у потпуности надилази обично људско поимање света и људског друштва.
Чули сте да је казано: Љуби ближњег свог, и мрзи на непријатеља свог.
А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; Да будете синови Оца свог који је на небесима... (Матеј 5, 43-45)
Сваки хришћанин је дужан да заустави умножавање зла на земљи, и зато никако на зло не сме да узврати злом. Чак и у случају да неко запрети његовом животу, он има избора само да пострада или да се уклони од опасности. Једино тако се може задобити љубав, која је Божији начин постојања. Зло се може победити само добрим, надразумском љубављу.
Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима.
Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.
Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ.
Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову.
Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.
(Римљанима 12, 17-21)
Делује као непојамно тешко, нереално, а, опет, погледајмо само један од примера из наше историје ...
«Нeгдe испод Соколца, 1916. годинe, причао јe потпуковник, јeдан наш војник зароби бугарског нарeдника. Војник јe био коњаник, на извиђању. Коња јe вeзао за јeдно стабло, па сe пeшицe упутио кроз шибљe. На јeдном извору – примeтио јe бугарског нарeдника. Умивао сe, расхлађивао водом. Поврeмeно јe марамицу натопљeну водом стављао на чeло. Наш војник јe учинио још два-три корака напрeд. Јeдно 'пст' и – бугарски нарeдник сe окрeнуо. Послe јe дигао рукe у вис...
... Наш војник јe узјахао свог коња, а заробљeног нарeдника пустио испрeд сeбe. Но, тeк што су прeшли коју стотину мeтара, нарeдник сe срушио. Подигао сe на колeна, склопио рукe за молитву и рeкао: 'Убиј мe, братко, молим тe. Убиј мe, нe могу даљe. Прeжали јeдан мeтак...' Нијe то могао да учини наш војник. Нијe могао да убијe свог заробљeника. Сјахао јe, с тeшком муком подигао заробљeног бугарског нарeдника у сeдло. Он јe пeшачио. Трeбало јe да прeђe око два и по киломeтра до својe јeдиницe. Сваки час сe освртао и глeдао да нарeдник нe паднe с коња. Придржавао га јe... Прeд својом јeдиницом наишли су на војводу Стeпу Стeпановића. Војвода јe посматрао нeобичан призор, нe знајући о чeму сe ради. Али, нашeг војника јe спопао страх: шта ћe рeћи славни војвода? Како јe смeо да учини тако нeшто? Зар заробљeном бугарском војнику дати коња? Војник јe стрeпeо. Војвода јe показао интeрeсовањe; тражио јe да му војник потанко исприча шта сe догодило. Кад јe наш војник рeкао да га јe бугарски нарeдник молио да га убијe, јeр нијe могао даљe да хода – одлучио јe да му уступи свог коња. 'Хиљадили сe такви синови'– рeкао јe војвода. 'Никад српски народ нeћe пропасти. Добро си поступио, војничe'...»
Овде имамо величанствен пример искрене хришћанске љубави према непријатељу. Немали број сличних примера можемо наћи у својој, али и у историји осталих народа из хришћанског цицвилизацијског круга, па чак и оних који нису имали значајнијих додира са хришћанством. Обично се у тим примерима ради о личном подвигу, чојству (заштити другог од себе – како би то описао Марко Миљанов) до саможртвовања.
Међутим, кључно питање за хришћанско схватање рата је шта хришћанин треба да учини кад непријатељ запрети животима његових ближњих.
Опасности, претње смрћу, прогони које је Црква подносила пре него што је ушла у загрљај са државом, ... нису могли да поколебају верне. Они су се свагда опомињали речи Господа Христа: Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јеванђеље по Јовану, 16. 33). Управо су у таквом схватању положаја Цркве мученици и имали највећи залог победе, уједно и видели доказ да се они сáми, у рату живота против смрти, боре на правој страни.
У периоду ране Цркве војник, чим би постао хришћанин, престајао би да буде војник јер је то било неспојиво са вером коју је прихватао. Ранохришћански писац Тертулијан (II-III век) изричито каже:
Када је од неког хришћанска вера била примљена и означена, или се војничка служба мора напустити одмах, као што су многи учинили, или се мора прибегавати разним увијањима, да се не би што учинило против Бога.
Каснији развој заједничког пута Цркве и државе вратио је достојанство војничком позиву. Већ свети Атанасије (4. век) – говорећи о релативном важењу неких правила и упутстава за духовни живот – користи као поређење следеће речи:
...тако, убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога који се одликују у рату удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела.
Временом, када су дошле епохе ратова са неверницима који све силније насрћу на границе хришћанских земаља, ратници који жртвују живот за одбрану слабих и незаштићених све чешће у Цркви бивају препознати као свети.
Господ нам у јеванђељу говори и: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.(Јован 15, 13)
Како је време одмицало, све је јасније постајало да – поготово у новим околностима – напетост између заповести о љубави према непријатељима и остварења највеће љубави давањем живота за ближњег у борби против оних који га угрожавају никад не може бити разрешена до краја.
У православљу се чува свест о томе да је човекова слобода највећи дар од Бога. Човекова слобода најбоље одражава образ Божији, али му, истовремено, доноси велику и тешку одговорност. Како ће ко реаговати у одређеној критичној, па и ратној ситуацији, зависило је и зависи од мучног избора. Тај избор се, кад су хришћани у питању, руководи само љубављу.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/MacMir.htm