banjalukaforum.com

Ispod svake namere zgurena lezi bolest kao ispod lista drveta.
Sagnes li se da bi je video i ona oseti da si je otkrio, ona poskoci,
ta nema zloca, onako mrsava, pa umesto da bude zgnjecena, hoce da je oplodis.
--
Nezenstvo i samoubistvo su na slicnom saznajnom stepenu, samoubistvo i mucenicka smrt nikako, mozda brak i mucenicka smrt.

Kafka
O grehu, patnji, nadi i istinskom putu

_________________
There are ways of saying what you think that make people think what you're thinking is actually more thoughtful than you actually think it is.

Какву љубав према пријатељима нуди, такве ће пријатеље наћи.

http://siont.net/interakt/multimed/flash.php?covek-cvet

Ko me je poljubio?
Evangeline Booth


Jednoga dana stajala sam pred ulazom dvorišta velikog istražnog zatvora i policijske stanice. U dvorištu je bilo dosta ljudi, neki su tu poslom, neki posećuju svoje zatvorene rođake, neki tu rade. Sve je delovalo mirno. Odjednom, začula se vika i lom. Otvorila su se jedna metalna vrata iz kojih su brzo izlazili ljudi - kao da beže od nečega. Onda sam videla prizor od kojeg mi je zastao dah. Pojavila se žena, koju su držala četiri policajca, ona se otimala i vikala, njena odeća je bila iscepana i krvava, njeno lice puno modrica i mrlja od sasušene krvi. Policajci su je vodili kroz dvorište do automobila, ali žena se toliko žestoko otimala, da je rušila sve oko sebe.

Šta sam mogla da uraditi? Ovo je bio trenutak koji je trebalo da iskoristim. Da li mogu da ponudim molitvu toj ženi? Ne, nije bilo vreme za to. Da li mogu da pevam? To bi bilo smešno. Da li mogu da joj dam novac? Njoj novac ne bi pomogao.

U mom razmišljanju i želji da pomognem ovoj ženi, jedna misao mi je ispunila i zapalila srce. Prišla sam toj ženi s leđa koju su čvrsto držali i brzo je poljubila na obraz i sklonila se.

Žena se odjednom umirila a policajci su mogli da odahnu. Ona je pogledala u nebo i rekla: "O moj Bože!" Okrenula se i opet rekla: "O moj Bože, ko me je poljubio? Od kada je moja majka umrla niko me nije poljubio." Zatim je ušla u kola, koja su je vozila u centralni zatvor na odsluženje kazne.

Kasnije sam otišla u zatvor da posetim ovu ženu. Čuvar mi je rekao o njoj da se ponaša kao luda, da šeta po svojoj ćeliji i da svakoga pita: "Da li znaš ko me je poljubio?"

Kada sam je ugledala ponovo sam ostala bez daha, njeno lice je bilo čisto, imala je velike i lepe oči. Prišla mi je, i pitala me: "Da li ti znaš ko me je to poljubio? Zatim je nastavila: "Imala sam sedam godina, kada je moja majka - udovica, umrla. Umrla je u siromaštvu, u starom i mračnom podrumu. Kada je umirala pozvala me k sebi, stavila svoje ruke na moje malo lice i rekla: "Jadno moje dete, moja mala bespomoćna devojčice. O Bože, smiluj se nad mojom malom devojčicom, i kad ja odem, ti je zaštiti i brini se za nju." Od tog dana do sada, niko me nije poljubio. Žena se ponovo zagledala u mene i pitala me: "Da li ti znaš ko me to poljubio?" Rekla sam: "Ja sam ta koja te poljubila".

Onda sam joj mogla da joj kažem o Njemu, čije srce je mnogo nežnije od moga, o Njemu koji je umirao na krstu radi naših greha, o Njemu koji je bio ranjen radi naših prestupa, o Njemu koji nam daje poljubac oproštenja kada se izgubljeni vraćamo k njemu...

DODIR NEBA-
Janko Bako


Meni droga ne treba,
samo dodir neba.

A Tebi?

Često Ti lepota maštu zagolica
- poželeo bi da si ptica.
Zorom da budiš ljude,
razdraganosti Tvojoj da se čude.
Da letiš livadom punom cveća,
gde god sletiš - čeka te sreća.

Ali, predivne slike i umiljati zvuci
ponekad se zagube u žustroj zbrci.
Srce Ti obuzme čudna hladnoća
- odjednom Ti prija samoća.
Zapažaš ovoga sveta surovost.
Sve više se osećaš kao gost.

Želiš da promeniš tmurnu realnost?
Želiš neku lepšu stvarnost?
Diskusije i polemika mnoga
a Tebi se nudi droga.
Pazi, to je samo čudesna varka.
U opasnosti je Tvoja životna barka.

Ej, bre - još nije propao ovaj svet!
Zato te molim: uzmi se u pamet.
Još uvek nisu potonule sve lađe,
još uvek nada može da se nađe.

U veri zamoli Stvoritelja svoga,
našeg milostivog Gospoda Boga:
da Ti dade snage - pobediti iskušenja,
da Te obnovi - novom radošću življenja.

Molitvu ovu nikad ne zaboravi.
Ostani zauvek u Božjoj ljubavi.

Nama droga ne treba,
samo dodir neba.

PREDSEDNIČKI GOVOR

Rano 1998. godine, Y. K. Museveni, predsednik Ugande je bio od novinske REUTERS agencije opisan kao "govornik koji ima rešenje za promene u Africi", on se u svom govoru posebno obratio hrišćanima i ukazao im na njihovu ulogu u društvu.

"Dame i gospodo, želeo bih da podelim neke misli sa vama, neke misli o današnjoj situaciji u afričkom narodu. Ja vidim plemenske razlike, siromaštvo i bolesti, nedostatak finansija za obrazovanje naše dece, političke i rasne probleme. Očigledno je da principi Isusa Hrista nisu duboko prisutni u Africi!

Vama može izgledati čudno da ja ovako javno govorim o Hristu. Ja znam da mnogi sada misle, da je ovo samo još jedna religiozna fraza a ne praktično rešenje za probleme koje sam nabrojao. Znajte, ja nisam baš neka religiozna osoba; ja čak imam probleme sa nekim religioznim ljudima, oni koji me poznaju to mogu da potvrde.

Svaki onaj koji tvrdi da voli Boga takođe voli i druge. Ovo je jedna od osnovnih karakteristika svakog sledbenika Isusa Hrista. U Njemu, ja nalazim unutrašnju snagu, principe i stil života koji mogu pomoći meni i celom ugandskom narodu, da se reše naši lični i nacionalni problemi.

Jedna od najinteresantnijih činjenica o Isusu Hristu jeste ta da je On prisutan u svakoj naciji na zemlji, bez obzira koja se religija tu praktikovala, On je najveći autoritet za ljudske odnose koji je ikad živeo. Njegov pogled na to je prihvatljiv u svim kulturama i religijama i biva prihvaćen od mnoštva ljudi. Želeo bih da pomenem tri Njegova principa koja će pomoći Africi, ako ih primenimo. Ja govorim o opraštanju, poniznosti i ljubavi.

Opraštanje: Isus Hrist jeste jedina osoba koja je govorila o bezuslovnom opraštanju, čak i prema ličnim neprijateljima. Kako u zemlji, u kojoj je rat besneo generacijama, bilo koja osoba ili nacija može naći mir, osim ako mi ne dođemo do tačke oproštenja i prepuštanja Bogu da sudi nad našim neprijateljima, kako On odluči? Otkriveno je to da, ako mi ne želimo da oprostimo, onda povređujemo sebe teže, nego one koje mrzimo. Ja sam došao do zaključka da Hristova poruka o oproštenju jeste jedino praktično rešenje za nacionalne rane i jedini put ka pravom jedinstvu.

Poniznost: To jedan od najvećih zahteva da bi se postalo dobar vođa. Mnoge vođe slede vlastite želje za slavom i silom, zadovoljenje njihove pohlepe je njihov jedini interes. Jednom kada dođu do položaja, odjednom zaborave na ljude oko sebe, na njihovo siromaštvo i potrebe. Oni zaboravljaju da mogu biti snažan instrument za pomoć svojoj zemlji, i ponašaju se kao mali kraljevi ili diktatori. Samo ako narod ponizno prepozna, da oni sa velikim odgovornostima jesu samo sluge postavljene od Boga da služe narodu, može sebi pomoći da izađe iz trećeg sveta i uđe u novu budućnost. Biblija kaže: "Bog se protivi ponosnima a pomaže poniznima". Ako vi imate vremena da molite za mene, molim vas, onda molite. Bog će mi dati snagu, mudrost i razumevanje da budem ponizan.

Ljubav: Bilo je to za mene začuđujuće, videti da vekovima, oni ljudi koji su svojim delima čovečanstvu dali najveći doprinos su bili ljudi ubeđeni u verovanje da je čovekov najveći životni cilj, da traži Boga i da Ga ljubi svim svojim srcem, umom, dušom i snagom. Pri tome mislim na Mojsija, Avrama, Williama Wilberforca, Majku Terezu. Kada bi mi, u našoj naciji i društvu mogli doneti pravilo da se voli Bog i da volimo jedni druge, svi problemi bi veoma brzo bili rešeni.

Mi možemo danas doneti odluku da oslobodimo Isusa Hrista od svih religioznih ludačkih košulja u koje smo ga prisilno obukli, i da onda sa Njim zajedno putujemo po prašnjavim afričkim putevima, gde bi se On osećao kao kod svoje kuće."

Kad bi svi predsednici sveta razmišljali kao Museveni.

Prica se da je jednom prilikom veliki Italijanski umetnik Mikelandjelo provodio tiho vece sa svojim prijateljima i da se razgovor uobicajeno preokrenuo na analizu gresaka i padova odsutnih prijatelja. Gde je licnost svakog tanano analizirana.Kako je vece prolazilo grupa je primetila da se Mikelandjelo ucutao i da nije uzivao u zabavi ogovaranja.
Okrenuli su se prema njemu i upitali ga zasto ne uziva. “Razmisljam o slici” objasnio im je. Oko ovoga im se podiglo intresovanje, jer su znali da njegova slika moze biti divna, pa su ga zamolili da im objasni sta je u pitanju. On se ponudi da im to i naslika. Uzeo je belo platno i na njega naslikao crnu tacku i upitao ih;” sta vidite?”
Prijatelji su se zacudjeno pogledali i odgovorili; “ Vidimo crnu tacku.”
On se ucutao za momenat ;” Tako sam i mislio da cete videti,”rece “ Ono sto ja vidim je velika bela povrsina oko nje.”

Mladi propovednik je otisao u svoju prvu crkvu sa velikm iscekivanjem i odusevljenjem. Na njegovo razocarenje, sluzba slavljenja je bila slabo posecena i duhovni zivot zajednice je jako opao.
Zvao je kucu po kucu nebili obnovio interesovanje, no nekolicina ljudi mu je odgovorila da je crkva tako mrtva i da nemaju nameru da je posecuju.Zatim je o tome prodiskutovao sa staresinstvom crkve i oni su se slozili da kritike tih ljudi jesu osnovane i opravdane.
Pastor je svima objavio, posto je zakljucio, da je crkva mrtva, da ce joj odrzati sahranu na sledecoj sluzbi.
Crkva se prepunila toga dana.
Propovednik je poceo hvaliti pokojnika. Ispricao je sta je sve crkva
postigla u proslosti i izrazio je svoje zaljenje zbog njene prerane smrti.
Onda je pozvao clanove da po jedan istupe i pogledaju les. Jedan za drugim su prilazili da bi pogledali u sanduk, svaki je ostao zacudjen, jer je video svoju refleksiju u ogledalu koje je bilo stavljeno na dno kovcega. Mnogi su bili sokirani i ogorceni, ali su jedan po jedan shvatili da je njihova sopstvena ravnodusnost bila razlog zbog kojeg je crkva bila mrtva.

Abortus

Jedan professor medicine je postavio pitanje svojim studentima.

“ Ovo je istorije porodice-
Otac ima sifilis. Majka ima TB ( tuberkulozu).

Zajedno vec imaju cetvoro dece.

Prvo je slepo. Drugo je umrlo.

Trece je gluvo.

Cetvrto ima TB.

Majka je oped trudna.

Roditelji su voljni za
abortus ako biste vi tako odlucili da treba.

Pa, sta mislite da treba uraditi?"

Vecina studenata se odlucila za abortus.

“ Cestitamo” rece professor.
“ Upravo ste ubili Betovena!”

Covjek je klekao kraj svog kreveta i poceo moliti: "Oce nas, koji jesi na nebesima..." Odjednom njegovu molitvu prekide tihi Bozji glas: "Evo me, dijete moje. sto zelis?" Covjek pomalo zbunjen, ali i ljutit sto mu se Gospodin bas sada obraca i time prekida, rece: "Budi ljubazan i ne prekidaj me, vidis da sam poceo da molim. ''Oce nas..."

Bog mu se opet ljubazno obrati: "Evo, opet me zoves!?"
Covjek postade vrlo nervozan te poce objasnjavati: "Ne zovem te! Nikako! To se ja samo molim, onako kako si rekao da trebam ciniti. 'Oce nas, koji jesi na nebesima...'"
"Eto, rekao si 'Oce nas, koji jesi na nebesima', i ja sam tu. sto zelis da ti ucinim?" Rece Gospodin.
"Bit cu ti iskren: nisam nista mislio. Samo govorim svoju svakodnevnu molitvu. Redovno molim 'Oce nas'. Poslije te molitve se osjecam sretno, nekako zadovoljno, to me umiri."
"Dobro, 'hajde onda nastavi. Necu da kvarim tvoju srecu i zadovoljstvo." Rece tuzno Gospodin.

Covjek nastavi svoju molitvu: "Sveti se ime tvoje."
"Stani! sto ti sad to znaci?" Prekide ga Gospodin pitanjem.
Covjek se cudio otvorenih usta: "Aaa, sto to?"
"Pa, to 'da se sveti ime tvoje.' sto to zapravo znaci?"
Covjek poce mucati: "To znaci... to ti je... kada… Nisam bas siguran, sto to znaci. Uostalom to niti nije vazno, to je samo dio molitve."
Bog je onda pokusao objasniti njemu: "To znaci da se 'velica, objavljuje' moje Ime."
Covjek pomisli da ce biti najbolje da to Bogu potvrdi, ne bi li skratio diskusiju i zavrsio svoju zapocetu molitvu: "Da, znas ima to nekog smisla. Idemo dalje. 'Dodji kraljevstvo tvoje, budi volja tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji.'"
"Mislis li to stvarno tako?"

Covjek se opet zbunio: "Naravno, zasto ne, pa to bilo sjajno, zar ne?"
"I sto konkretno poduzimas u vezi s tim?", upita Gospodin.
Covjek se poece ceskati po glavi. "sto poduzimam? Pa, mislim da bi bilo super kada bi ovdje na zemlji bilo kao tamo gore, na nebu. Bilo bi divno, kada bi uredio stvari i ovde tako," odgovori on Gospodinu.
"Pa, jesam li tebe uredio? Da li sam te doveo u MOJ red?", zapita Gospodin ljubazno.
Covjek opet pocne da muca: "Ja… idem u crkvu, redovno! Ti to znas."

"Nisam mislio na to. Vec, sto je sa tvojom pozudom? I kakva je tvoja narav? Cini mi se da tu ima nekih ozbiljnih problema. Zatim tvoje rasipanje, trosis novac samo na sebe. Zivis samo za sebe. Pa, tu su knjige i casopisi koje citas, filmovi, glazba..."
Covjek se uspravi i rece glasno, upadajuci Gospodinu u rijec: "Prestani stalno da me peckas! Ja sam u redu, ja sam super usporedjujuci se sa drugim ljudima u mojoj crkvi."
"Onda oprosti. Meni se cinilo da si molio 'budi volja tvoja.'"
"Dobro, imam neke mane, priznajem. Ali tako su malene da se moram naprezati da se nekih sjetim." Odvrati covjek.

"Ja ih se sjecam bez naprezanja," rece Gospodin.
Nakon trenutka tisine, covjek ponovo klekne i potisteno rece Gospodinu: "Nisam do sada o tome razmisljao, ali ti znas da bih se rado oslobodio nekih stvari."
"Dobro." Rece Gospodin. "Ovo vec nekud vodi. Od sada cemo raditi zajedno, ti i ja. Zajedno cemo pobijediti lose navike, los karakter, grijeh..."

Covjek pogleda na sat i uznemiri se vrlo: "Vrijedi, ali sad moramo prekinuti, ova molitva se ve neplanirano oduzila. 'Kruh nas svagdanji daj nam danas...'"
"Kruh onda slobodno preskoci, a i meso. Ionako imas visak kilograma."
Covjek se naljuti: "Vidi ti sad ovo?! Ovo je otvorena kritika." Rece ljuto i nastavi: "A ja se znojim i pokusavam da ispunim svoju religioznu duznost pred tobom, a ti tako, prvo upadas a sada i kritiziras zbog sitnica."

"Znaj, molitva je opasna stvar, mogla bi da te promijeniti. Zvao si me i ja sam se odazvao, tu sam. Ti samo nastavi moliti, jer me zanima i ostatak molitve." Zavrsi Gospodin.
"Pa, vise mi se i ne moli, izgubio sam svaku zelju. Postaje mi sve vise neprijatno..."
"Neprijatno, zbog cega?" Iznenadjeno ae Gospodin." Ne bi trebalo da bude tako, sam si rekao da si ti super. Hajde nastavi molitvu."

Covjek nastavi svoju molitvu poluotvorenih ociju ali vrlo polako i oprezno: 'I otpusti nam duge nase kako i mi optpustamo duznicima svojim.'"
"Stani, stani!" Prekide ga Gospodin. "sto je to izmedju tebe i brata Jure?"
Covjek opet plane: "E, znao sam da aes to pitati! Znao sam. Jure mi bas i nije neki drug, stalno prica naokolo nesto o meni, a kad se proecuje onda, dolazi da mi se izvine. Samo ga cekam, vratit cu mu ja, onako duplo. Pamtit ce on mene. Ja nikome ne ostajem duzan…

Gospodin ga ljubazno prekide: "A sta je sa tvojom molitvom? Zar nisi rekao, 'I otpusti nam duge nase kako i mi otpustamo duznicima svojim.'"
Covjek poce da se opravdava pred Gospodinom: "Ma, Ti znas da je moja situacija specifiena i da se ne uklapa u to. Ne mogu mu oprostiti, jer nije u pravu.

"Oprosti ces, i te kako oprostit." Rece kroz uzdah Gospodin i nastavi: "Ako ti njemu ne oprostis, onda ni ja ne mogu tebi oprostiti tvoje propuste a ima ih... Recimo, jucer sto si rekao majci... Danas u posti, na koga si se to izderao, vrijedjao... Povrijedio si druge bezobzirno."

Covjek se razalosti: "U pravu si. Ti si izgleda uvijek u pravu. Treba da oprostim Juri, a ti se pobrini za njega, pomozi mu."
"Odlicno, to volim cuti. Zar se sada ne osjecas bolje?" Radosno ce Gospodin.
"Pa, da nekako... drugacije, lakse." Odvrati sa eudjenjem covjek. "Cini mi se da bih sada zagrlio Juru, da je ovdje."

"Hajde sad, nastavi molitvu."
"Gdje sam ono stao… Ah, da. 'I ne uvedi nas u napast, nego izbavi nas od zla.'
"Dobro hocu. Ali i ti sam moras da se potrudis da izbjegavas mjesta gdje mozes upasti u iskusenje." Opet se javi Gospodin.

"Kako to mislis?" Zacudi se covjek ponovo.
Gospodin mu poce objasnjavati: "Evo kako: Trebalo bi da otpises neke takozvane prijatelje, jer lose utjecu na tebe. Nemoj biti naivan, oni su s tobom samo u lice fini, a kad im okrenes ledja prave viceve na tvoj racun. Dalje, ne odlazi na mjesta gdje su ljudi sumnjivog morala, tamo upadas u nevolje a poslije toga me zoves da te izbavim."
"Ne razumijem, o cemu ti to govoris?"

"Odlino ti razumijes. Tu taktiku si primijenio vise puta. Upadnes u guzvu, onda trazis pomoc od mene i kunes mi se, ako ti pomognem da vise nikad necec tako nesto uraditi, da ces biti dobar. Zar nije tako?"
Covjek se zastidi i tuzno rece: "To je istina, stid me je. Promijeni me.
"Dobro, hocu a sad dovrsi svoju molitvu."

"'Jer tvoje je kraljevstvo, sila i slava, zauvjek. Amen'".
"Znas li sto bi me danas razveselilo i proslavilo?" Upita Gospodin.
"Zaista bih to htio, ali sada i sam vidim da je moj zivot u zbrci. Rado bih bio tvoj pravi, iskreni ucenik."

"Eto, upravo si sam odgovorio na pitanje sto bi me obradovalo i proslavilo."
"Ozbiljno, samo to?" Zacudio se covjek Bozjem odgovoru.
"Da, jer mene proslavljaju samo oni ljudi koji me vole, a takav odnos se upravo razvija izmedju tebe i mene. Posto su ti neki grijesi razotkriveni i oprosteni, pred nama je divno prijateljstvo, ako tako nastavimo."

"Gospodine, hajde onda da vidimo sto od mene moze jos biti?"
"Hoau. Budi od sad' blagoslovljen, dijete moje." Rece Gospodin ljubazno.

"Mama, video sam Isusa"
Amy Buettner

- Nakon što se naš četvorogodišnji sin umalo udavio, lekari su nam rekli da on više nikada neće biti isti. Bili su u pravu...
Počelo je kao uobičajno kasno prolećno veče u našem malom gradu u Tuskalosi (Tuscaloosi), Alabama. Bilo je suđeno da 15. juni 2000. godine postane noć koju moja porodica nikada neće zaboraviti. Bejzbol ekipa juniorske lige mog najstarijeg sina Jakova je upravo izgubila uzvratnu utakmicu koju je na papiru trebala da dobije. Moj suprug, Kreg, koji je sa prijateljem pomagao u treniranju ekipe, obećao je dečacima da će im napraviti veliku zabavu na bazenu, ako pobede. Ali, videvši zlovoljna lica hrpe desetogodišnjaka, Kreg i njegov prijatelj su odlučili da usprkos svemu dozvole dečacima da imaju ovu zabavu.

I tako su u domu jednog od mlađih igrača, ekipa i njihove porodice uživali u toplom večernjem vazduhu. Svi smo se odlično zabavljali u, i oko bazena. Nakon kupanja, svi smo se okupili da jedemo na verandi. Bazen dubok tri metara je bio udaljen od verande oko 18 metara.

Nakon što smo smestili svoje petoro dece, moj suprug i ja smo seli da jedemo. Kenedi, naš četverogodišnji sin, je sedeo na svom peškiru par koraka od nas jedući hot-dog sa "velikim dečacima".

Kad sam svoju hranu već napola pojela, primetila sam da Kenedi više nije bio na svom peškiru. Već tada su mnoga mlađa deca završila sa jelom, te su počeli da se vozaju na biciklima i da se igraju sa igračkama. Pomislila sam da je Kenedi verovatno negde kod igračaka, ali sam osetila snažnu potrebu da potražim svog sina.

Odmah sam otišla do bazena i nisam ga videla. Pregledala sam predeo oko bazena tražeći njegov mali crveni kupaći kostim. Nije mi palo na pamet da pogledam na dno bazena na kraju gde je dubok. Uputila sam se prema prednjem delu kuće misleći kako bi ulica bila sledeće najgore mesto gde bi on mogao da bude.

Vratila sam se na verandu i rekla Kregu da ne mogu da nađem Kenedija. On je takođe ustao i otišao do bazena. Tražili smo ga i dozivali više od pet minuta. Dok smo se oboje vraćali iz svoje potrage po dvorištu, začuli smo krikove. Najglasniji od svih bio je naš desetogodišnji sin Jakov koji je vikao: "Tata, tata, Kenedi je bio na dnu bazena!" Začula sam nekoga kako viče, "Zovi 911" (hitnu pomoć).

Potrčala sam prema bazenu i još i sada me srce boli od onoga što sam videla. Tamo je na betonu ležalo moje dete, moj Kenedi. Bio je slab, nabreknut tako da je izgledao duplo veći, a boja kože mu je bila bolesno sivo plava. Kreg, porodični lekar, već je bio sagnut nad našim sinom, izvodeći oživljavanje. Iza njega su klečala dva muškaraca koja su se molila i navodeći citate iz Svetog pisma.

Nije istina da se ovo događa, rekla sam sebi, ne mome detetu. Pala sam na kolena, zgrabila Kenedijeve noge koje su bile kao od gume, i molila sam se Gospodu moleći ga da spasi mog sina. Kasnije sam saznala da Kenediju srce nije kucalo prvih pet minuta prilikom oživljavanja.

Nakon dvanaest minuta rada na oživljavanju, stigla su kola hitne pomoći. Kenedi je disao a otkucaj srca mu je bio 120. Kreg se odvezao u bolnicu s Kenedijem kolima hitne pomoći. Našu petomesečnu mušku bebu i mene, odvezao je naš dragi prijatelj, onaj koji je takođe bio i jedan od muškaraca koji su bili na kolenima i molili se za Kenedija. Ovaj se prijatelj celim putem molio i navodio citate iz Pisma.

Kada su Kenedija doveli u bolnicu, stavili su mu tube u pluća. Ona su bila naduta i grčila su se i ispravljala, a to je bio znak oštećenja na mozgu.

U bolnici je bilo prisutno nekoliko Kregovih kolega, medicinskih radnika, koji su se brinuli o Kenediju. Grčevito su radili, ali nisu bili ispunjeni optimizmom o njegovim šansama. Bio je previše dugo bez kiseonika. Pedijatar, koji je pre nekoliko godina uvežbavao Krega, me je ustvari povukao na stranu i objasnio mi koliko je situacija bila mračna, da će Kenedi verovatno imati ozbiljno oštećenje na mozgu, ako uopšte bude preživeo.

Lekari hitne pomoći su marljivo radili, ali su znali da Kenedija hitno treba prebaciti u dečiju bolnicu u Birmingamu, da bi dobio najbolju moguću pomoć. To je za Kenedija bio put od 20 minuta helikopterom hitne pomoći. Autom je Kregu i meni trebalo sat vremena. Kad smo krenuli na put znali smo da stvari nisu izgledale dobro za našeg malog dečaka.

Mala uteha
Kad smo stigli u dečiju bolnicu, bili smo zadivljeni da vidimo sve one koji su se dovezli do Birmingama kako bi nam pružili podršku i da se mole za nas. Molitva je zatalasala kroz našu zajednicu. Nakon što su lekari obradili Kenedija, jedan od lekara sa odeljenja za intenzivnu negu je izašao rekavši nam da je on u kritičnoj situaciji, ali da su postojale šanse da preživi. Rekao nam je da nas Kenedi možda neće prepoznati i da je moguće da će nekontrolisano da mlatara. Takođe, rekao nam je da sada postoji period petodnevnog čekanja i da bi mozak mogao da počne da mu otiče.

Nakon što nas je lekar napustio, ponovo sam se molila za svog malog dragocenog dečaka. Molila sam se za potpuno isceljenje, ali bih prihvatila Kenedija kako-god bi mi ga Bog vratio nazad.

Nekoliko sati kasnije mogli smo da vidimo Kenedija. Moj sin je svuda imao cevi, jedna kroz njegovo grlo u pluća, jedna do njegovog srca, bezbroj inekcija, kateter u njegovom mehuru. Bila je to žalosna slika, ali je on bio živ.

Kasnije te večeri, nismo mogli da se setimo imena lekara sa odeljenja za intenzivnu negu koji se pobrinuo za Kenedija. Taj čovek je bio divan. Kreg je upitao medicinsku sestru kako se on zove. Rekla je: "O, to je dr Bakmaster." Kreg i ja smo se pogledali i nasmejali.

Moj voljeni brat, Mark Kenedi, koji je šest meseci pre toga umro od raka na mozgu, imao je nadimak "Bakmaster", jer je voleo da ide u lov na jelene. To je bila mala uteha koju nam je Bog dao pokazujući nam da je On vladao celom situacijom. Sledećeg jutra smo saznali da je ime dr Bakmastera: Mark.

Van dubokih voda
Sledećih nekoliko dana svelo se na čekanje i molitvu. Kenedijeva pluća su bila vrlo bolesna. Ipak, nakon što ga je ekipa devetogodišnjaka i desetogodišnjaka (što je samo po sebi čudo) izvukla s dna bazena, naš mali sin je počeo da pokazuje znakove da je još uvek s nama.

Prvi znaci su se borili sa cevi koja je išla dole kroz njegovo grlo, pritiskajući naše ruke na zapovest, i najuzbudljiviji trenutak je bio onaj kada je on podigao palac. Celo ovo vreme dok smo čekali, Bog nam je poslao porodicu, prijatelje i medicinsko osoblje koji su marili. Ali ono što nas je najviše tešilo bila je Njegova Reč. Svakog dana nam je Bog govorio kroz Pismo.

U nedelju, 18. juna, Bog mi je rekao da pročitam Psalam 18:

"Tada pruži s visine ruku, uhvati me, izvuče me iz vode velike. Izbavi me od neprijatelja mog silnog i od mojih nenavidnika, kad behu jači od mene. Ustaše na me u dan nevolje moje, ali mi Gospod bi potpora. Izvede me na prostrano mesto, i izbavi me, jer sam Mu mio." (Ps. 18:16-19).

Znala sam da će moj mali dečak biti u potpunosti izlečen.

Tačno nedelju dana nakon nesreće, Kenedi je bio otpušten iz dečije bolnice. Dete koje je trebalo da umre, ili u najmanju ruku da ima ozbiljne povrede na mozgu, napustilo je bolnicu na ramenima svoga dede. Nekoliko minuta nakon što smo stigli kući u Tuskalosu, on je upitao svog tatu: "Tata, hoćeš da igraš sa mnom bejzbol?" Sigurna sam da možete pretpostaviti odgovor njegovog tate.

Do neba i nazad
Priča o Kenedijevoj nesreći i izlečenju samo za sebe već je čudo. Ali ima toliko više od toga.

Očajnički sam želela da znam kako je Kenedi dospeo na dno tog bazena. Na toj zabavi je bilo prisutno skoro 40 ljudi, i niko ga nije video da ulazi u bazen. Zašto ga nisam bolje pazila? Osećaj krivice mi je izjedao savest.

Kada je Kenedi bio u stanju ponovo da govori, rekla sam: "Dugo si spavao, nedostajao si mi. Šta si radio?" Odgovorio je: "Anđeo me je podigao i leteli smo. Leteli smo kroz zidove, oblake, i proleteo sam kroz tebe, mama".

Upitala sam ga kako je anđeo izgledao i rekao mi je da je anđeo imao dugačku belu odeću. Kenedi mi je rekao da su oni odleteli na nebo i da su tamo bila vrata koja su bila prekrivena draguljima i "kada su oni otvorili ta vrata, tamo je padao sneg".

Bila sam vrlo pažljiva da ne stavljam reči u njegova usta, želela sam da to bude njegovo sećanje. Jedini put kada sam ga pitala za detalje bilo je onda kada sam ga upitala da li je video na nebu svog ujaka Marka. On mi je kazao da je video Marka na nebu i da je on izgledao, "upravo kao Isus, i da su svi njegovi "bu-bui" nestali" (bore). Rekao mi je da je Mark bio srećan i da je hteo da ostane na nebu.

Kenedi mi je rekao da ga je Isus držao i da je tamo bilo puno anđela. Takođe mi je opisao da je video vulkan. Rekao mi je: "Bilo je ljudi u vulkanu, tamo je sa njima bio i zmaj, i oni su bili tužni, a bilo je i vatre oko celog vulkana".

Dok mi je Kenedi sve ovo opisivao, stalno sam ga zapitkivala da li je bio uplašen. Rekao je: "Ne, bio sam s Isusom i ujakom Markom, i stajao sam na staklu; bio sam nevidljiv". Pitala sam ga kako se vratio nazad i rekao mi je da ga je ujak Mark gurnuo, a sa anđelom je doleteo nazad. Upitala sam ga da li bi jednog dana voleo da se vrati nazad na nebo i on je rekao: "Da, ali Isus dolazi nazad ovde".

Kenedi je bio mali dečak koji bi se dve nedelje pre nesreće vrlo uznemirio ako biste sa njim razgovarali o smrti i odlasku na nebo. Imao je samo četiri godine i nije bio spreman za tako nešto. Nije hteo da napusti svoju mamu. A sad, odjednom, on je dečak koji nam govori sa uzbuđenjem i radošću o Isusu i nebu. Naš je sin video Isusa.

Mnogi su nas ljudi pitali na koji je način ovo iskustvo promenilo naše živote. Prvo, to nas je pretvorilo u fanatike kada se radi o deci i njihovoj sigurnosti pri plivanju. Ali mnogo važnije, to je dalo smelosti našoj porodici da vičemo sa vrhova planine ono šta je Gospod Isus učinio za našeg malog dečaka, i šta nas čeka kada napustimo ovaj svet.

Znam da će većini ljudi Kenedijevo iskustvo zvučati neverovatnim. Ja to razumem. Ustvari, ništa nam ono ne bi značilo kada ne bismo imali Božiju Reč. Kenedijeva priča je šapat, a Božija Reč je glasna truba.

Izvor: Časopis "Život dece" (Maj-Jun, 2001.).

Lijepa priča Leonessa. Ruka se dosta puta spominje u Pismu. Taman kad ću uzvjerovati sanjao sam kako letim i kao treba da padnem, i pojavi se kroz oblake ogromna ruka, samo se ruka vidjela, ispružena prema meni, i čeka da je uhvatim. Pade mi na um Izaija, 53.1 (hrvatski prijevod):

"Tko da povjeruje u ono što
nam je objavljeno,
kome se otkri ruka Gospodnja?".

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Bravo za temu!!! Ovo je božanstveno. Dodaću i ja koju, samo dok se malo konsolidujem.

Da, to si dobro zapazio.
Ja sam jednom sanjala Hrista, sav u bijelome, obucen u Svjetlost, u kocijama i bijele konje, i on meni pruza ruke da udjem sa njim u kociju. I taman kad sam htjela da mu pruzim ruke i jednom nogom da krocim u kociju, tad sam se probudila. Ustvari, nisam se sama probudila, beba me probudila. Ne znam da li je dobro sto sam se probudila ili ne... obicno se kaze da "ne valja" nikome u snu davati ruke i "otici" s tim nekim, jer se navodno vise neces probuditi, kao dusa ode na onaj svijet... ko ce znati.

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Ili, ....
mi imamo tacno onakvu ekipu kakvu zasluzujemo

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Da, Riječ nakon što je rečena, koliko samo puta to košta čovjeka. Nekada ne misliš šta govoriš, nekada ne koristiš prave riječi da kažeš ono što misliš. Inače, jezik je nesavršen, četo ne možemo i ne umijemo da opišemo pravim riječima predstave koje imamo u glavi.

Jako lijepo, J. Rose!

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté