banjalukaforum.com

ваљда 30-ти?

Интервију Београдског синдиката за недељник "Печат"

Пуком бројношћу, престонички хип-хоп састав Београдски синдикат одавно је постао савремени синоним за вишегласје на нашој музичкој сцени. Такав углед одржали су и у разговору за „Печат“: причали смо са њима преко неколико медијума (телефон, интернет, вински бар) и у више одвојених прилика, а на крају су нас позвали на своју тонску пробу, где је свако од њих причао са сваким од њих у исто време и при том још пажљиво слушао све остале, дајући целом скупу надреални смисао који је потпуно неухватљив смртничком оку гостујућег репортера.

Одговори су им, међутим, савршено једногласни. Без обзира на то да ли вам га изговара онај у дуксерици са капуљачом, или онај што се на фотографијама крије у последњем реду, или пак неки од само два пушача у њиховом бенду (једина јасна мањина која им се да приметити у чланству), одговори Синдикалаца изражавају идентичне идеје, запажања и дилеме.

Такве су им и песме. Од већ легендарне „Говедине“, којом су почетком деценије скренули пажњу на свој друштвено-ангажовани правац, па до последњег албума „Дискретни хероји“, који је са интернета преузело безмало милион слушалаца у Србији, стихови исказују једногласне поруке аутора. Колико год да их има.

Тај глас није само њихов. Они га најгрлатије шире, али деле га са земљом коју воле и народом којем поносно припадају. Свесни су тога.

Да ли сте успели да се пребројите? Колико вас има?

-Има нас све више, јер Синдикат нису само људи који чине музичку групу, него и сви наши пријатељи са којима делимо заједничке идеје. Можда је управо у томе и наша највећа снага. БС је ту да покуша да уједини, у времену када се људи све више деле по материјалној, партијској и свакој другој основи. Радо увек кажемо да нас има између 10 и 10.000, а ова прва бројка се односи само на нас који смо на албуму. Ако узмемо у обзир да је нови албум преко интернета „скинуло“ на своје рачунаре скоро милион људи, испадне да идеја Синдиката покушава да заживи у преко трећини домова широм Србије.

Како бисте описали себе? Да ли је Београдски синдикат група музичара, група огорчених бунтовника, или сте ви Тарабићи са талентом за склапање стихова? Или нешто десето можда?

-Себе не доживљавамо нити као музичаре, нити као месије или пак огорчене, бесне људе. Ми смо обични момци који су се само родили у необично време, на преласку између два века када је почела општа ерозија духовних и моралних вредности целог човечанства. Нисмо могли да седимо скрштених руку и да гледамо како се наша земља разара, а животи почињу да губе смисао. То нас је буквално натерало да оформимо Београдски синдикат и да почнемо да се бавимо музиком. Све остало, до сада, ишло је веома спонтано, а пре свега искрено. Током једанаест година колико постојимо, нисмо никада одустали од својих идеја и принципа. Они који нас критикују, нашу доследност истичу као нашу ману, напомињући да нисмо склони експериментисању и иновацијама. Оно што не разумеју јесте: ми не постојимо због тржишта, нити забављања широких народних маса, већ да саопштимо оно што нам је у главама, души и срцу. Данас је сасвим нормално да људи мењају политичке странке, државе, клубове, љубавнице, породице, веру и то се тумачи као сналажљивост и способност. У таквом систему вредности ми смо, и дефинитивно планирамо да останемо, задрти. Исто тако знамо да оно о чему ми пишемо није ништа епохално, већ мишљење великог броја наших сународника. Ми само имамо ту могућност да своје мишљење изнесемо у јавност. Можда бисмо се мало могли упоредити са Тарабићима, јер су многи наши стихови и спотови имали моћ предсказања, на нашу велику жалост.

Да ли се сви слажете са борбеним ставовима које исказујете у својим песмама? И, ако је то случај, како је могуће да у Србији постоји сложна група људи са више од три члана? Какви вас то „кохезиони фактори“ повезују?

-Наравно да сви заједно стојимо иза свих наших речи и дела. Ми смо сопственим примером покушали да докажемо да су солидарност, пријатељство и заједништво и те како могући ако се људи окупе око нечега заиста битног. То што не јуримо за зарадом и интересом много учвршћује наше пријатељство и сарадњу. Зато је за све нас и битно да смо остварени у неким својим професијама, ван музике. То нам омогућава самосталност, слободу и луксуз да се свим овим бавимо из чисте љубави и ентузијазма. Знамо да то није лако када човек има породицу о којој треба да брине, али се упорност и мукотрпан рад на крају исплате.То осећање да си сам свој и да не мораш да правиш труле компромисе не може да се мери ни са чиме. Један од наших циљева је да разбијемо стереотипе о неслози својственој за српски народ. Својом музиком покушавамо да створимо „најмањи заједнички садржалац“ за најразличитије људе који слушају БС. Спас наше нације је у интеграцији, у духовној надоградњи и враћању неким моралним кодексима и скромности. Интересантно је да се Синдикат пођеднако слуша и на радничким и на студентским протестима, али исто тако и на штрајку полицијског синдиката. Такође је интересантно то да критикујемо многе политичаре и разне моћне људе, тзв. „власнике Србије“, док нас њихова деца слушају и упијају сваку нашу реч. То је оно на шта смо поносни и што улива наду да долазе неке нове генерације које ће умети да мисле својом главом. У времену када није угрожен само наш, српски идентитет, већ идентитети већине народа широм света, можда је време послушати савремене теологе и мислиоце који се слажу да је једини излаз из овог стања у које је човечанство запало, да се крене са градњом новог идентитета, идентитета који „не умире“. А то је заправо однос човека са Богом, који је човек очигледно изгубио.

Ко је главни текстописац међу вама?

-Углавном свако пише свој део, или седимо у нашем студију и заједнички пишемо, тако да се на крају и не зна ко је шта написао, нити нам је то битно. Ми смо увек функционисали по мускетарском принципу „Сви за једног, један за све“ и никада нисмо имали међу собом шефове, фронтмене, портпароле и менаџере. Управо зато је и наш најстарији и најважнији слоган, који нам је и заштитни знак: СВИ ЗАЈЕДНО.

Да ли сте, као група или појединачно, имали икаквих проблема због ваших песама и борбе против режима, коју сте водили и 1999, када сте формирани, и данас када сте „у зрелим стваралачким годинама“?

-Београдски синдикат је био у ситуацији да критикује два, по много чему различита режима. Милошевићев режим је углавном реаговао репресивно, старомодно, без много употребе модерних технологија. Пендрек и цензура су били главно оружје. Ми, на срећу, тај пендрек нисмо искусили јер смо, у време када смо песмама критиковали тај режим, били „андерграунд“ бенд за који се знало само у ограниченим круговима. БС је своју пуну афирмацију доживео тек у овом другом демократско-маркетиншко-ИТ-менаџерском режиму/свету, где се све ради много лукавије, у рукавицама, али до детаља, аналитички испланирано. Данас те због књиге, песме или новинског чланка нико неће сачекати у мраку, нити послати на неки нови Голи оток, него ће само једним кликом на миш потпуно избрисати твоје постојање. Свако ко критикује либералну демократију и њене постулате суочен је са потпуном финансијском и медијском блокадом и немогућношћу да то негде и каже. А једнако је делотворно и пришивање истом разних етикета како би био исмејан, омаловажен или приказан као представник ретроградног и екстремистичког миљеа, што је Синдикат на својој кожи најчешће и осећао. Од тренутка нашег појављивања називају нас фашистима, јер смо се дрзнули да критикујемо режим након петог октобра, пошто је, по њима, доласком демократије све ођедном постало савршено и неподложно критици. Због тога су били поприлично изненађени када смо иступили са „Говедином“. Пошто је било више него очигледно да не могу да нас представе као фашисте, променили су плочу и почели да нас називају реперима, нерадницима, наркоманима, необразованима, неупућеним клинцима, својатали нас, сортирали, ширили дезинформације о нама… Иако наше биографије говоре сасвим супротно! Сада имамо да поручимо режиму: Хвала Вам на свему, борећи се са вашим препрекама само смо постали истрајнији и јачи, много сигурнији да радимо праву ствар. Београдски синдикат држи чврсто правац!

Због чега ваше колеге музичари избегавају сукобе са режимом и политичким моћницима?

-Мало ко је спреман да буде изопштен из система и гурнут на друштвену маргину, много им је лакше и пријатније да се уортаче са системом, пливају у тој жабокречини и да због тога буду лепо награђени. Зато је на нашој музичкој сцени присутан и огроман број режимских музичара који су саучесници у стварању колективне апатије друштва. За свој „ангажман“ бивају награђени пуним аренама у које се публика довози страначким аутобусима, по дужности. Такви музичари су сада наследници некадашњих дворских забављача, будући да су ВИП ложе на њиховим концертима углавном испуњене представницима власти и ктиторима исте, који су дошли ту да буду виђени и истовремено себе прикажу као неке модерне и опуштене особе.

Са друге стране, упркос вашим оштрим стиховима, још вас нико из власти није оптужио да ширите и инспиришете насиље. Да ли то знаци да вас се плаше, или са њима имате неки тајни дил који ћете сада ексклузивно открити читаоцима „Печата“?

-Управо су нас због песме „Њелцоме то Србија“ оптужили да позивамо на тероризам и ширимо говор мржње. Власти нису нашле за сходно ни да се запитају о узроцима настанка ове песме, а о последицама да и не говоримо. Последице смо могли да видимо и недавно, када су избиле демонстрације и нереди на улицама Београда. Ми смо управо упозорили на то да огромна небрига за народ и занемаривање његових потреба може довести Србију на праг грађанског рата. Уместо да се над тим замисле, властодршци у Србији намерно провоцирају и организују сукобе, манипулишу народним незадовољством и користе га како би у земљи завели непросвећени апсолутизам и владали у једној врсти константног ванредног стања. У лажним оптужбама против БС-а неки агенти утицаја ишли су до тога да су нас оптуживали да смо својом музиком припремали атмосферу за убиство Зорана Ђинђића. Сада је актуелна прозивка како позивамо на линч хомосексуалаца. А што се тих фамозних дилова тиче, ту је тек било најразличитијих комбинација везаних за нас и наше деловање. Како су излазили нови албуми и песме, тако су се и мењале политичке партије које су нас наводно финансирале, тако да би према тим причама ми одавно требало да будемо милионери. Једини дил који признајемо и који смо икада направили је онај који спонтано имамо са свим људима који воле да нас слушају и верују нам. Тај дил никада на свету, ни за које паре и привилегије, не бисмо прекршили! На сваком албуму смо се захваљивали само Богу, породицама и пријатељима, а не спонзорима, покровитељима и институцијама. Тако ће и остати.

Неки од вас били су ученици Бориса Тадића, у време док је он предавао у гимназији. Како онда нисте завршили по министарствима?

-Да је ово права држава која брине о националним интересима и својим становницима, онда би можда и могло да буде приче о учествовању у њеном управљању. Али, у овим околностима то је немогуће. Да ли због тога што смо поносни јер смо Срби и нашу земљу не бисмо мењали никада? Да ли зато што знамо да овај народ вреди много више од онога како га свет, али и наша власт приказује? Или због тога што нисмо спремни на ропство и понижавање? Чини нам се да ми и људи попут нас, и поред свих квалификација и образовања, нисмо погодни да будемо, на било који начин, део овог политичког система. Нити бисмо то желели. Да буде јасно, ми нисмо никакви анархисти који шаљу пароле типа „Смрт држави“, већ људи који изнад свега воле своју земљу и искрено жале због свега што нам се догађа и који на неки свој начин покушавају да јој помогну. У нека боља времена, највећа част коју је један човек могао да доживи је да буде позван да ради за државу. Данас је то искључиво прилика за лаку зараду. Политичке странке су постале корпорације, а не видови идеолошког удруживања. Већини људи која седи у министарствима то је први посао који су имали у животу и каснији успех, врло често вртоглави, следи одатле. Стручни, поштени млади људи жељни да помогну сопственој држави, бивају игнорисани и прегажени од хорде технократских страначких војника. А све то зарад ситног, шићарџијског, личног интереса, и врло често за корист неке туђе земље. У државним управама као да по неком правилу седе најгори међу нама, али очигледно врло амбициозни. Тако да критика иде и на рачун паметних, али и помало инертних људи који мисле како њихов глас (не мислимо на онај лажни на гласачком листићу) не може ништа да промени. Али, трудимо се да сопственим радом покажемо да не мора бити тако.

Шта сматрате својим највећим упехом?

-То што понекад чујемо да нам је пошло за руком да позитивно утичемо и натерамо људе да мало размисле пре него што ураде неку ствар која ће им упропастити живот. Због тога сматрамо да су, много више од политичких, значајне песме као што су „Само један живот“, „Право кроз ветар“, „Зајеби“, „Ту сам ја“ или „Пази пази“, којима шаљемо поруку против наркоманије, насиља, криминала, безумља, похлепе и свих других пошасти и порока. Пуно нам је срце када на улици срећемо људе, који нас обично дозивају именима јер гледају на нас као на своје пријатеље, и који нам говоре да им је наша музика помогла да преброде разне тешке тренутке. То је и разлог што смо последњи албум посветили њима, назвали га „Дискретни хероји“ и поделили га са свима који желе да га чују. Када нам нека мајка каже да је поносна на то што јој деца одрастају слушајући Београдски синдикат или када нам неко старији, за кога на први поглед никада не бисмо помислили ни да је чуо за нас, каже да јако воли неку нашу песму, е, тада се осећамо као прави победници и добијемо снагу да наставимо са борбом за своје идеале. Са тим не може да се мери било која материјална ствар

А шта вам је највећи неуспех?

-Када човек ради чиста срца и здраве главе, не може да доживи неуспех, ма како се то чинило некоме са стране. Треба рећи и да оно што потпада под данашњи појам и опис успеха није у нашој сфери интересовања. За нас неупех може бити само оно што не покушаш, а негде си ипак хтео. Што ће рећи, тамо где живе страх и неодлучност, на том истом месту можемо пронаћи и неуспех. А ми се све године трудимо и трудићемо се да идемо часно, одлучно и пре свега без страха.

Да ли сте се, за све ове године бунтовничког деловања, о некога огрешили? Ако јесте, да ли сте се извинили тим особама?

-Критика коју ми упућујемо, чак и када се ради о одређеној особи именом и презименом, пре свега је критика неких особина, односно (не)понашања. Свако од нас има своје добре и лоше стране, али страшна је ствар када појединци и групе на одговорним местима просто исијавају своје лоше особине. Наравно, људи се мењају, то треба поздравити и надати се да је промена настала као плод искрене жеље и потребе, а не као вид „јефтиног маркетиншког трика“. Али и даље је много вукова у јагњећим кожама.

Да ли сте према некоме били претерано благонаклони, односно, да ли сте некога штедели више него сто је требало?

-Критикујући неку појаву можете доспети у замку да је заправо на тај начин додатно популаризујете, тако да врло често треба бити опрезан и „читати између редова“. Многим људима у Србији није јасно да су наши политичари само „пајаци што висе с туђе узице“ – како смо то описали у песми Човек. Они су само пуки извршиоци директива које стижу из Вашингтона и Брисела. Некоме делује да је министар у Влади нека значајна функција, а то је само празно лице у оделу које удара печате не туђе платне налоге. Ако некада некога и нисмо поменули, то је зато што нећемо да трошимо наше стихове на пролазне појаве,већ се трудимо да што боље погодимо суштину. Не желимо да будемо као она два гунђала с балкона у Мапетовцима, која само нешто критикују а немају идеју шта би заправо желели да промене. Ми имамо јасан систем вредности за који се боримо и који промовишемо у нашим песмама, супротстављајући га овом Хаосу који нас окружује.

Где сте били и шта сте радили десетог октобра? За кога сте навијали у уличним сукобима?

-Навијати за било кога или шта у било ком потенцијалном проливању крви је, најједноставије речено, „ђавољи посао“. Друго је већ питање да ли се са нечим слажеш или не, али метод насиља као друштвене опомене одавно више не функционише. Рецимо, ако било ко има илузију да је промене од 5. октобра донео народ на улици у сукобу са органима власти, такав је у озбиљној заблуди. Маса је тада, ко зна који пут у светској историји, послужила да се њом маскирају много перфиднији и скривенији процеси. У крајњем случају није хришћански прибегавати насиљу, јер „нек први баци камен, ко никад није грешио“. Наћићете ову изреку и у Светом Писму, али и у једној од наших песама. У крајњем случају, довољно смо се делили на ове и оне, једне и друге, боље и горе, паметније и глупље. За набрајње подела требала би нам читава једна књига, али за заједништво једна једина реч. Уместо што сви журимо да заузмемо стране, запитајмо се прво коме то највише одговара!

Добро: коме то највише одговара?

* Владајућа олигархија је та која манипулише незадовољством народа и режира сукобе, како би имала оправдање да у Србији успостави диктатуру једноумља. Присетимо се како је америчка администрација искористила 11. септембар да нападне Авганистан и Ирак, заведе полицијски режим и спроведе болне економске мере које су, на крају, довеле до светске економске кризе. Био им је потребан имагинарни непријатељ како би припремили јавно мњење, па су га пронашли у Бин Ладену и Ал Каиди.

Систем ширења страха од глобалног тероризма неодољиво подсећа на застрашивање народа Србије хулиганским насиљем и организованим криминалом који је наводно противник државе. Смешне су изјаве наших званичника да „хулигани неће владати државом“, јер сви знамо да они њоме никада нису ни владали. Исто тако је смешно веровати да ова власт није у спрези са организованим криминалом. Плашимо се да ће ускоро свако ко буде критиковао државну политику бити обележен као насилник, хулиган, терориста, фашиста… Или ће барем добити етикету да оправдава насиље, у складу са чувеном Бушовом реченицом: „Или сте с нама, или сте са терористима“. Након 10. октобра, а касније и утакмице у Ђенови, цео народ само прича о тим догађајима.

О чему мислите да би требало да се прича у јавности у овом тренутку?

-Свима су мисли скренуте са основних животних проблема као што су беспарица, незапосленост, поскупљења, корупција, несташице хране, распродаја државних ресурса… Карлеушина колумна, „Свињски грип“ или пас коме су „непознати“ садисти одсекли шапе битнији су од штетних закона који се непрестано изгласавају у Скупштини. Више ни не постоји прави отпор лошим потезима власти. Држава ће сутра моћи да спречи и раднике или студенте да штрајкују, називајући их силеџијама и хулиганима, а јавност неће ни трепнути због тога. Индикативно је да председник Тадић у својим изјавама цитира баш Маргарет Тачер, која је обрачун са навијачима, борбу против ИРА и победу у Фокландском рату искористила да учврсти свој положај, који је био жестоко пољуљан због њених погубних финансијских и економских реформи и огромне незапослености.

У таквој атмосфери, „Челична Лејди“ је 1984. године брутално угушила чувени штрајк рудара, при чему је повређено 20.000 људи, ухапшено је 11.300, а три рудара су изгубила живот. Све то је учињено без било каквог отпора јавног мњења, опозиције и остатка грађана Велике Британије. Остаје забележена чувена Тачеркина реченица, везана за те догађаје: „Морали смо да се боримо са непријатељем ван Фокланда. Увек морамо да се пазимо непријатеља који су међу нама, против којих се много теже бори“.

А како бисте се ви борили против непријатеља који су међу нама? Или, народски речено: шта бисте данас у Србији забранили и кога бисте хапсили због наношења штете држави и народу, да сте којим случајем на челу МУП-а (па да се не зовете Београдски, него Полицијски синдикат)?

-Превише се у медијима, под окриљем комерцијалног, односно новчано исплативог, промовишу најпримарније, или ако дозволите, животињске „вредности“ које човек поседује. Свако од нас их има у одређеној мери, али медији и друштво у целини, уместо да се труде да такво понашање исправе, тј. да се баве едукацијом и просвећивањем, злоупотребљавају такве људске пориве и промовишу их као квалитет. Човек, по природи веома сујетно биће, лако се упеца на пет минута славе, по цену најгорег понижења, а млади људи врло често следе слепо тај научени модел.

Дакле, требало би моментално похапсити све који могу да имају улогу просветитеља, а уместо ње играју улогу тровача људских душа. Али, плашимо се да је таквих превише, па би нам требало више затворских ћелија него домова за становање. Можда би било боље да се, уместо затварања, понекад примени и удаљење из заједнице, нешто слично протеривању из полиса у античкој Грчкој. Има пуно људи с држављанством Републике Србије који за новац константно раде на поткопавању и уништавању ове земље. Требало би их вратити тамо одакле су и послати.

Овај одговор можете да дате и у стиховима, ако вам је лакше: у каквој бисте земљи волели да живите? Опишите идеалну Србију за вас.

-Свесни смо, наравно, да већина промена првенствено зависи од геополитичких кретања у свету. Ту ми сами не можемо ништа да учинимо. Овај историјски тренутак нам тренутно није наклоњен, али то не значи да се срећа неће касније осмехнути у нашу корист. У време Октавијана Августа нико није веровао да ће на крају доћи Ромул Августул. Тешко је опстати у једнополарном свету у коме немаш подршку најмоћнијег. Међутим, оно што ми као народ сами можемо да учинимо, јесте да изградимо земљу у којој ће се много више поштовати поштење, морал, солидарност, патриотизам, пожртвовање, скромност и све отало што чини душу једне нације. У томе нас нико не спречава, али ми ништа нисмо урадили по том питању. Треба проникнути у саму срж глобалне Империје и разбити је изнутра, и то тако што нећемо пристајати да играмо по њеним правилима.

Понављамо, вера у Бога или неко опште добро и праве вредности је једино што ће нас одржати када крене олуја! Београдски синдикат је класичан скуп утописта, али не из неког наученог убеђења, већ из пуке потребе. Када не бисмо свакодневно сањали сан о бољој Србији, не бисмо ни имали разлога за постојање. А на нама је да тај пут ка нестварној и бољој земљи пређемо што је више могуће, па да генерације после нас наставе исти, а не као што смо навикли по чувеној пост-револуцијској пароли: „пре нас нико и после нас ништа“. Ако хоћете стих, има их већ доста: „Када за истину умрем, испуните моју последњу вољу, пољубите за мене неку Србију бољу“; или „И оног дана када умрем кад ме не буде, ни тада нама повлачења, нема предаје“.

Платили право да не буду плаћени

Када већ нико не штеди ни навијаче ни екстремисте, онда ни „Печат“ нема разлога да избегне да вама постави ово питање: ко вас финансира?

-Све сами финансирамо, и спотове, и омоте, и музику. Немамо никаквог спонзора нити финансијера. Штавише, не прихватамо било кога у тој улози чак и када је реч о акцијама у којима смо учесници. Ево и примера: Комитет за безбедност нас је био позвао да урадимо рекламу „Вежи појас“ за кампању „Безбедност у саобраћају“. То је била одлична идеја и ми смо је прихватили. Али, нормално, за кампању су била потребна средства, новац. За време снимања, појављује се представник једне банке, као спонзор акције, и испоставља се да би у том нашем споту ми требало да стојим ликом и делом уз заштитни знак те банке.

Рекли смо да то не долази у обзир и избио је велики проблем, јер смо ми, практично, у последњем тренутку минирали целу акцију. На крају, да не бисмо упропастили људима акцију, рекли смо да ћемо ми сами, из свог џепа, финансирати наш спот. Ми смо те паре стварно дали и у нашем споту стварно није било логоа банке. А тај човек из банке био је одушевљен нашим потезом.

Сит гладноме на Косову не верује

Познато је да сте, својевремено, одржали хуманитарни концерт за помоћ Косовској Митровици. Како је до тога дошло?

-Све је почело тако што су нас звали из једног фонда да учествујемо у хуманитарној акцији за Митровицу. То уопште није била наивна акција, јер је нека италијанска хуманитарна организација, које је до тада била водила народну кухињу у Митровици, одлазила одатле у Ирак. Самим тим, гладни људи у Митровици остајали су без икакве помоћи, па је била покренута акција да се скупе средства како би им се помогло. То се дешавало пре неке три или четири године. Санда Рашковић-Ивић била је на челу Координационог центра за Косово, који је, да не поверујете, одбио да подржи ту акцију! И не само Координациони центар, учешће у акцији одбиле су небројене институције којима се тај фонд обратио. Невероватно! Ми пристанемо, али онда се, на наше запрепашћење, фонд који је све то и покренуо повукао из целе приче. Наводно, неко из власти их је упозорио да не таласају, па су они решили да обуставе целу акцију. Ми смо зато решили да преузмемо организацију целе акције на себе. Није нам намера да се тиме нешто хвалимо, али смо заиста организовали концерт на Београдском сајму, уз подршку бендова који су, као и ми, препознали потребу да се реагује и помогне тим људима: Партибрејкерси, Директори, Ајсбрн, Алогија, Саншајн, да не набрајамо даље да не бисмо некога прескочили.

Ти бендови су доказали партиотизам и одговорност. Доста нам је помогао и Анђелко Трпковић, тада директор Сајма, који нам је бесплатно дао халу. И већина медија је подржала акцију, највише ТВ Арт и Метрополис, који су бесомучно вртели наш промотивни спот за концерт. А РТС је, као јавни сервис, одбио да емитује тај спот! Њихово објашњење је гласило да би било глупо да тај наш спот емитују између, рецимо, рекламе за улошке и рекламе за детерџент. Пазите колики је то недостатак осећаја за национални интерес, па и основну људскост! Где ћете јачи доказ да смо се из оне комунистичке, социјалистичке бирократије, претворили у некакву проевропску бирократију?!

И, какав је био резултат целе акције?

-Нажалост, с обзиром на повод и на то ко је све свирао, мало је људи дошло на концерт. Карта је била 200 динара, програм одличан, а дошло је само око две и по хиљаде људи, хала је била попупразна. Ипак, скупили смо пристојну суму новца, а та акција је имала и ођек, пошто су се касније и политичке партије заинтересовале за проблем гладних у Косовској Митровици, па су све издвојиле неке донације за решавање тог проблема. Народна кухиња у Митровици наставила је да постоји, на основу тог новца живела је још две године, а после ју је, чини нам се, преузело Министарство за рад и социјална питања.

Синдикат је 20. 05. у БЛ ако Бог да

Синдикат је 20. 05. у БЛ ако Бог да