@malterasu хвала на подсјећању на овај филм ("Now, Voyager/1942"), нисам га погледао, исправићу грешку, апсолутно вјерујем да заслужује оцјену коју му је "malteras" дао. Некад, не увијек, када гледам филмове те сада већ старије продукције, ваља ми се и ментално "припремити", јер некако подсвјесно смо под утјецајем филмова новије продукције, и то нам квари угођај код гледања старијих филмова.
Један од тих старијих филмова за које ми није требала припрема и који сам у даху погледао је "The Grapes of Wrath (1940)" чувеног Џона Форда, који ћу и прокоментарисати.
Форда памтимо углавном по вестерн филмовима 1950их и 60их, гдје се кроз те филмове глорификује тај период америчке историје, са строгом подјелом на позитивце и негативце, то су добри, јако добри филмови, али и не волим да их коментаришем.
Већ тамо 1930их снимао је одличне филмове, ту је по мени његов најбољи вестерн "Stagecoach (1939)", истински класик, а лично ми се баш допао и "Mary of Scotland (1936)".
Филм "Плодови гњева" је по мени најбољи Фордов филм и један (опет по мени) од 20 најбољих икад. Филм о великој депресији, компликованим односима у америчком друштву, раднички гето је на изузетан начин приказан, ту су и интриге, номорал, сукоб моралних начела узрокован социјалним разликама. Форд показује разумијевањње и нескривене симпатије потлаченом сталежу тог времена, и филм је критика као ни један прије, а као мало који, постављеног система вриједности и како то воле рећи, америчког начина живота.
Дијалози прејаки, имају и дубину, драматуршки одлично одрађен филм, глума више него добра, Хенри Фонда вјероватно најбоља улога. Филм се и данас након 78 година може погледати, и данас је актуелан, моћи ће се погледати и наребних деценија, и то говори о вриједности филма.
Malteras је у праву, тих година су рађени добри, одлични филмови, јесте било вријеме драматичних свјетских промјена, ратног хаоса, но није то шкодило филму.
Друго је убрзо наштетило, и дјеловало погубно на филм, то је МекКартијева кампања "чишћења" Америке од "субверзивних елемената" почев од 1947-е, и тзв холивудска "црна листа". И ту већ није било мјеста критици америчког начина живота, а све обавезније бјеше да се и кроз филм промовишу “пожељне америчке вриједности“.
Сам Форд није био на удару, но након 1947-е и он мијења приступ, прилагодио се околностима, и ти његови филмови 50их и 60их су у том тада обавезном калупу.
Та МекКартијева кампања је по филм дјеловала погубно, иако се сматра да је 1960-е завршила, и даље се пазило шта се промовише а шта критикује кроз амерички филм, а ако сте превише стегама спутани, то је увијек рђави за филм, тек тамо 1970их се ствари почињу враћати у нормалу.
Наредни пост ћу посветити једном фиолму новије родукције посвећен тој црној “црној листи“.
|