banjalukaforum.com

Доајен српског и југословенског глумишта Велимир Бата Живојиновић преминуо је синоћ у 22,45 сати у болници „Свети Сава” у Београду у 83. години живота, преносе београдски медији.

Живојиновић је одиграо највише улога у целом региону, а у свету је познат пре свега по улози у филму „Валтер брани Сарајево”, који је мега популарност доживео у Кини.

Године 2010. у препуном Центру „Сава” Живојиновић је прославио 77. рођендан и 55 година уметничког рада, а партер и балкон нису били довољни да приме све његове пријатеље, колеге и поштоваоце, који су аутобусима, аутомобилима и комбијима дошли из свих крајева Србије.

Више хиљада људи тискало се на седиштима и уз зидове велике дворане како би присуствовало јединственом догађају, који је приређен у част једног од највећих глумаца Србије и бивше Југославије, који је својим радом последњих пет деценија обележио домаћу кинематографију.

Свачаности су присуствовали и тадашњи председник Србије Борис Тадић, председница Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић, министри Ивица Дачић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Милутин Мркоњић, Петар Шкундрић и тадашњи градоначелник Београда Драган Ђилас.

Живојиновићев велики пријатељ и партијски колега Дачић том приликом је рекао да је Бата „зива историја српског народа и земаља бивше Југославије”.

„Он је представник несаломивог српског духа и издржљивости, одувек је био и остао легенда за све. Стварао је нашу прошлост, садашњост, а надам се славиће и будућост”, истакао је Дачић и додао да је та свечаност најмање што „су они могли да ураде за човека који цео свој живот ради за друге”.

Тадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић је Живојиновићу уручио Златни печат Кинотеке за изузетан допринос филмској уметности.

Глумац Лазар Ристовски га је јавно позвао да игра у његовом новом филму, Никола Којо је истакао да је српски филм преживео захваљујући Бати, а Мики Манојловић да је Живојиновић открио „велику тајну трајања”.

Редитељ Вељко Булајић је у телеграму поручио да, иако многи тврде да је он измислио Бату Живојиновића, Бата је „измислио сам себе”.

„Он је јединствен глумац југословенске кинематографије, чији таленат и енергија зраче из сваког његовог филма. Радио сам са великим именима светског филма - Јул Бринером, Орсоном Велсом, Сергејем Бондарчуком, Хардијем Кругером, али Бата заузима пођеднако место међу њима”, навео је Булајић.

Глумац Бранислав Лечић је казао да је током снимања филма „Игмански марш” открио да је Бата одличан политичар. „Он је створио прошлост и будућност, град и село, црни и бели талас и све што је радио и ради, и данас има већину”, насмејао је Лечић публику, алудирајући на број окупљених у сали.

Живојиновић је, осврнувши се на на пет и по деценија трајања у глуми у интервјуу Танјугу, уочи те свечаности, рекао да је у Србији тешко живети и 10 година од филма, а камоли 55 и да никад није бирао филмове у којима ће играти.

„На почетку каријере морао сам да играм много ликова, да ме једноставно људи виде у разним варијантама. Половину својих филмова нисам гледао због будалаштина које сам радио”, признао је Живојиновић.

Не каје се ни због једне. Никад себи није допустио привилегију да бира филмове и одбија улоге, сматрајући између осталог и да нема право да одбија нешто што је неко припремио - окупио екипу и нашао средства и што стотину породица чека да почне.

„Никад нисам тражио филм у коме желим да играм, они су мене тражили. Овде на Балкану никад није било и не може да буде да глумац тражи улогу”, приметио је Живојиновић.

За свој позив је том приликом рекао да је „лак и забаван” и да му је чудно када неко каже да „ради на улози”.

„Шта ту има да се ради? Ту има да се мисли. Ми радимо са литералним делима, не видим шта је ту тешко. То је врло интересантно, јер никад нисам радио један исти посао, исту тему, увек су то нове приче и нови догађаји”, објаснио је Живојиновић.

„Кад би мени било тешко да радим филм, онда би било тешко и ономе који гледа”, оценио је он, док је седео у ресторану „Беванда”, на „његовом” Врачару, а представници медија су се смењивали у жељи да забележе Батина увек духовита, готово анегдотска, сећања, оцене, коментаре.

Иако је рекао да нема неостварених жеља и да би било препотентно и нескромно да их има после 55 година рада и око 300 снимљених филмова, популарни глумац је додао да би било лепо да је радио са Емиром Кустурицом, кога зна док је још био мали.

„Он тачно зна шта му треба. Ја му нисам требао и није ми жао, али боље би било да смо сарађивали”, казао је Живојиновић и додао да нема редитеља који може да уради и десети део онога што он може да одглуми.

На питање да ли је било неких филмских прича које су га посебно дирнуле, Живојиновић је рекао да су наша историја и наш живот уопште пуни драме, али да то никад није поистовећивао са својим животом.

„Са годинама моје емоције су постале видљивије па ми је лакше и да пренесем то публици, али не можете нешто посебно да урадите да дођете до тог емотивног стања, осим да о томе размишљате”, истакао је Живојиновић.

„Смеш да плачеш, али не смеш да пустиш сузу. То ретко који глумац у свету уме”, приметио је он и још једном додао да је његов покретач увек била породица.

Живојиновић је рекао да није имао велики избор глумаца у страној кинематографији који би могли да му буду узор, осим једног, који му је постао идол када га је упознао и када је одгледао његове филмове који су га одушевили. Реч је о руском глумцу и редитељу Сергеју Бондарчуку (1920-1994), који је једини добио две највеће награде за филм - Орден Лењина и Оскара за режију остварења „Рат и мир”.

Своју велику популарност у Кини објаснио је сличношћу између Кинеза и Срба, као и сличних историја, због чега они већ 40 година гледају филмове Хајрудина Крвавца, који су у Југославији проглашени „стрип филмовима”, а тамо су изузетно популарни.

За данашње редитеље је рекао да другачије размишљају. „Моја генерација је правила филмове који су трајали сатима, а данас су филмови динамичнији, са савременим изразом и модерном технологијом”, оценио је.

Младима који почињу да „једу глумачки хлеб” Живојиновић је тада поручио да свако може да буде сјајан глумац.

„Потребно им је рећи неку лепу реч, указати на грешке, али на начин да они буду срећни због тога”, приметио је, истакавши и да „не постоји та техника која може да замени глумца, јер ту нема емоција, душе, погледа”.