"Bili smo veoma uporni da bismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata u bivšoj i u skraćenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu. Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, što je normalno, da to propustiš kroz sebe. Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, što ne znači da ne priznajemo tuđi. Po tome što smo različiti, što imamo svoj jezik smo valjda i interesantni ljudima. Muzika je nešto što čovek nosi u sebi. I kada sviramo zajedno, to je nešto što izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi, Mi se menjamo, a s nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite" (Milan Mladenovic)
Danas je 13 godina od smrti Milana Mladenovica, a ja nekako ne mogu spomenuti samo njega... Oni koji su ih voljeli i slusali znaju da kompletne jedne postave EKV vise nema. Ivan Vdovic VD, Milan Mladenovic, Bojan Pecar i Margita Stefanovic Magi. VD je otisao prvi, 1992. godine, u 32-oj godini zivota. Milan je umro od raka pankreasa, sahranjen skromno, bez pretjerane medijske pompe. Za Milanom je otisao Bojan, 1998. godine, u 38-oj. Magi je umrla 18. septembra 2002. u beogradskom Centru za smjestaj beskucnika, u 43. godini, i odlaskom Magicnih klavijatura cijela se izvorna postava benda preselila se na onaj svijet...
A znali su, mogli su, smjeli su, onako kako danas malo koji bend zna, moze i smije... Sedam studijskih albuma je obiljezilo nasu kompletnu rok scenu... Na mnoge uticali... na mnoge ostavili trag... Ja sam jedna od njih...
Neka pocivaju u miru..
"Rasli smo na nicijoj zemlji, surovo sunce iznad nas.
Zivimo u tudjoj kuci. Ona i on i on i ja.
Budim se u zoru, tu je pocetak, tu je i kraj.
Mi smo na granici i nema povratka
i snaga otice kap po kap u nepovrat"
и, након што мало пророварих теме, нађох ову. Било ми је и више него логично да свој први писани траг оставим баш овдје, пошто је Екатарина велика (по мом мишљењу 
), најјача група свих времена на овом нашем брдовитом Балкану. Ево, већ је тринаест година како земаљским стазама више не ходи Милан, то чељаде сјајног гласа, одличних текстова и велике харизме, а ја, кад год пустим било који њихов албум, снажно осјетим присуство Екатарине велике... Осјетим јесен, у кожи долази ми јесен... И онда ми све буде налик на празник, на пролеће, на свечаност... И нисам сама, јер двојину су стари Словени имали у речнику... И онда мењамо дан за ноћ, а умирем кад чујем стих "ти си сав мој бол". Ма, свака им част за све што су оставили иза себе и, баш зато, никад неће умријети! 