"А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус." (20:24)
Еванђеље апостола Томе је првенствено еванђеље Спаситељевог ваокрсења. Нико као он није тако радикално проверио стварност васкрсења. Ако је до сумње, ето највеће; ако је до провере, ето најексперименталније; ако је до сведочанства, ево најубедљивијег. Огреховљени духовии инструменторијум природе људске није могао а да се сав не узбуди и сав не успротиви факту васкрсења Христовог.
Да, факту васкрсења, а не схеми или теорији васкрсења, јер је схему и теорију лако априори оспорити и одбацити или силогистиком исмејати. Али, успротивити се очигледном факту, не примити га, не прихватити га, па и одбацити га зато што необјашњив у ланцу природних збивања и узрока, што не може да уђе у епрувету "чистога разума", да се смести, - то и јесте неверје. Неверје, увек засновано на рационалистичком предубеђењу: да факта, која не могу бити објашњена људским разумом, просто - нису факта. Зато их треба одбацити. А факт ваокрсења је потпуно нов факт у сфери људског живота. Живот је уопште шири и дубљи од логике.
Поготову када је то живот Богочовека Христа. Ту логика никако не може да иде ускорак са фактима; факта увек иду далеко испред ње. Ново вино треба левати у нове мехове. Богочовечанска факта траже богочовечанску логику. Стара логика људска, логика греха ту не помаже ништа, а много одмаже. Ту треба имати "Христов ум" (1 К. 2,16), да би се могло разумети и "рационално" усвојити оно шго је Христово; на првом месту: факт васкрсења Христовог. Значи треба имати Христову логику. А то је логика вере.
Шта је логика вере? - Светост: светост душе, светост ума = чистота срца. Јер се само тако може видети Бог и Божје, и разумети Бог и Божје. Као што је грех - "логика Сатане", тако је светост - логика Бога. Бог Логос је постао човек, да би тим фактом, или јединством са човеком показао човеку: да је Бог - ум човеков, логика човекова, живот човеков, истина човекова, правда човекова, љубав човекова, мудрост човекова, све и сва човеку. И када свети апостол тврди: "ми ум Христов имамо" (1 К. 2,16), он уствари то тврди, то потврђује.
"А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати." (20:25)
Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. Тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: "видесмо Господа". А он им одвраћа: "Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова - нећу веровати". Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи - васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. "Нећу веровати" - "док": то је томински скептицизам и неверје.
"И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буду невјеран него вјеран." (20:26-27)
Али за такво одлучно неверје човекољубиви Спаситељ има одговор спасоносни. Он, који је, оваплотивши се, понизио себе од Бога до роба, понижава себе и овом приликом са љубављу ради спасења људи, као што је апостол Тома. Он је оставио Тому читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом.
Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива.
Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: "Мир вам". А Тома? - сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: "Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран". - Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!
Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: "не буди неверан, него веран": тј. имај поверење у Мене.
Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега.
Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум - "ум Христов", ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: "старо прође, гле све ново постаде". И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше поверење у Христа...
|