banjalukaforum.com

tekst broj 20


VEZE SA DRUGIMA


Veze sa drugim ljudima su nešto što radite a ne nešto što imate. Veza je odnos koji zahteva ulaganje. To je takođe odraz unutrašnjeg, što će reći da je osoba pored vas vaše ogledalo. Kada vas ta osoba ne poštuje, budite sigurni da ni sami sebe ne poštujujete. To se ogleda u činjenici da dozvoljavate da se tako odnose prema vama.
Pokušaću da izdvojim nekoliko osnovnih problema u odnosima. Sve ostale nevolje proističu iz njih.

1. Ne želite vezu u potpunosti.

Ponekad ostajete u vezi iz raznih pogrešnih razloga. Ako je veza ljubavna, možda ostajete u njoj iz straha da ne budete sami. Možda se plašite da povredite partnera ako ga napustite. Ako je u pitanju poslovna veza između poslodavca i zaposlenog, možda zaposleni nastavlja da radi samo iz straha da će ostati bez novca. Ili, šef ne sme da ga otpusti zato jer nema odgovarajuću zamenu. Sve dok ne preuzmete odgovornost i ne budete sigurni u ono što radite, vi ćete kriviti drugu stranu za sve nevolje. A to znači da smatrate da ste prinuđeni da ostanete u vezi.
Kada se ovo desi vaše nesvesno počinje da gura unazad i da sabotira odnos. Ovo se manifestuje na razne načine. Povlačenje ili prevara u ljubavnim i oklevanje ili nezalaganje u poslovnim vezama su uobičajeni rezultati. Jedina veza u kojoj bi trebalo da budete je ona koju zaista želite.

2. Ozlojeđenost ili mržnja

U svakoj vezi morate u potpunosti da se ispoljite. To znači da radite ono što osećate da vam je potrebno i da iskažete sve ono što osećate. Bez ovoga niste u stanju da pravilno funkcionišete. Ako ste propustili da preuzmete odgovornost onda ćete okriviti drugu stranu za vaš položaj. Ako je to prebacivanje krivice redovna pojava, tada može da se pojavi mržnja među vama. Mržnja predstavlja zbir svih pritužbi koje ste uputili partneru. Jednom, kada se čaša prepuni onda morate da je ispraznite. Na raspolaganju imate eksploziju besa ili tiho podbadanje.

Ozlojeđenost se akumulira iz dva razloga:

a. Svaki put kad se osetite potlačenim vi zaustite da kažete nešto a onda to ipak ne uradite.

b. Svaki put kad izgleda da partner ima nešto da kaže, vi mu to ne dozvolite.

Nepravda mora da izađe na videlo i da se reši tako što će oba partnera biti zadovoljna. Ako se ovo ne desi ozlojeđenost ostaje prisutna. Situacija se rešava tako što ćete biti otvoreni. Pošto ste vi u ovom slučaju jači, jer znate za povećanu pažnju, preduzmite prvi korak. Ovo omogućava drugoj strani da vas sledi. Možda vam nije lako da razgovarate o svakoj nepravdi kada se pojavi, ali sigurno je lakše nego da spašavate vezu koja je godinama filovana raznim sranjima.

1. Nedostatak komunikacije.

Komunikacija mora da postoji u vezi i podrazumeva se da je otvorena i poštena. Morate da kažete tačno ono što mislite i da budete sigurni da je vaša poruka ispravno shvaćena. Sa druge strane i vi morate da saslušate partnera i da se potrudite da ga razumete. Ako izostane komunikacija, odnos se gasi.

2. Izostanak zajedničkih ciljeva.

Nije važno kakvi su ciljevi, ali neki zajednički smer morate imati. Smer proizilazi iz komunikacije. Bez ovoga rizikujete da se vaši putevi kompletno razdvoje i da nikad niste na zajedničkom terenu. Razgovarajte o tome kuda idete i šta bi svako želeo da radi na tom putu.

3. Čak i kada ste na zajedničkom terenu svako mora da zadrži svoju individualnost.

Budite svesni činjenice da svako mora da iskaže svoju suštinu i da radi nešto što samo njega zanima, inače veza počinje da zamara. I vi i partner morate da se u potpunosti izrazite i na individualnim poljima i na taj način ćete se najbolje osećati.

Važno je da zapamtite da niste u mogućnosti da menjate druge. Ono što treba uraditi je da promenite sebe. Slično privlači slično, i kada se promenite počećete da privlačite sasvim različite ljude nego što ste do sada. Šta mislite, zašto niste bili privlačni osobi koja vam se nekada veoma sviđala? Niste posedovali njene kvalitete u sebi!
Ako poželite da promenite neku partnerovu osobinu koja vam se ne dopada, budite sigurni da je ona i u vama.Ta osobina je vaš odraz u ogledalu i znate gde da tražite.
Da biste imali uspešnu vezu prvo morate da je ostvarite sa sobom. Kada ispravite u sebi ono što ne valja istog momenta idealan partner kuca na vrata. Veza je odraz vašeg unutrašnjeg stanja pa prestanite da krivite druge. Kada volite sebe vi privlačite ljubav. Vidite li kako je istina uvek jednostavna?
Obratite pažnju! Kada osetite veliku privlačnost prema nekoj osobi to znači da niste sreli vašeg idealnog životnog partnera. To samo znači da postoji jak emocionalni pritisak prema nekom ko vam je sličan. Ovaj pritisak je siguran znak da vam se pruža prilika da nešto naučite. Što je pritisak jači to je i lekcija važnija. Naravno ovo ne važi kada se ložite na javne ličnosti zbog njihovog atraktivnog izgleda.

Verovatno ste uvek u potrazi za savršenim partnerom. Svi vaši dosadašnji partneri su bili vaš odraz, pa ako veza nije uspela zapitajte se zbog čega? Kada ne možete da pronađete savršenstvo u sebi, tada ne možete ni u drugim ljudskim bićima.

Siguran sam da čeznete da pronađete ljubav vašeg života ali moram da vas razočaram: ovo je iluzija. Ona nestaje onog momenta kada pronađete savršene kvalitete u sebi. Ovo podrazumeva samo dve stvari:

1. Izbacivanje emocionalnog balasta.

2. Prihvatanje sebe i ljubav prema sebi.

Kada prestanete da tražite u spoljnom okruženju, naći ćete idealnog partnera. On stiže onog momenta kada sklopite mir sa sobom. Ako vam se ne dopada sadašnji partner to znači da ste u takvoj vezi i sami sa sobom.

Kada zavolite sebe bezuslovno, vaš sadašnji partner ili neko sledeći, na čudesan način dobija kvalitete koji će vas očarati i veza postaje izuzetna. Čudo čiji ste svedok govori da ste postigli ono što se činilo nemogućim: da prihvatite sami sebe. Tražeći idealnog tako što ćete raditi na sebi je najbrži put da ga nađete i da dostignete ljubavnu nirvanu. Ne znam šta bih više rekao o ovome. Ovo je jasno kao Sunce!
Ovo zapamtite. Pogledajte oko sebe i jasno sagledajte svoj svet. Ako vam se ne dopada ono što vidite, potražite odgovarajući odraz u sebi. Emocije će vas dovesti do onoga što morate da promenite. Radite na sebi i menjajte svoj unutrašnji svet, a spoljni će ga slediti. Život je refleksija.

teskt broj 21




Vreme je da vas izvestim o masovnoj molitvi – meditaciji koju smo nedavno izveli svi zajedno. Stiglo je mnogo pisama sa izrazima zahvalnosti i detaljnim opisima doživljenog, pa sam pokušao da kategorizujem podatke. Ali, bio je to nemoguć posao zbog prevelikih razlika u opisima doživljenog, a neki zaključci se mogu izvesti. Bilo je tu sjajnih opisa letenja, lebdenja, trenutnih izlečenja, pomirenja, vizija Stvoritelja, efekata na životinjama ili okolini praktičara.
Jasno vam je da nismo definisali neki specifičan cilj, pa smo izgubili na fokusu, ali prvi zaključak koji se može izvesti je da smo slanjem ogromne količine ljubavi pokrenuli energije kolektivnog nesvesnog, i da je to izazvalo promenu u ličnom nesvesnom kod mnogih, pa čak i onih koji (uslovno rečeno) odlučuju o našoj budućnosti. Ako pomno pratite aktuelne događaje, primetićete svakako da se formiraju struje koje će u bliskoj budućnosti dovesti do boljitka. Ali to nije dovoljno. Biće potrebno još dosta našeg zajedničkog rada da pomognemo proces koji se zove – druga duhovna inicijacija (prvu je izveo Hrist), i koji će se desiti spontano i istovremeno u celom svetu. Taj rad bi morao da se zasniva prvenstveno na pomoći bolesnima, a zatim i na izmeni baznih verovanja ukorenjenih u kolektivnom nesvesnom naroda. Primeri ovih verovanja mogu biti: novac je zlo, bez muke nema napretka, da zaslužimo ljubav Boga moramo da patimo, i sl. I sami ste svedoci njihovog pogubnog dejstva na ljude. U poslednje vreme primećujemo dozu beznađa, pomirenja sa sudbinom i totalni gubitak nacionalnog i ličnog identiteta. Ovo nije toliko loše kao što mislite, i sve su to znaci da je neophodna duhovna revolucija. Ne očekujte ključne promene u materijalnom – tako nešto je apsolutno nemoguće. Ljudi su potpuno zaboravili Boga i predali se materiji i đubre - kulturi, a upravo je Bog taj koji nam pruža ruku i mi to ne vidimo. Ali ne na način kao što to zamišlja mali Đokica. Na sve to treba dodati i genetsko smeće koje smo nasledili od svake vojske koja je prošla ovim prostorima.

Da ne zaboravim da povučem kratku paralelu između dve duhovne inicijacije, i to na način kako ja vidim. Prva: jasna definicija Boga, prihvatanje činjenice da je on sveprisutan, prihvatanje karme i prikrivanje misterija, posledica raspeća – prestanak propadanja duša u ponor, prihvatanje unapred određene sudbine, beta i alfa stanje uma, dominacija Ega, carstvo materije i čula. Druga inicijacija: direktan lični kontakt sa Stvoriteljem, trenutno prevazilaženje karme - vezano za prestanak patnje, razotkrivanje misterija i anihilacija Ega (delimična ili potpuna), mogućnost upravljanja sudbinom, teta i gama stanje uma, nestanak čakri. Ne baš ovim redom, ali otprilike je to. Ovo je mnogo bliže nego što se misli i mogli bi mnogo toga da uradimo i sami, ali potrebno je i da se ispune neki preduslovi. Šta bismo ovim postigli? Pa jasno je da se radi o približavanju svetova i uklanjanju granica među njima, što opet vodi jedinstvu Univerzuma i konačnoj dominaciji Ljubavi. Ovo se mora uraditi između ostalog i jer je Majka Zemlja veoma povređena i već ispoljava znake svojih dubokih povreda, o čemu možete čitati iz novina ili gledati na TV svaki dan. Prvenstveno se radi o duhovnom zagađenju. Ili ćemo se probuditi, ili ćemo biti ošinuti brutalnom silom (na ovaj ili onaj način), pa ko voli... Zemlja ima svoju ulogu u Univerzumu i to mora tako da ostane.

Drugi zaključak o našoj meditaciji je da sada imamo hiljade praktičara koji su spremni za promene, samo ako ih zaista požele. O tome ćemo više govoriti na jesen.
Sad bih se osvrnuo na sve ono što sam napisao za ovih par godina i na čemu su mnogi zahvalni. Pre svega, shvatite da činjenica da čitate „Treće oko“ nešto govori o vama i vašoj duši. Ona je gladna znanja i očekuje pomoć, jer čovek ništa ne može sam. Materijalni svet je previše velika iluzija da bi ga neko sam pravilno protumačio. Izuzetak su ljudi rođeni sa jakom intuicijom, ali takvih je malo. „Hoću novac, baš ovu ljubav, izlazak iz gomile nevolja i sl.“, to je ukratko sadržaj mnogih pisama koja su mi upućena. Ranije mi je bilo muka od toga, ali sad više ne. Jasno je da su ljudi namerno prevideli neke rečenice i da prihvataju samo ono što je u skladu sa zahtevima ega. Istina je sledeća. Pisao sam o stvarima koje sam usvojio za proteklih dvadesetak godina i time mnoge poštedeo nepotrebnih lutanja. Radi se isključivo o ličnom iskustvu, ali ono govori i ovo: izuzetno je teško, čak i kada nešto saznate, da načinite korenite promene u svom biću i tako izmenite lošu sudbinu. I to zato što je vaša prava priroda skrivena jako duboko. Nesvesno čini 90 % uma i što je najgore, opire se promenama, čak i ako ih svesno želite. To je razlika između intelektualnog slaganja sa napisanim i USVAJANJA prezentovanog znanja. Mora nešto da zasija. Daću par primera da bi bilo jasnije. I pre nego što ih dam, jedan nagoveštaj – prave stvari dolaze, stvari prema kojima će sve ovo izgledati jako smešno.

Uhvatite recimo, sebe kako kažnjavate svoje dete batinama. Svesni ste da to nije pravi način vaspitanja, ali ne znate drugačije, zato što su vam roditelji UGRADILI takav program, ili ste ga prihvatili iz kolektivnog nesvesnog naroda kome pripadate (a ima tu svačega). Ali možda se desi da vas u tom trenutku osvetli neka sijalica, i da osetite iz dubine da to nije dobro i usvojite takvo uverenje. Bude vam jasno da udaranjem tog malog bića, udarate po Stvoritelju lično i da je možda bolje da vam se osuše obe ruke, nego što to radite. Da li je potrebno da se baš svako sranje koje nosimo u sebi usađuje i našim potomcima, i tako im se ruinira život? „Mali, bićeš kažnjen za svaki pokušaj samostalnog i neodobrenog ispoljavanja sopstvene prirode od strane autoriteta“. Strašno, da strašnije ne može biti. Već je rečeno da smo svi mi žrtve žrtava. „Batina je iz raja izašla“. Jes, kako da nou. Samo je usmeri prema svojoj lobanji, udri što jače, i sve će biti kako treba.

Drugi primer je, recimo: „ah, kada bih imao dovoljno para, uradio bih to i to...“ Ovde je pravo pitanje: a zašto ih već nemaš? Da bi izbegli lavinu lažnih opravdanja, moramo se uputiti direktno u srce problema. Tamo će nas sačekati, kao po pravilu, neko duboko ukorenjeno negativno verovanje, koje naizgled nema mnogo veze sa problemom. To može da zvuči kao: nisam dovoljno dobar, nisam voljen, nisam prihvaćen, patnja jača duh i sl. Teško je kopati po sopstvenoj duši zato što ona ima snažnog čuvara koji se zove Ego, i koji vam neće dozvoliti da dođete do tako jednostavne istine. Uvek je lakše okriviti okolnosti i druge ljude, a mi smo jel’te, tako savršeni i divni. Međutim osećamo dobro da nešto sa nama nije kako treba. Ali jedno je sigurno: ne snosimo krivicu zbog toga što nešto nismo znali, snosimo je samo zato što smo statični. Priroda ne trpi lenjost i močvaru u našim umovima. Akcija, to je sveta reč. Priroda (namerno ne koristim reč Bog) nas tera na akciju na ovaj ili onaj način, jer nismo došli ovde da crkavamo, očajavamo u lenjosti ili molimo Boga da nam sve da na gotovo. Može to teranje da bude izuzetno bolno, čak toliko da ne bih ni pisao o tome, ali sasvim izvesno - tačno onoliko koliko treba. E sad, možemo da kupimo sačmaru ili magnum 44 i da upucamo taj jezivi ego, ali šta smo onda uradili? Ubili smo sopstveni identitet. „Upomoć, ne znam više ko sam!“ Odmah da kažem da je taj identitet jedno veliko ništa. Naduvani smrdljivi balon. Ljudi kažu: ja sam lekar, ja sam pekar itd., kad ih pitate ko su. Identifikacija sa profesijom, pa još kad je jača diploma na zidu, sreći nema kraja. Ali ja vas pitam: ko ste vi, a ne čime se bavite. Marko Marković. Alo, ima li koga? Jel’ se mi razumemo, pitam vas ko ste, i to na maternjem jeziku. Ne pitam za ime. Još se napravi kavez tačno po meri dotičnog i on se oseća tako divno i bezbedno u njemu. Još kad mu bace neku mrvicu... Taj kavez je zona komfora i u njemu se može dosta lagodno živeti, makar patili od nedostatka svega i svačeg. Niko nije savršen, što bi se reklo.

Da ne bih previše tupio, evo jednog sjajnog testa kojeg sam nedavno dobio preko interneta, od nazovi - majstora znanja. Pomislite na neki vaš neostvareni san i zatim uzmite papir i olovku. Napišite sledeću rečenicu: dobro je što nisam ostvario taj san (navedite ga), zato što... Zatim budite iskreni prema sebi i napišite bar 15-20 odgovora. Smrzavanje! Jeza, šta se nalazi duboko u nama i šta će ovom prilikom isplivati na površinu. E sad, matori majstor nema odgovor šta učiniti sa tim smećem, pa vam za sad preostaju samo pozitivne afirmacije da se to izmeni, a i one nisu loše. Usput, to je dobar način da uvidite ko ste zaista i da uklonite izmaglicu sa očiju. Ove loše osobine su univerzalne za svaki problem koji imate, i one su samo odjeci duboko ukorenjenih i prihvaćenih verovanja. Kad bolje razmislim, možda će ovaj test biti nešto najbolje što ste za sebe uradili do sad, pa zaista vredi truda. Pada mi na pamet stari psalm iz 6. veka – De profundis clamo ad te Domine (iz dubina te dozivam Gospode). Jeziva molitva krajnjih očajnika, koju nemojte nikada i ni slučajno izgovoriti, čak ni u šali, ako ne želite da osetite dah pakla. Koska je bačena.
Sad ćemo malo raspravljati o granicama i da se ne bih previše trudio, dajem odlomak iz knjige „Iza ogledala“. Nemojte mi više tražiti ovu knjigu, jer ću ovim putem objaviti ono što je u njoj najbitnije.

Svi imamo fizičke granice i njih je vrlo lako definisati. One su u okolini fizičkog tela. Kada vam se neko nepoznat približava, postoji tačka kad je on previše blizu. U tom slučaju se sklanjate ili preduzimate neku akciju. Ako je akcija nemoguća, kao što je u prepunom autobusu, tada počinjete da se osećate neprijatno. Granice variraju od čoveka do čoveka. One će biti dalje od tela ako ste u kontaktu sa strancem, a mnogo bliže ako ste u zagrljaju sa voljenom osobom. Postoje i drugi vidovi granica i imate ih u svim oblastima života. Personalne granice su takođe linija razdvajanja između vas i drugih ljudi. One definišu šta je prihvatljivo, a šta nije u njihovom ponašanju prema vama. Takođe definišu kako vas ljudi tretiraju i šta mogu da vam kažu.
Ponekad ove granice nisu jasne, jer ste nesvesni njihove funkcije, ili ih niste precizno definisali. Kada ljudi preteraju, vi postajete uznemireni i to znači da imate granice, ali možda toga niste svesni.
Za razliku od fizičkih, personalne granice su subjektivne i skrivene. Društvo je postavilo standarde koji generalno pokrivaju i personalne granice. Većina ljudi zna da je neučtivo napadati druge. Znajte da imate problem ako niste tačno odredili gde su vaše granice! A niste ih odredili zbog sledećeg:
1. Ne znate gde su, jer ih jednostavno još niste
definisali.
2. Možda još niste sigurni ko ste i šta želite. Ovo veoma otežava postavljanje granica.

Granice možete postaviti razmišljanjem o vašem moralu, vrednostima i ciljevima. Ono što je važno za vas, definiše vam poziciju na kojoj ste. Jedan od načina da definišete svoje granice je da to uradite putem osećanja: upitajte sebe šta osećate kao dobro, a šta ne. Tada ste u stanju da osetite marginu svog bića i postavite granice. Svi smo mi različiti od ljudi iz naše okoline, a to znači da ljudi možda ne znaju gde su naše granice postavljene i lako mogu da ih nesvesno pređu.
Kada se to desi, vi se osećate loše, a ponekad i ne znate zašto. To može da se desi kada neko kome verujete loše postupa prema vama. On je prešao granicu, ali vi niste sigurni u to jer ga poštujete i smatrate da uvek čini prave stvari.
U drugom slučaju, vi dobro znate gde su vam granice, ali ne činite ništa da bi zaštitili njihov integritet. Znate da je određeno ponašanje prema vama neprihvatljivo, a kada se vaš partner tako ponaša, vi ne činite ništa da ga zaustavite. Ovo potiče iz straha - nešto će se desiti ako zaštitite svoje granice! Možda ćete ostati bez partnera ili se bojite da ne povredite tuđa osećanja.
Možda činite sve za vašeg partnera i decu, stavljajući njihove potrebe iznad svojih, dok vaš sopstveni život polako gubi na važnosti. Ovo pokazuje da imate strah koji vas primorava da žrtvujete sopstvenu sreću zbog sreće nekog drugog. Ovo naravno nije svestan proces. Plašite se da ako ne postupate ovako i ne učinite partnera srećnim, on će vas ostaviti. E, ovde bih imao svašta da napišem, ali ću ipak da ostanem u granicama pristojnosti!
U svakom slučaju, vaše granice su izgažene i imate osećaj koji vam ukazuje na to. U stanju povećane pažnje potražite misli koje vode do ovih osećanja.
Definisanje personalnih granica je dobro i zdravo za svakoga. Iz jasno definisanih granica proizilaze dve vrlo važne stvari:
1. Osećate se bezbedno i raste vaš osećaj dostojanstva (ali ne mešajte ovo sa kavezom). To se dešava zato što postavljate sebe na prvo mesto. Čak i kada imate decu, vaše potrebe su primarne. Ako vi niste srećni, tada će se to itekako odraziti i na decu. Ovde moram nešto da primetim. U životu nisam naišao na važniju stvar od postavljanja sebe na mesto koje vam pripada - mesto broj 1. Ali naravno, ovo podrazumeva da niste zatrovani egoizmom. Većina ljudi ovo nije učinila i otuda mnogo patnje na svetu. To znači da najmanje radite za sebe.

2. Definisanjem granica činite da se i drugi ljudi u vašoj blizini osećaju bezbedno. Time pokazujete ljudima šta želite a šta ne, i time eliminišete njihov strah (kako da postupaju sa vama). Jasno im stavljate do znanja kako mogu da se ponašaju u vašem prisustvu.

Primetićete da većina ljudi rado prihvata vaše granice, a neki nastavljaju da se ponašaju kao skotovi. Obratite pažnju kako ti isti skotovi reaguju kada ih opomenete. Ako im se obratite agresivnim tonom, spremni su na sukob. Ako im se obratite pasivnim tonom onda vas ignorišu i ne shvataju ozbiljno. Rešenje je da im se obratite neutralnim tonom. Ja takve stvari najradije rešavam šamarima (što je znak da sam daleko od savršenstva), ali to vam ne savetujem. Ako vam još nije jasno - granice se postavljaju kada kažete „ne“. Što kasnije kažete "ne", to je vaš prostor koji ste ograničili manji!
Postavljanje personalnih granica je najbolji znak da poštujete sebe. To je energija koju šaljete, a već znate da će vam se ona vratiti kao poštovanje od strane drugih.
Sa postavljenim granicama postajete kralj ili kraljica svog univerzuma, a kralja i kraljicu svi vole, ili bar poštuju. Treba li vam još nešto?
Pozdrav svima,
Zoran iz Zemuna

tekst broj 22



Pre nekog vremena pomenuh savremenu neuro-fiziologiju, a neki čitaoci me podsetiše na to i zatražiše da kažem par reči o dometima te nauke, i zašto je ona uopšte bitna. Slično kao i kvantna fizika, i neuro-fiziologija je napravila prodor u mikro - svet, potvrdila i donekle objasnila čudesnu hemiju metafizičkog. Evo za početak, da li ste znali da je mozak veoma podložan promenama, i to promenama izazvanim našim aktivnostima i iskustvom? Mozak ne pravi razliku između onog što je upamćeno i onog što upravo observira čulima. Ne pravi razliku između stvarnosti i iluzije. Ova činjenica je upotrebljena u svim procesima kreativne vizualizacije i to više-manje uspešno. Ali zašto više-manje? Razlika između stvarno doživljenog i zamišljenog može biti u intenzitetu i kvalitetu osećanja koja prate iskustvo, i u tom pogledu mozak, a i telo, se ne da prevariti. Skoro da ne možemo da pogledamo nešto u našoj okolini, a da ne stvorimo i emocionalni aspekt te pojave. Tako stvaramo holograme osećaja koji se kasnije mogu koristiti u materijalizaciji misli, samo ako smo u mogućnosti da ih pravilno reprodukujemo. Sve je to jasno, ali postoji jedan zaista ogroman i nepremostiv problem. Na primer, uzmimo čoveka ili ženu koji celog života tragaju za ljubavlju. Zatim, dođu u posed čudesne mentalne tehnike koja maštu pretvara u stvarnost (i to veoma uspešno). Ali kod navedenih persona nema rezultata. Zašto? Zaključak se lako izvodi, a opet je za većinu ljudi skriven. Zato što ljubav nikad nisu iskusili, pa i ne znaju kako da reprodukuju to osećanje i kako ono zaista izgleda. Tragaju za Svetim Gralom, a ne znaju za čim zaista tragaju. Traže nešto za šta su samo čuli da postoji, ali ga nikad nisu ikusili. Slično je i sa osećajem „ja sam bogat“. Koliko ljudi može da ga pravilno reprodukuje? I to je jedan od ključnih razloga zašto tehnike kod nekih ne uspevaju. Sliku mogu da zamisle, ali osećanje ne, i čovek često napusti ovaj svet uzaludno lutajući do kraja kao guska po magli. Ali kad su ove tehnike u pitanju, Rale me opominje da je vreme da prestanemo sa tim, i tu se potpuno slažem. Samo udovoljavanje egu nas neće nigde odvesti, osim što svaka ostvarena želja rađa novu. To je upravo suprotno od ciljeva kojima treba težiti i zato to više neću pominjati. Zaboravite energetske krugove, jer oni otvaraju rupu bez dna - radilo se tu samo o prvoj pomoći koju su neki ljudi znali da iskoriste.

Ali kako se to mozak menja iskustvom? Milijarde nervnih ćelija u mozgu čine izuzetno komplikovanu neuronsku mrežu, koja električnim impulsima prenosi informacije. Slično je i u mikroprocesoru, s tom razlikom što on nije nosilac svesti, kao što je slučaj sa mozgom. A šta je to svest, nauka neće još skoro odgovoriti. A da li je ona samo u mozgu, to još teže. Ali ovo nam za sad nije ni bitno . Ono što je bitno je to da veze između neurona nisu fiksirane već naprotiv, veoma promenljive. Svako novo iskustvo, obrazac mišljenja, osećanja ili čulni utisci, raskidaju stare i kreiraju nove neuronske veze. Ako promenimo način ponašanja, istog trenutka počinju da se formiraju nove neuro-mreže koje ga podržavaju. Ako počnemo da vežbamo fokus ili koncentraciju, u početku nam teže ide, sve dok se ne naprave novi putevi za električne impulse. Znajući ovo, možda nam je lakše da prionemo na vežbu, jer sad znamo da će ona sigurno i tokom vremena doneti rezultate. Mozak podržava našu nameru i čini nas moćnim. Ovim saznanjem kao da smo volšebno dobili saveznika u vlastitom telu. Materija nas podržava u nameri – zaista impresivno!
Osećanja nisu ni dobra ni loša, ona samo boje naše iskustvo i pomažu da shvatimo pojave. Emocije jesu loše, ako ih definišemo kao nekontrolisana i burna ispoljavanja osećanja. Loše su zato što stvaraju naviku i zavisnost, a takođe i propadanje i starenje tela. Najkraće što mogu, izneću neka saznanja o tome. Hipotalamus je deo mozga koji luči peptide, belančevine sastavljene od lanaca aminokiselina. Ove hemikalije podržavaju osećanja koja imamo tokom iskustva, pa tako imamo hemikaliju za ljubav, bes, mržnju, tugu. Ovi neuropeptidi putem krvotoka dolaze do ćelijskih receptora, kače se za njih i mogu dovesti do raznih promena u ćeliji – čak do nivoa nukleusa. Podrazumeva se da je svaka ćelija živa i da ima svoju mikro-svest. Emocije ponavljane vremenom, dovode do pojave da ista količina neuro-peptida stvara manji efekat, pa je potrebno sve više, slično kao kod heroina i drugih opojnih droga, koje se takođe kače za iste ćelijske receptore. U čemu je zaista problem? Recimo da je u pitanju emocija mržnje, koja je iz ko zna kojih razloga ponavljana. I kada ćelija jednog dana odluči da se podeli, ćelija-kćerka će dobiti mnogo više receptora za mržnju nego za vitamine, minerale i druge korisne materije, pa se prekida i proces čišćenja. Tako dolazi do starenja i propadanja tela, a u ovom slučaju do ubrzanog. I što je najgore, ćelije traže od hipotalamusa da proizvodi što više hemikalije mržnje, jer su sad navučene na nju, a mozak je prinuđen da pomogne proces lošim mislima. I eto zatvorenog kruga! Dobili smo matoru drtinu koja prvo mrzi sebe, a zatim i ceo svet, i što je najgore, to joj traži organizam. Ima li pomoći? Biće uskoro, ali za sad neka mu je Bog u pomoći. Mogla bi ta kreatura da pokuša da oseti i malo ljubavi, ali jadna je ta ljubav koju bi ona emitovala. Još jedno zakucavanje u kavezu! Osećanje ljubavi prema svetu i svim ljudima potiče od Boga, pa u slučaju osećanja ljubavi dolazi do procesa drugačije vrste, i to pokušajte sami da zamislite. Ovo je ujedno i lepa priča o uzročno-posledičnoj povezanosti tela i uma, kao i o mogućnosti lečenja tela putem delovanja na um, što već otvara neslućene mogućnosti.

Za prosečnog čoveka koji smatra da je život uglavnom dosadan i neinspirativan, odlučujuća činjenica je ta, što ne koristi dovoljno znanje i informacije koje će ga inspirisati. Začuđujuća je stvar koliko je on hipnotisan okolinom putem raznih medija, televizije, ljudi iz svog okruženja. Ako bi jednog dana počeo da se pita: zašto sam ovde? koja je svrha? šta je iznad? ima li nešto više? i sl., počeo bi tada da se ruši koncept njegovog poimanja sveta i stvarnosti, koncept njegovog shvatanja života. I zaista, naša najdublja negativna uverenja, kojih sigurno nismo ni svesni, su veliki, veliki kamen spoticanja u životu i izvor su svih nevolja ovog sveta. Pravi Pakao u malom.

Kao dobru ilustraciju, ispričaću vam priču o nedavnom događaju čiji sam jedini bio svedok, i što će vam možda biti inspirativno. Istrenirao sam se da veoma brzo dođem u kontakt sa Stvoriteljem, i to tako što oborim vibraciju uma na samo 4-5 herca, za samo desetak sekundi. Ovo stanje uma je više nego čudesno i trudim se da što više vremena provedem u njemu, jer je to direktan ulaz u veličanstveno Polje potencijala o kome sam nedavno pisao. Tako sam i tog dana ostao sam u kancelariji, i odmah odjezdio ka visinama. Ne znam koliko sam proveo u tom stanju, jer tamo vreme ne postoji (nekad mi i ceo sat izgleda kao minut), ali iznenada uđe jedna od šefovica, a ona nema naviku da kuca pre nego što uđe na vrata. Tada sam učinio veliku grešku – naglo sam otvorio oči, i to je rezultovalo čudnim iskustvom koje ću sad pokušati da opišem slikovito. „Zorane, da li me je neko tražio?“. Nisam uspeo ni da zucnem jer mi se jezik ukočio, pa sam samo odmahnuo glavom. Spopade me misao: „ko si ti uopšte, kravo nekulturna, pa da te neko traži? I zašto bi mu pa ti trebala? Kome ti uopšte trebaš? Ala je tek taj mali“. Osećao sam da je nagli prelazak u beta stanje izazvao da mi je um totalno rascepljen i da imam dvostruku percepciju stvarnosti. U glavi ogroman pritisak, oči hoće da iskoče. Telo potpuno paralisano i uspavano, ali istovremeno i osećaj neverovatnog mira u pozadini. Kako mi samo smeta ova žena! Koliko je samo iritirajuć njen upad u moj prostor i njen lažni osećaj sopstvene važnosti. Kako sam samo jasno video svu njenu nemoć, njenu niskost i glad za potvrđivanjem. Svaka njena reč je izazivala bol u ušima. Koliko je sve ovo važno i koliko je besmislena činjenica što na tom mestu provodim pola dana? Šta ja uopšte radim ovde, među ovim iskrzanim stolovima? I šta će mi plata, kad će je odmah uzeti? Čemu novac – ako ne kupujemo vreme i slobodu. Znači samo zbog neke sitne love ja ovde sedim i gubim dane. Nemoj raditi za druge, radi za sebe! Kako olakšavajuće je zvučao ovaj uvid! A šefovica stoji i pilji začuđeno. Tebi izgleda nije dobro?- reče. Ne, tebi nije dobro –pomislih. Jer ovog trenutka vidim svu tvoju sudbinu. Život ti je zima, duga, hladna i siva. Nikad se nećeš ogrejati. Začudiše me ove misli, jer prema njoj baš ništa i nikad nisam osetio. Bila je samo stvar koju je neko postavio (preko veze) da bude tu gde jeste. Odakle onda sažaljenje? Zato što mi je jasno koliko je čovek mali, koliko je materija varljiva i beznačajna. Koliko je sve što postoji nevažno. I ova soba, i ova zgrada, i ova ulica, i automobili. I vlast, tako slatka za popljuvati. Ukradite sve i idite. Ne trebate nam! Niko od vas. Idite u Evropu. A Evropa, ta stara kurva? Ima da je ne bude! Izrečeno je i sad će tako biti. Reč je velika kao planina!

Iako je trajala samo desetak sekundi, ovu situaciju nisam više mogao da izdržim, pa naredih da izađe. Odmah je izašla, pa sam mogao da se uobičajeno uzemljim. Sada su stvari poprimile svoj uobičajeni izgled, napetosti nestade, ali još uvek nisam mogao da se otrgnem utisku. Bilo je zaista jako, izuzetno jako. U vazduhu sam mogao da osetim sav smrad fizičkog sveta, svu njegovu prljavu prevaru i iluziju. Oče,oče, zašto si me napustio! Kako su zlatne Tvoje visine. Samo da sad ne naiđe neko i počne da me davi. Sasuću mu sve što mislim, a to će da peče. Ali za čudo, istovremeno sam osećao lepotu tog istog materijalnog sveta i beskrajnu ljubav prema svim ljudima, mojim malim sapatnicima i saputnicima na dugačkom putu. U meni se razlila fleka Božije promisli i znao sam: nema toga što se ne može. Sve se može – odmah, sada i u ovom trenutku! Fizički svet je neverovatno slab, a prepreke su tako male i smešne, da mora da smo rođeni kao totalni idioti kada se o njih saplićemo. Piše mi čovek: „Zorane, ništa mi ne ide“. Pa i ne treba ništa da ti ide. Šta to uostalom, treba da ti ide? Šta ti to prizivaš uopšte? Razmisli! Pardon, oseti! Idi kroz svet i osećaj telom – ovo da, ovo ne. Samo će ti se kazati – ne ide, zato što ne voliš! Ali ja ne znam kakvo je to osećanje – voleti? Eee, duga ti je to priča, prijatelju i saputniče moj.

Tako vam je to bilo. Nego, nedeljama unazad razmišljam o našoj sledećoj zajedničkoj meditaciji. Šta bi mogao da bude cilj, a da bude dovoljno veliki i dostojan našeg truda? I kao što to obično biva, pravi odgovor će vas naći ako ga tražite. Nazvala me Verica i pozvala da obavezno dođem u centar zdravlja „Izvor“ , koji je upravo otvoren na obroncima Kosmaja. Zanimalo je moje mišljenje o projektu i da eventualno dam ljudima svoje sugestije. Ali, bio sam zatečen znanjem i entuzijazmom tih ljudi. Magnetisana voda, neutralizovano zračenje, specijalno spremljena hrana, naročite biljke, posebne psiho – fizičke vežbe (uz povećana pažnju) i predivna priroda su samo deo onoga što sam doživeo i isprobao. Samo jedan dan i veliki preobražaj u mom telu. Znao sam da tu leži odgovor: pomoć bolesnima će biti cilj naše meditacije. I ovaj centar je preteča onoga što će tek početi da se dešava u Srbiji. Ljudi će dolaziti iz daleka da sebi nađu lek. Ovde ga ima u izobilju, samo što mi prvi to ne vidimo. Odlučio sam da ih redovno posećujem i pružim svu podršku i saradnju, a ako vas zanima jedan potpuno drugačiji pristup lečenju i ljudima, evo i telefona centra: 011/8260-005. Nećete se pokajati, to mogu da garantujem.

I na kraju evo odlomka iz knjige „Iza ogledala“ koji govori o emocijama.
Emocije su jake i nebalansirane reakcije na događaje kojima dozvoljavate da kontrolišu vaš život. Emocije uzrokuju to da imate jaka osećanja. Osećanja su način da pronađete vaš pravi put kroz život. Kada se nešto oseća ispravnim to je znak koji vam šalje božanska iskra da ste na pravom putu.
Zamislite da putujete kroz dugačak tunel. Tunel je vaš put koji se zove život. Tim putem idete zaslepljeni, ali to nije važno jer kad god skrenete udarićete u zid, i to vam pomaže da ipak stignete do cilja.
Ne postoje fizičke barijere u životu. Ono što vas vodi kroz tunel su osećanja i kad god udarite u zid znači da postajete emotivni. Lako je odrediti kad ste skrenuli sa puta. Vrlo jaka i burna emotivna reakcija znači da ste svom silinom tresnuli licem o zid.
Neki ljudi jednostavno isključe svoju sposobnost da osećaju. Kada ništa ne osećate, znači da je to vaš odgovor na bol. Blokiranje osećanja je jedan od načina da odstranite bol, ali ne najbolji. Kada blokirate bol tako što isključite osećanja, postajete slični automobilu bez upravljača. Sposobnost da osećate je ključna na putu kroz život.

Kontrolni centar osećanja je misaoni proces. Pojedine misli vode ka iskustvu emotivnog bola. Kada ne želite da saznate nešto, to je dobar indikator da znate da će vas to dovesti do bola. Ako ne osećate, primetićete zašto ako posmatrate misli. Videćete da ako iskusite događaj koji će dovesti do ispoljavanja emocija, vi jednostavno skrećete misli na drugu stranu. Drugim rečima - vi se isključujete. To možda radite uz pomoć humora ili jednostavno skretanjem pažnje na nešto drugo.

Emotivni bol ima svoju svrhu. Bez bola putovaćete kroz tunel koji nema zidove. To bi ustvari bio otvoren prostor koji nema putokaze kuda treba da krenete. Ako želite da se potpuno oslobodite emotivnog bola, prvo morate da ga dobro osetite. Stanje povećane pažnje vam omogućava da vidite kada ste „isključeni“ - jednostavnim posmatranjem misli. Reklo bi se da isključivanjem osećanja čovek izbegava neprijatna iskustva. To nije tačno. Energija koja je bol ostaje u vama uskladištena da se odrazi u budućnosti, ili da se ispolji kao fizička bolest. Ovo se svakako odražava na vaše ponašanje i može dovesti do toga da bol širite na druge ljude, što je jedna od najodvratnijih stvari koje vam se mogu desiti. Bola se možete osloboditi tako što ćete sebi dozvoliti da ga osetite ili razrešiti situaciju koja ga je izazvala. Moje iskustvo je da dozvolim osećanje bola, da nastavim dalje sa njim, a nikako da se borim protiv njega. On će sam po sebi nestati.
Ako se desi da raskinete sa partnerom možda će vaše misli biti:
„Nikada neću naći nekog tako dobrog“
„Biću sam zauvek“
„Niko me ne voli“.
Ovo su pogrešne pretpostavke i samo izazivaju još nepotrebnog bola. Jednostavno prihvatite da osećate bol i on će nestati. Pazite dobro o čemu razmišljate u tom stanju i ne dozvolite mislima da kreiraju negativnu budućnost. Ako je neophodno da se brzo rešite bola, radite što je više moguće vežbu povećane pažnje, jer ona trenutno eliminiše sva jaka osećanja.
Kada putujete svojim životnim putem morate stalno da procesirate energiju. Vaš um konstantno tumači stvarnost i kao rezultat nastaju misli. Emocije nastaju kada je ovaj proces blokiran i kada postoje nagomilane misli. Ove misli su usmerene na jednu temu i onemogućavaju vas da dobijete još energije. One se vrte u krug i sprečavaju stvaranje novih misli.

Za trenutak ćemo se vratiti na koncept dualiteta. Suprotnosti postoje da bismo sticali iskustvo. Ako ne iskusimo hladno, tada ne možemo znati ni za toplo. Suprotnosti su jedna ista stvar ali na suprotnim krajevima skale. Emocije nas guraju ka jednom od krajeva skale (polaritetu). Kretanje ka oba polariteta tokom života znači da smo sve iskusili i da znamo šta znači biti čovek. Ako duboko u sebi shvatimo da je to neminovnost i uspemo da posmatramo stvari sa razumevanjem, tada ćemo putovati kroz život bez udaranja od zidove tunela. To takođe znači da nećemo prizivati karmu, jer nema energije koju treba balansirati. Ovo ne znači da ćemo biti bez osećanja! I dalje ćemo osećati, ali nećemo biti žrtve jakog emocionalnog pritiska koji je nekada kontrolisao naš život.
Pozdrav svima, Zoran iz Zemuna

Ne kupujem Treće Oko pa ako neko sazna za planove za narednu "masovnu molitvu" ili kako već neka javi

_________________
conquering the darkest places

Evo nešto novo od Zorana iz Zemuna, meni se tekst svidio.




Kako se postiže istinski smisao života


Slušajući razna pitanja koja mi postavljaju - ne mogu da se otmem utisku da je istina vrlo daleko od ljudi • Ali, koja je istina tačna, i ko može da kaže sa sigurnošću da ju je otkrio?



Verujem da samo onaj ko ume da tumači događaje iz svog iskustva može da priđe blizu istini. Da proba, da pada, ponovo ustaje, nalazi nova rešenja i na kraju uvidi dobitnu kombinaciju. Stvarnost je uglavnom daleko od ovoga. Ljudi često isto reaguju na slične događaje u svom životu. Očekuju da će možda tako proizvesti drugačije rezultate. Ovo pratim od kada sam živ i nikada ne mogu dovoljno da se načudim. Ako si trideset puta pukao u ljubavnim vezama ili raznim biznisima, onda je krajnje vreme da razmisliš šta sa tobom nije u redu. Ali lakše je odgovornost prebaciti na suprotni pol ili državu (što je zaista vrhunac ludila) i ipak pokušati na isti način i 31. put, nikad se ne zna? Ovde mora odmah da se iznese u čemu je problem - ili si na pogrešnom putu, ili si u lošem tajmingu. Ali koji put onda izabrati? Koje vreme je pravo? Nema odgovora na ovo pitanje. Ne postoji pravi put, a vreme uopšte ne postoji (ako izuzmemo ovu linearnu iluziju 3D sveta). Šta bi onda naš vrli junak u 3D igrici materijalnog sveta ipak mogao da preduzme i da stigne negde? Mogao bi malo da preispita kontekste iz kojih kreira svoju stvarnost.
Ako dobiješ to što mnogo želiš, šta će biti? Opšti stav je ovaj: ako bih imao mnogo para, bio bih srećniji, život bi mi bio lep i ispunjen. Dobro pitanje bi bilo - a zašto ih nemaš? Ali onda upadamo u sasvim drugu priču.
Jako loša vest je - ako vežeš svoju sreću za posedovanje novca, onda si osuđen na patnju! Prilično obeshrabrujuće.

Ne skupljaj blaga

Živimo u materijalnom svetu i nije neobično da se gaje ovakvi stavovi. Pogledajte malo svoj život i zapitajte se - šta je to što bi me učinilo srećnim? Koji su vam ciljevi i zašto? Šta dobijate njihovim ostvarenjem ili šta gubite ako se ne ostvare? Šta znači biti srećan i uspešan? U kakvoj je vezi novac sa tim? Ako iskreno i dubokoumno protumbate ova pitanja po mozgu, možda se iznenadite.
U praksi postavljanja ciljeva (većina ljudi ih uopšte nema), dešava se često da cilj izgubi svoju privlačnost. Možda bih ipak želeo nešto drugo... Kad bolje razmislim, to i nije nešto itd... Kako god, praznina se i dalje oseća, praznina koju treba ispuniti srećom. Rekli smo da se sreća smatra ego-iskustvom, a radost duševnim. Sreće u principu nikada neće biti dovoljno. Ona je prolazna kao i sve na ovoj kugli zemaljskoj.
Isus je govorio - ne skupljaj blaga što lopov krade, miš grize itd. Ljudi ovo ne razumeju i vade se kako je Sveto Pismo pisano alegorično, i verovatno se to odnosi na neke isposnike i sl. Ovog puta to nije slučaj, ove reči su izrazito precizne i odnose se na tajnu nad tajnama. Možda bi ih tebalo samo malo pojasniti.
Zašto slabo rade tehnike ostvarenja? Često me ljudi maltretiraju sa tim - daj nešto, samo da ostvarim ovo, pa sam na konju!
Pravi odgovor sam dobio kada sam postavio pravo pitanje - zašto se meni ostvaruje sve što poželim? A ne koristim neke posebne „tehnike", ili ne znam šta. Dešava se i nešto što je teško opisati, ali pokušaću. Ustanem rano i iskreiram dan, ispunim se energijom duše i to mi je polazna točka. Za to služi prastara kineska meditacija harmonizacije, a kada se dovoljno dugo radi onda znate kako da uđete u to stanje za samo par sekundi. Stanje duše vas vodi ka ciljevima koji jesu za vas i željama koje će vam samo pomoći u ostvarenju tih ciljeva. Nisu one ni velike ni ekstravagantne, ali se lako ostvaruju. U stvari, ostvarenje odmah kreće i ne možete a da se ne divite na koji način Univerzum kreira događaje.
Vreme je da pokušam da pojasnim Isusove reči. Poslužiću se izjavom budista da je svaki fenomen prazan u svojoj unutrašnjoj prirodi. Šta to u stvari znači?
Sve što postoji došlo je na svet kombinacijom nekih energija i sila i isto tako će otići zbog istih energija i sila. U svojoj unutrašnjoj suštini sve pojave su prazne i prolazne. Fizički svet je kretanje, inertnost nije dopuštena, nema večnog trajanja. Što dođe mora i da ode i zato sadrži samo prazninu pojavnog oblika.
I tu leži zamka. Ako svoju životnu sreću i cilj vežete za nešto prazno i prolazno, šta dobijate? Ako svoju sreću vezujete za ljude, stvari ili događaje, šta sledi? Oni su prolazni i nestaće na kraju, kad-tad. Ako ste vezali svu svoju životnu energiju za dostizanje praznine, da li to zvuči krajnje suludo? Evo primera kako su konteksti posmatranja varljivi.
Recimo da vas neki brodolom izbaci na pusto ostrvo i morate da glumite Robinzona. Na ostrvu nađete oko dve tone zlata koje su zakopali neki gusari, ko zna kad. Sad je jasnije kakvu prazninu sadrži zlato. Niti ga možete jesti, niti možete kupiti avionsku kartu za beg sa tog ostrva. Praktično stiže još patnje - šta ako se gusari vrate i ubiju me zbog zlata? Ili, zašto to sad imam, a ne treba mi? Isto je i ako ga sutra nađete u svom dvorištu. Šta biste sa time, zaista? Novac? Šta bi sa njim zaista? Kupovali stvari i priređivali sebi neke događaje? I to prođe i nestane i šta onda? Još novca i još praznine? Ljudi daju prividnu vrednost stvarima iz svoje zatrovanosti materijalizmom. Verovatno se neko neće složiti sa ovim, ali i ne mora. Teško se objašnjavaju ovakve stvari.

Znanje izobilja

Da bih pojasnio, opisaću stanje izuzetne radosti duše kojom sam bio počašćen pre par nedelja. I trajalo je 5-6 dana. I onda je bio test koji nisam položio i to je stanje prestalo.
Probudiš se, a ono Sunce blista napolju. Ah, šta energije života pljušti napolju! Kako samo sve blista, kako se sve kupa u svetlosti.
Probudiš se, a ono kiša pada. Ah, šta energije života pljušti napolju! Šta je kretanja i vodene mase koja daje život. Jedva čekam da izađem i da to padne i na mene. Pogledaš kroz prozor i zadiviš se - vidi čega sve ima napolju, izobilje i more stvari, ljudi i pojava. Kako je Bog samo ovo sve smislio, baš kako treba. Kako su ljudi izuzetna bića! Rađaju se, stvaraju, rade, doživljavaju svašta, raduju se, postoje...
Gde sve mogu da odem i svuda će se nešto desiti. Kad bih mogao sve odjednom! Kako su i obični predmeti lepi. Neko ih je osmislio, trudio se da ih napravi i oni su sada oko mene. Čista ljudska kreacija i energija. Šta god ti neko kaže - ti se raduješ. Ako je ružno, gledaš ga kao na dete i dođe ti da ga pomiluješ. Osećaš Hristovu ljubav u svemu ovome i mnogo ti je drago što učestvuješ u tome. Kako je samo život lep, kako je svet lep. I kako je sve savršeno!
Eto, otprilike je tako bilo i nema reči da se to dočara. Sad samo mogu da se pitam - kojim novcem i zlatom se ovo može kupiti? To je više stanje posmatranja i niste zainteresovani da uzimate neku ulogu u bilo čemu. Jednostavno, sve je radost samim svojim postojanjem. Ništa mi ne treba jer imam sve. Ovo bi se moglo nazvati i znanjem izobilja. Uporedite to sa traženjem izobilja - tako karakterističnim za ego. E zato je traženje izobilja, posebno uz pomoć novca - kome dajete svu životnu snagu, čisto sranje.
Šta bih nekome preporučio, da je zaista Robinzon na nekom pustom ostrvu.
Nađi veliku peščanu plažu sa gustom šumom iza i sedni na obalu okeana. Neko bi to doživeo kao pustinju, ali ti ne. Pomisli koliko ima zrna peska na kojem sediš. Koliko ima lišća u šumi iza tvojih leđa? Koliko ima vode u okeanu ispred? Koliko svetlosti Sunca to sve obasjava. Ka-kvo neviđeno i nikad ranije doživljeno izobilje! Šum talasa nepreglednog mora ispred. Šum nepreglednog mora lišća iza. Neizmerna toplota Sunca. Koliko li je energije trebalo da se ovo stvori? A stvoreno je. Postoji. Osećaš radost zbog toga. Ti si deo toga. Deo Božije kreacije svega što postoji. Sve je neki oblik univerzalne energije. I ti si neki oblik univerzalne energije. Svega ima u izobilju i počni da stvaraš još toga.
Stvori prvo sliku tvoje želje. Neka se lagano materijalizuje na pesku ispred. Oseti radost što to ide tako lako. Čemu bi to tvoje moglo da posluži? Da donese svetu još radosti? Ekstra. Pogodio si i zato tako lepo ide. Zamislio si brod na kome ljudi putuju i uživaju? I sada ga zaista vidiš na horizontu? Pa nisi valjda sumnjao? Nisi, jer se onda ne bi ni desilo. Samo Robinzone, ljubim te, neka ono gusarsko zlato ostane tamo zakopano. Doneće ti samo glavobolju. Sada imaš znanje izobilja i lako ćeš ga napraviti i od peska, ako ti zatreba.
Ako svu svoju nadu usmeriš na ljude, stvari i događaje, dobićeš sreću i patnju. Ako se trudiš da zaboraviš patnju, sve će ipak skliznuti kroz tvoje prste jer takva je materija. Prolazna.
I tako dalje, i tako bliže, to je princip.


Kazaće ti se...

Da ne zaboravim glavno. Zašto je to stanje unutrašnje i vrlo neobične radosti prestalo u meni? Već sam pisao o tome. Kad god misliš da si nešto postigao, slede testovi. Ako padneš, magija prestaje. Ali ostaješ obogaćen iskustvom i znaš za čime tragaš. A testovi su ekstra kvarni. Gađaju baš tamo gde si najtanji. Ne mogu baš konkretno da pišem o tome jer je previše intimno, ali to je. Padneš na polju gde ume da zaboli, jer nije sve razrešeno. I možda se desi da sanjaš suštinu problema jer Više Ja hoće tada da ti pokaže i detalje (kroz podsvest). I moraš da priznaš da je u pravu - o kakvoj radosti ja sanjam kad mi je ovo ostalo? Ali rešićemo sve. Sve je lako.
Treba se samo osloboditi vezanosti. Oslobađaš se vezanosti za bilо kakav ishod. On može da bude i pozitivan i negativan, аli tebe to ne zanima. Ti posmatraš uvek na isti način, iz položaja posmatrača. Oslobađaš se vezanosti za prazninu svih pojavnih stvari. Oslobađaš svoju životnu snagu od vezanosti za tu prazninu. Ako si vezan za nešto i fokusiran na to, tu je vezano i tvoje srce. Imaš slobodu izbora, kako ćeš nešto doživeti. Možeš da izabereš da li ćeš biti uznemiren ili ćeš nešto mirno prihvatiti. Još bolje, možeš sve da prihvatiš kroz mir i radost. E, pa čestitam prijatelju! Ti si nadomak slobode. Ova sloboda će ti otvoriti vrata istinskog mira, radosti, smisla i tvoje svrhe.
Zato postoje testovi. Da bi se ovo dostiglo. Prati samo svoja osećanja i kazaće ti se. Zato ona i služe. Po meni, život je isključivo emocionalno iskustvo.
Pitanje koje sam malopre postavio i možda nejasno odgovorio je - zašto slabo rade tehnike ostvarenja?
Zato što se baziraju na polarnosti. Prvi polaritet "Ja" - "Ne Ja" se kreira rođenjem. Ovo sam Ja, a sve oko mene je ono drugo. Ja sam razdvojen od sveta i sve što mi je potrebno za sreću se nalazi negde van mene. Kao da je neko dužan da vam pruža ljubav, radosti i sva zadovoljstva ovog sveta.
Ako bih Ja bio jedno sa svetom i imao zaista takav osećaj, da li u tom slučaju već imam sve što mi je potrebno? Naravno da imam i treba "samo" da dozvolim da se manifestuje u materiji. Da bi se nešto manifestovalo mora da ide određenim putem. Ako se naprežemo umom da nešto privučemo u svoje polje, verovatno nam neće uspeti. Zamislite da privlačite džak cementa svojim umom. Sizifov posao. Um je carstvo ega iliti strahova. Kakav predznak operaciji oni daju? I kolika je količina energije potrebna za tako nešto?

Spremite poklone

Sasvim druga priča je ako pokušamo da nešto ispoljimo kroz srce, koje je carstvo ljubavi. Da ga "izlučimo" u materiju. Naravno da bi srce pre toga morali da dovedemo u višu vibraciju i razbudimo bezuslovnu ljubav. Pozitivna i ljubavlju obojena energija cilja će se kroz podsvest ispoljiti u um i dalje u materiju. Uvek se sve ispoljava kroz um, samo što je u ovom drugom slučaju um "sluga" srca i tako mora da bude. Kod većine ljudi je um gospodar i u tom grmu leži zec neuspeha. Srce ili duša je ugašeno umom. O ovome će biti više reči u sledećem tekstu i sada ću pokušati da razjasnim vrlo važnu kariku u ovom procesu, a to je putanja podsvest - svest.
Podsvest je skladište svih vaših memorija kroz evoluciju, riznica svih znanja o Univerzumu, ona je povezana sa višim strukturama Ja, a preko njih i sa samim Izvorom. Ona zna sve o vama i sve o svemu. Naravno, podsvest ima još uloga, ali one nam za sada nisu bitne. San svih istraživača je da uspostave kvalitetan kontakt sa ovom strukturom. Ne zaboravite - podsvest zna sve o vama i utiče na vašu sudbinu. Kao arhetipska slika, pojavljuje se u liku deteta od 6-7 godina. Ne bilo kog deteta. Zamislite sebe kada ste bili u tom dobu, verovatno se sećate svog tadašnjeg lika. Ukratko ću opisati kako se uspostavlja taj kontakt.
Zamislite mesto na koje biste želeli da pobegnete kad vas pritisne život. To mesto mora da izazove u vama pozitivna osećanja. Možda je to plaža na Tihom okeanu, neka prijatna šuma ili tako nešto. Oživite tu sliku tako što ćete se sresti sa četiri elementa. Osetite čvrstinu tla pod nogama, zagrabite šaku tog peska ili mahovine, pomirišite. Uđite u more ili potok kraj vas i osetite hladnoću i dodir vode. Osetite Sunce kako vas greje. Uživajte na povetarcu koji vam miluje lice. Dajte snagu slici tako što ćete osetiti radost što ste tu. Osetite izobilje svega što se tu nalazi. Zahvalite se sili koja je takvu divotu stvorila.
Negde iz daljine ide dete ka vama. Ono ima oko 6 godina i posvećeno je igri i radosti kao i sva deca. Posmatrajte ga šta radi, posmatrajte njegovu kosu na vetru, njegovu mladalačku kožu, lake pokrete. To ste vi kada ste bili mali. Spremite poklon za to dete jer ćete pokušati da mu se približite. Možda će se ono ljutiti na vas što ste ga zanemarivali u prošlosti, a možda će biti radosno što je konačno došlo do takvog susreta. Setite se šta ste voleli u tom dobu detinjstva i pripremite adekvatan poklon jer će on svakako ubrzati stvari.

Odgovor u snovima

U praksi se dešava da podsvest, tj. dete odbija svaku komunikaciju, iz ko zna kojih razloga. Onda kažem ljudima da im je zadatak da to isprave kako znaju i umeju. Bio je takav slučaj sa mojim drugom kad smo to radili. Kažem mu da ako ništa ne pomaže, mora da oseti veliku ljubav prema detetu i da pokuša da je projektuje. Iznenada je shvatio i uzviknuo - pa ja ne volim sebe!? To mu je bio i odgovor zašto je upao u jako nezavidnu situaciju. Deca traže jedino ljubav i pažnju. Nikakvo vaspitanje i nametanje stavova. Kada vašu podsvest odobrovoljite kroz ljubav i dečiju igru sa njom, sledeće je da joj se obratite i tu se čuvajte dobro. Obraćate se detetu koje je najveći mudrac koga poznajete i to ume da zbuni. Ne pokušajte ni slučajno da manipulišete, da lažete ili prevaspitavate, ubeđujete, što svest radi svakodnevno, čak i prema samoj sebi. Svaki takav pokušaj biće okrutno kažnjen. Podsvest vas poznaje bolje nego vi sami sebe i kada to primeti, udariće tamo gde najviše boli. A ona vrlo dobro zna gde vas najviše boli. Govorite samo ono što zaista mislite.
Ja želim da učim od tebe. Oprosti mi što sam te toliko zanemarivao. Želim da mi pomogneš u ovoj igri što se zove život. Možemo i zajedno da učimo ako hoćeš. Možemo da se igramo kada je vreme za igru, a možemo zajedno da radimo kada dođe vreme za to. Molim te, pomozi mi da se setim onoga što sam zaboravio - kako se izvodi istinska magija života...
Najveći dar koji će vam podsvest podariti u ovoj saradnji su dečije oči. Kroz dečije oči ćete dobiti sasvim novi vid i perspektivu. Deca svet vide kroz mnogo življe boje, radost, smeh i igru.
Kada ste pred nekim izazovom ili problemom, stupite u kontakt sa detetom u sebi i ono će vam dati sve odgovore. Najčešće se to dešava kroz snove i vaše je samo da shvatite da ste dobili odgovor ili uputstvo. I to tumačenje zahteva malo veštine, ali često je poruka sasvim konkretna. Posle nekoliko dana ovih meditacija dobićete moćnog saradnika u svemu što mislite, govorite ili radite. Pomoći će vam da ispravite greške iz prošlosti uzrokovane negativnim verovanjima ili iskustvima. Ako vam nije najjasnije, posmatrajte svoju decu i samo će vam se kazati.
Ljudi uglavnom ne shvataju veličinu ovog procesa i moglo bi se samo napomenuti: šta ako na ovaj način otkrijete svoja negativna verovanja, blokade ili uzroke bolesti, slabosti, nezadovoljstva? Šta ako otkrijete načine da se ovo promeni?