У праву си гледајући са чисто естетског аспекта,
али ту постоји и социолошка, а боме и културно-политичка страна.
У свим системима постоји феномен поп-културе, односно популарне културе - не би вјеровао какав кич су знале слушати Швабе или Шведи, који су нама сада појам!
Али се у нормалним државама феноменологија кича свјесно и контролисано каналише - дакле:
- нећеш
никада на Њемачкој телевизији видјети спотове извођача које Нијемци слушају на Бир-фестовима уз кобаје и пиво кад се нашљемају
или да скокнемо у комшилук:
- нећеш никада на хрт-у чути Томпсона, па макар и да му тираж досегне милион примјерака (на ртс-у Цеца већ "држи банку" као национална икона)
Ради се о културној политици коју нормалан свијет води,
ми своју дјецу трујемо народњацима који ударају са свих ртв станица - дакле ми смо криви.
Комерцијалне станице се правдају некаквим "економским" причама,
у реду, постоји рјешење и за то :
Регулаторна агенција која ти одреди да си на сваки спот народњака дужан пустити једну рок, једну џез и једну класичну пјесму - шта сад?
Улога власти и политичких носиоца културе се састоји управо у томе да се регулише количина шунда и кича на телевизији и радију,
те да се улаже у алтернбативне видове израза и културе уопште.
Проблем је што нам у културним институцијама сједе људи
којима је Неда Украден и Дорис Драговић класична музика,
тако да Миле Китић онда дође као неки поп-рок
Задатак број 1 - извршити притисак на политичаре да се културна политика града и државе доведе у ред.
Дакле - дупли порез онима који пуштају шунд материјал на својим ртв станицама,
пореске олакшице за оне који промовишу аутентичне културне садржаје,
усмјеравање средстава из фонда за културу на пројекте који ће
заиста подићи ниво културног живота у граду.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
