|
U poznatom selu
Ovaj slučaj je takođe vrlo interesantan. Moram priznati da sam se prvi put sa tako nečim lično suočio, iako sam za jedan sličan primer čuo pre više od deset godina. O čemu se, zapravo, radi?
Kada je prvi put bila u kući svoje bake, ova devojka je imala veoma čudan osećaj. Mimo svake logike, osećala je da je tu i ranije živela. S obzirom da je rođena u inostranstvu i da je do njene trinaeste godine roditelji nisu dovodili u domovinu, ta mogućnost je bila isključena.
Posle smrti svoje majke, njen otac je otišao u inostranstvo. Negov otac je ostao sam u kući. Bili su u lošem odnosu i imali su vrlo malo susreta. Za trinaest godina sina je samo dva puta posetio i to onako, u prolazu. Tako deda nikada nije ni upoznao svoju unuku. Pošto je bio na samrti, zamolio je sina da dođe sa porodicom, kako bi konačno upoznao svoju unuku i snaju. Sin je, ipak, želeo da mu ispuni poslednju želju i najzad - eto nje u babinoj i dedinoj kući.
Čim su ušli u selo devojčica je počela da priča gde se šta nalazi. Rekla je gde je crkra, škola, gde je kuća njenog dede. Svi su bili fascinirani. Nisu mogli da objasne odakle bi ona sve to mogla znati. Jedino što nije pogodila bio je dom kulture koji je opisala. Njega tamo više nije bilo. Naime, srušen je pre dvanaest godina i na tom mestu je sada bio dom zdravlja. Njen otac je shvatio da ona opisuje kako je selo izgledalo pre dvanaest godina, kada još nije bila ni rođena.
Kada su stigli u kuću devojčica je odmah pojurila u sobu u kojoj je ležao deda. Znala je tačno gde se nalazi. Kada su im se pogledi sreli, oboje su osetili jaku bliskost. Deda je bio srećan što je upoznao unuku, kao i ona što je videla dedu. Imala je osećaj kao da ga zna odavno, ali nije mogla odgonetnuti kako je to moguće. Provela je sa njim tri divna dana, posle čega je on umro. Za ta tri dana ona ga je neverovatno zavolela i bila je izuzetno tužna kada je umro.
Dok mi je pričala svoje iskustvo polako sam se ježio. Naslućivao sam o čemu se radi, ali sam čekao da čujem šta se dešavalo kasnije. Ispričala mije da se na sahrani jako čudno osećala, dok je stajala pored groba svoje bake koja je umrla devet meseci pre njenog rođenja i na koju je, inače, izuzetno ličila. Na grobu je pisalo Julijana Stanković. I ona se baš tako zvala. Pošto je njen otac bio jako vezan za majku, kao i ona za njega, odlučio je da devojčici da ime po baki.
Bliske duše
Prošlo je puno godina od tada. Sada ona ima već dvadeset i pet godina. Međutim, nikako nije mogla da zaboravi šta je preživljavala kada su dedu sahranjivali pored bake. Osećala je neku čudnu povezanost sa celom tom situacijom, ali nije imala nikakvo objašnjenje. Zato je zamolila da joj uradim regresiju. Pošto sam i sam bio zainteresovan za ovu priču pristao sam, iako u poslednje vreme retko vraćam ljude u prošle živote.
Ulazak u regresiju je bio veoma lak, a ono što sledi - zapanjujuće.
Opisivala je selo u kome je živela, ljude, događaje, svog muža, a naročito sina koga je neizmerno volela. U jednom trenutku joj je zastao dah i tada se skamenila od šoka. Prepoznala je selo u kome je u trinaestoj godini došla kao devojčica, svog dedu, sina i ostalo. U stvari, njen deda iz ovog života bio je njen mužu prošlom, a sadašnji njen otac bio je nekada njen sin. Od šoka više nije mogla da nastavi regresiju i tu smo i prekinuli. Dao sam joj da popije malo vode, da se osveži. Nije mogla da poveruje u ono što je videla. Onda se nasmejala i rekla: "Ja sam, u stvari, bila svoja baba"!
I eto zbog čega se osećala tako neobično kada je bila na dedinoj sahrani i stajala na grobu svoje bake. U stvari, tu je ona bila sahranjena pre dvanaest godina. Čak su imale i isto ime. Beleg koji je baka imala na levoj podlaktici imala je i ona. Njen sadašnji otac je to potvrdio. Ovo objašnjava i zbog čega je izuzetno ličila na svoju baku.
Zbog jake vezanosti za sina sada se rodila kao njegova kćerka. Sa svojim ocem ima izuzetno dobar odnos. Često mu je davala takve savete da joj je mnogo puta rekao da ima utisak kao da njegova majka govori kroz nju. Zajedno sa roditeljima vratila se u Srbiju sa šesnaest godina. Danas živi i radi u Beogradu. Ovo iskustvo joj je pomoglo da sagleda život iz potpuno druge perspektive. Sada kada zna da je duša večna i da, u stvari, smrti nema, okrenula se duhovnom životu, znajući daje to jedini put kojim treba krenuti do prosvetljenja. Kada zajedno sa roditeljima obilazi grob svog dede i bake, ona ostavi cveće na oba, znajući da u zemlji, ispod njenih nogu, leži telo iz njenog prošlog života, kao i telo njenog nekadašnjeg muža i sadašnjeg dede. Tada se sećala prvog susreta sa svojim dedom i shvatila je zbog čega gaje za samo tri dana toliko zavolela. A deda nikad nije saznao zašto je toliko silno želeo da vidi svoju unuku. Da li je nekako mogao da nasluti zbog čega mu je stisak ruke njegove unuke bio tako poznat i toliko blizak? Ipak, ponovo je video ženu sa kojom je proveo toliko puno godina. On, starac na samrti, a ona dete tek na početku novog života.
Ostavljajući cveće na oba groba ona je polako odlazila, razmišljajući da li će i u ovom životu sresti svoga dedu? Palo joj je na pamet kako će možda on, kao mali dečak, doći da se sa njom oprosti kada ona bude bila stara i nemoćna i kada se bude spremala da ode sa ovog sveta. Poštoje radila kao učiteljica, pomislila je da li je neko od njene dece iz odeljenja upravi on, ili je možda... Tu je stala, shvatajući da je nemoguće saznati tako nešto. Nasmejala se i polako krenula na sastanak sa svojim dečkom za koga je trebalo uskoro da se uda.
Dela nas određuju
Kasnije je ispričala roditeljima sve što je saznala, a oni su se dugo oporavljali od šokantnih izjava koje su čuli. Sada su tek shvatili kako je mogla tako dobro da poznaje selo u kome je bila prvi put. A što se tiče doma kulture, i tu je situacija bila jasna. On je bio srušen nakon smrti njegove majke, pa zato to nije znala.
Dok je bila u zagrljaju svog momka razmišljala je ko je, u stvari, on? Da li se i sa njim zna odnekud, da li zna i druge ljude sa kojima je bila u kontaktu?
Tada je shvatila da je svaki naš susret jako bitan i da smo uvek tu iz određenog razloga. Nekad da patimo i tugujemo, nekad da se radujemo i uživamo. Bilo kako bilo, slučajnosti nema. U to je bila duboko uverena. Ipak, shvatila je prolaznost ovog žiota i iskoristila svoje iskustvo da produbi svoj odnos sa Bogom koji joj je toliko znakova poslao, a cilj je bio da se kroz znanje koje je dobila okrene Njemu i time prekine lanac rađanja i umiranja.
A vi - razmislite o vašim odnosima. Ako vam neka situacija nije jasna i ako osećate čudne vibracije pri nekim susretima, lako je moguće da ste već ranije imali neki kontakt sa tom osobom. Sada se možemo pitati da li je ljubav na prvi pogled samo sećanje na neke oči koje smo davno nekada gledali, pa ponovni susret samo budi zaboravljene uspomene koje su još negde duboko u nama. Ako se osećamo kao da osobu odnekud poznajemo i još sa njom brzo ostvarimo bliskost, to je siguran dokaz da su se dve duše ponovo srele da nastave odnos.
l zato budite dobri prema svima i pokušajte da razumete svakog, jer tako nećete napraviti grešku i dobiti rođenje zbog kojeg ćete u budućnosti ispaštati. Svakim svojim postupkom koračamo na putu večnosti, a dela koje u jednom životu radimo odrediće naše korake, odnosno mesto na koje će nas sudbina dovesti.
KRAJ
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
