banjalukaforum.com

Ma sigurno jeste, ali realno, da li je Vojska Kraljevine Jugoslavije mogla pruziti iole ozbiljniji otpor? Obzirom na silu koja je navalila na nas i obzirom na raspad odmah na pocektu rata. Budimo malo realni.

....kad četnički potomci prave seriju o svojim đedovima

Spoljni saradnik.

Piše:
mr Zlatomir Grujić, pilot

Predviđajući rat jugoslovenska Vrhovna komanda i Vlada su Beograd proglasile "otvorenim gradom". No, to nije sprečilo nemačko "Luftvafe" da napadne naš prestoni grad i da ga razori. Jugoslovensku prestonicu je od napada iz vazduha branio elitni Šesti lovački puk i jedinice protivvazdušne odbrane Vazdušne zone Beograd. U toj neravnopravnoj borbi vazdušnog Golijata i Davida, uprkos srčanosti i junaštvu naših nebeskih vitezova, pobedila je fašistička sila. Hrabri piloti Šestog lovačkog puka su ušli u istoriju, jer su kao orlovi branili svoj glavni grad od najezde crnih jata hitlerovih "flug-cojg"-formacija. Oni su istinski vitezovi beogradskog neba, sećanje na njih živi, a tradicija se prenosi pokoljenjima, pa i na generaciju sadašnjih pilota-lovaca.
Pred rat

Šesti lovački vazduhoplovni puk je bio elitna vazduhoplovna jedinica u sastavu Prve vazduhoplovne lovačke brigade - najjače jedinice protivvazdušne odbrane. Puk je imao dobro obučeno ljudstvo i najmodernije avione. Mirnodopska lokacija puka je bila na aerodromu "Zemun", gde se nalazila i Šesta vazduhoplovna baza. Ratna letelišta su se, s obzirom na zadatak puka, nalazila u neposrednoj blizini Beograda. Zona puka je obuhvatala severoistočni deo državne teritorije, gde su se nalazili značajni objekti - veliki gradovi, industrijski centri, komunikacijski čvorovi i mostovi na Savi, Tisi i Dunavu.

Po mirnodopskoj formaciji Šesti lovački puk je imao dve grupe - 31. i 32. vazduhoplovnu lovačku grupu. Svaka grupa je imala tri eskadrile i aerodromsku četu. U eskadrilama je bilo 100 ljudi, a u četama po 375 ljudi, tako da je puk imao 1.350 ljudi. Puk je bio naoružan lovcima "Meseršmit Me-109E". Aerodromske čete su bile vazduhoplovne baze u malom - opšti vod; intendantski vod; automobilski vod; aeroplanska radionica, protivavionski vod, sanitetska i meteorološka sekcija. One su bile motorizovane, a imale su i veoma dobre pokretne radio-stanice "Biga".

Komanda puka se, obično, a u skladu sa taktičkom situacijom, priključivala jednoj od vazduhoplovnih grupa. Komandant 31. vazduhoplovne grupe je bio je major, pilot--lovac Ilija Milovanović. U njenom sastavu su bile: 101. lovačka eskadrila - komandir, kapetan I klase Kosta Lekić; 102. lovačka eskadrila - komandir, kapetan I klase Miloš Žunić; 141. lovačka eskadrila - komandir, kapetan I klase Franc Berginec i 15. aerodromska četa - komandir, kapetan I klase Jovan Miljković. Komandant 32. grupe je bio major Danilo Đorđević. U njenom sastavu su bile: 103. lovačka eskadrila - komandir, kapetan I klase Ilija Vlajić; 104. lovačka eskadrila - komandir, kapetan I klase Borivoje Marković; 142. lovačka eskadrila-komandir, kapetan I klase Milutin Grozdanović i 16. aerodromska četa- komandir, kapetan I klase Josip Helebrant.

Puk je od početka Drugog svetskog rata 1939. godine konstantno bio pod merama povišene borbene gotovosti. Pripremajući se za rat izvodio je obuke, vežbe, prelete i prebaziranja na ratna letelišta. Deo snaga je uvek bio u borbenom dežurstvu. Posle napada fašističke Italije na Grčku 28. oktobra 1940. godine i nakon bombardovanja Bitolja 5. novembra, 102. lovačka eskadrila je 7. novembra hitno upućena na aerodrom "Mostar", gde je bila u borbenom dežurstvu. Eskadrila je izvršila patroliranja duž jadranske obale u cilju zaštite vazdušnog prostora i važnih objekata. Zabeleženo je nekoliko "bliskih susreta" s italijanskim avionima, ali borbi nije bilo. No, stečena su neka nova iskustva. Ova eskadrila se vratila u Beograd 5. aprila 1941. godine u 15 časova.

Ratni sastav puka

Ratni zadatak Prve vazduhoplovne brigade je bio: onemogućiti dejstvo neprijateljske avijacije iznad teritorije Vojvodine, severne Srbije, istočne Bosne i istočne Slavonije; a težišno - zaštititi Beograd i važne industrijske centre: Kragujevac, Čačak, Kraljevo i Kruševac u zoni južno do linije: Vrška Čuka - Ozren - Jastrebac - Kopaonik- - Sjenica - Pljevlja - Foča; zapadno: Donji Miholjac - Bosanski Šamac - Tuzla - Rogatica - Foča. Ratni zadatak Šestog lovačkog puka je bio: štititi važne komunikacijske čvorove i veća naseljena mesta; mostove na rekama Savi i Dunavu. Težište je odbrana Beograda, kao najvažnijeg političkog, vojnog, saobraćajnog i ekonomskog centra. Zona puka prema šemi broj 1.

Neposredno pred početak rata mirnodopski sastav puka je izmenjen. U Drugi lovački puk je 1. aprila 1941. godine prekomandovana 31. vazduhoplovna grupa sa 101. i 141. lovačkom eskadrilom i 15. aerodromskom četom. Ostala je samo 102. lovačka eskadrila, koja je tada bila u Mostaru. Po povratku na aerodrom "Zemun" 102. lovačka eskadrila je uključena u sastav 51. vazduhoplovne grupe koja je ušla u sastav puka. Ovakvom preraspodelom snaga je oslabljen Šesti puk i odbrana Beograda, jer 51. grupa nije bila popunjena ni ljudstvom ni avionima, a imala je samo 6 aviona "IK-3" i dva neupotrebiva razarača "Potez-63". Imajući u vidu tu promenu, letački sastav Šestog puka je prikazan u tabeli.

U naoružanju 32 vazduhoplovne lovačke grupe je bilo 27 aviona-lovaca "Me-109E". Baziranje - ratno letelište Veliki Radinci i Krušedol. U naoružanju 51. vazduhoplovne lovačke grupe je bilo: 10 aviona "Me-109E", 6 domaćih lovaca "IK-3" i 2 neupotrebiva aviona "Potez-63". Baziranje - aerodrom "Zemun". Noć uoči napada

Napetost u zemlji i ratna opasnost su rasle iz dana u dan. Takva atmosfera se neminovno odražavala i na stanje u Šestom lovačkom puku. No, već prekaljeni zbog stalnih dežurstava, čestih vežbi i napornog života na ratnim letelištima, njegovi pripadnici su to lakše podnosili. Povratak 102. eskadrile iz Mostara je propraćen radošću, ali i strepnjom - opasnost je dostigla vrhunac, rat je bio na pomolu. Ljudstvo ove eskadrile je dobio nekoliko sati odsustva da obiđe porodice, da obavi neophodne lične poslove, te da se uveče vrati u jedinicu. Na aerodromu "Krušedol" se nalazila 32. vazduhoplovna grupa sa komandom puka, a na aerodromu "Zemun" 51. vazduhoplovna grupa sa komandom Prve lovačke brigade.

Uveče 5. aprila 1941. godine oko 21 čas komanda puka je dobila naređenje za najveći stepen pripravnosti, jer su postojali pouzdani podaci, da će Nemci napasti Jugoslaviju 6. aprila ujutro. Komandant puka, potpukovnik Kostić je s tim upoznao sastav i izdao potrebna naređenja. Pripravnost je naređena u 3 časa 6. aprila. Ljudi su sa zebnjom krenuli na noćni odmor.

San je te aprilske noći teško i sporo dolazio na oči pilota, mehaničara i vojnika Šestog puka. Znali su - sutra je "Dan D". No, ni neprijatelj nije spavao. Upravo kada je prvi san pao na oči umornih ljudi, neko je počeo da lupa na prozore njihovih soba. Senke noći su skrivale tajanstvenog čoveka, diverzanta koji je hteo da probudi što više pilota, da im poremeti tih planiranih šest časova spavanja i odmora, neophodnih pilotu-lovcu pred poletanje.

Sudbonosna je bila ta noć između subote i nedelje 5/6. april 1941. godine na aerodomu "Zemun". Oko 3 časa neko je dao lažnu uzbunu, koja je trajala oko pola sata. Ljudi su se uznemirili. Piloti su nastavili da dremaju "mačijim snom" u punoj ratnoj spremi, pokraj svojih aviona. Bili su spremni, da na prvi trzaj i znak uskoče u kabine i polete na zadatak.

Jutro 6. aprila

Čim se razdanilo 6. aprila piloti su ustali. Radio-Beograd je emitovao muziku. Sve je bilo nekako čudno "normalno". U 04.30 časova, čim se razdanilo, sa zemunskog aerodroma je poleteo prvi par - patrola: kapetan I klase Milan Žunjić - narednik Vukadin Jelić. Nakon sletanja izvestili su, da nisu primetili ništa neobično. Posle njih, u 05.30 časova, poleteo je drugi par: vođa, kapetan Mihailo Nikolić-Kajle - potporučnik Miodrag Bošković, pratilac. Oni su patrolirali duž jugoslovensko-rumunske granice u zoni: Vršac - Bela Crkva. Sleteli su u 06.25 časova i izvestili, da nema nikakvih promena.

"U to vreme," kako piše potpukovnik Kostić u knjizi "Plamen nad Beogradom", "32. vazduhoplovna grupa na aerodromu "Krušedol" je bila u avionima očekujući signal za poletanje. Istovremeno, 51. vazduhoplovna grupa je preko Beogradskog aerodromskog centra obaveštena, da je napadnut Treći bombarderski puk na aerodromu "Petrovac" kod Skoplja, a posle toga je stiglo naređenje komandanta Prve vazduhoplovne lovačke brigade za dejstvo. U 06.45 časova komandant Vazdušne odbrane Beograda je dao znak "Vazdušna uzbuna". U stvari, napadi nemačke avijacije su počeli u ranu zoru, a u 6 časova sve nemačke radio-stanice su emitovale Hitlerov govor. Formacije "Luftvafe" su kao crni oblak grabile prema Beogradu. Dok se za početak rata saznalo, izginuli su mnogi znani i neznani heroji duž granice i na jugoslovenskim aerodromima.

Na redu je bio i Beograd. Kada je dat znak "Vazdušna opasnost", poletele su sve eskadrile Šestog puka, poleteli su hrabri piloti u pakao koji se otvarao tog krvavog aprilskog jutra nad Beogradom, poleteli su u borbu na život i smrt sa fašističkim "flug-cojg" - formacijama, poleteli su u istoriju."


U odbrani Beograda

Sa zemunskog aerodroma su poletele eskadrile "IK-3" na čelu sa kapetanima Savom Poljancem i Todorom Gogićem. Prvi je poleteo potporučnik Borčić Dušan. Na čelu sa komandirom, kapetanom I klase Milošem Žunićem u parovima je poletela 102. lovačka eskadrila. U tom trenutku nad Beogradom su bila 234 nemačka bombardera i 120 lovaca. Božidar Kostić piše, da je tada nad Beogradom bilo 468 nemačkih aviona - bombardera i lovaca. Njima su se hrabro suprotstavila 43 lovca iz Šestog lovačkog puka i oko 40 protivavionskih topova i 36 protivavionskih mitraljeza kalibra 15 mm.

Izjutra 6. aprila komandant Šestog puka je bio sa 32. grupom na aerodrom "Krušedol", a na aerodomu "Zemun" je bio komandant Prve lovačke brigade - pukovnik Dragutin Rubčić, koji je posle doručka ukinuo strogu pripravnost pilotima 32. grupe. U vazduhu je bila patrola - par: kapetan Velikić- narednik Rahek. Patrola je ubrzo sletela, bili su jako uzbuđeni, na Rahekovom avionu je bilo 9 pogodaka. Raportirali su, da velika grupa nemačkih aviona leti sa severa prema Beogradu. Ubrzo se nebo zacrnelo od nemačkih aviona.

Čim su dobili znak za uzbunu piloti iz krušedolske grupe su jurnuli ka avionima, eskadrile su poletele jedna za drugom: 104. na čelu sa kapetanom I klase Borom Markovićem; 103. na čelu sa kapetanom I klase Ilijom Vlajićem i 143. na čelu sa kapetanom I klase Milutinom Grozdanovićem. Prve vazdušne borbe su započete u rejonu Inđija - Vojka - Popinci - Batajnica, to su bila "paklena vrata Beograda". Iako nisu imali borbenog iskustva, naši piloti su hrabro ulazili u vazdušne okršaje.

Kapetan Mihailo Nikolić je oborio jednu "Štuku" i napao nemački "Do-17", ali mu je otkazao motor. Oboren je i ranjen. Dotle je kapetan Miloš Žunić oborio jedan nemački "Hajnkel", a zatim napao nekoliko "Me-109". Nemci su bili nadmoćniji, pogođen je, ali je uspeo da iskoči, no kružeći oko njega kao lešinari fašističke zveri su ga ubile vatrom iz mitraljeza. U Tamiš blizu Pančeva u plamenu je pao hrabri komandir elitne 102. lovačke eskadrile. Njegov pratilac, potporučnik Đorđe Stojanović, oborio je tri nemačka aviona, ali je ranjen i oboren.

Tog jutra je junački umro potporučnik Dušan Borčić iz 161. lovačke eskadrile. On je sa svojim "IK-3" oborio 2 nemačka aviona, a zatim je i sam oboren od Nemaca. U vazdušnoj borbi sa nadmoćnijim nemačkim lovcima kapetan Savo Poljanec je oborio jednog "Hajnkela", a zatim je napao grupu nemačkih "Meseršmita", i, iako pogođen i ranjen, uspeo je da sleti na zemunski aerodrom. Leteli su svi piloti, osim komandanta 51. lovačke grupe - majora Adum Romea i komandanta Prve lovačke brigade - pukovnika Rubčića. Poručnik Vasa Kolarov iz 32. grupe s aerodroma "Krušedol" je oborio 2 "Štuke", ali su ga napali i oborili vazdušni lovci-razarači "Me--110". Iako teško ranjen, uspeo je da iskoči i da se spase.

Beograd je 6. aprila bombardovan četiri puta: u 06.30, oko 11 časova, oko 14 časova i oko 16 časova. U zadnjem napadu je bilo oko 80 "Hajnkela" i 60 "Štuka" praćenih jakim sastavima lovaca. Tada je sa krušedolskog aerodroma na čelu eskadrile poleteo i komandant Šestog lovačkog puka, potpukovnik Božidar Kostić, i oborio 2 nemačka aviona. Sa zemunskog aerodroma je poletelo svega 6 aviona, koliko ih je i preostalo za borbu. Prvog dana u borbama u vazduhu piloti-lovci Šestog puka su oborili 30 nemačkih aviona, dok je oštećeno 16 a oboreno 11 naših aviona. Protivavionska artiljerija odbrane Beograda je oborila 27 nemačkih aviona. Poginulo je devet naših pilota, a ranjeno je osam. U puku je ostalo svega 16 lovačkih aviona.

Nemci su nastavili da bombarduju Beograd i noću između 6. i 7. aprila, kao i 7. aprila. No tada su im se mogle suprotstaviti vrlo slabe snage lovačke avijacije, prvenstveno iz 32. grupe. Oboreno je 14 nemačkih aviona, poginula su dva naša pilota, a jedan je ranjen. U puku je ostalo svega 13 aviona: 10 - "Me-109" i 3 - "IK-3". Piloti, koji su branili Beograd, bili su premoreni do krajnjih granica izdrživosti, jer su umesto 2-3 avio-poletanja imali po 7-8 vazdušnih borbi dnevno, a i avioni su bili na izmaku resursa.

Rezultati dejstava Šestog lovačkog puka

Hrabri piloti iz Šestog lovačkog puka su u toku odbrane Beograda 6. i 7. aprila 1941. godine prema podacima u knjizi potpukovnika Kostića "Plamen nad Beogradom", oborili 42 nemačka aviona, a za još 19 se to ne može tačno tvrditi. U knjizi "Naše nebo aprila 1941." ing. Petar Bosnić navodi 47 oborenih neprijateljskih aviona. Tačan broj nemačkih aviona, koje su 6. i 7. aprila piloti Šestog lovačkog puka oborili nad Beogradom, ne može se utvrditi, ali na osnovu dostupnih izvora broj se kreće između 42 i 48 aviona. U tim neravnopravnim borbama u vazduhu su poginula jedanaestorica naših pilota: desetorica iz Šestog puka i kapetan Živica Mitrović iz 31. grupe Drugog vazduhoplovnog puka. Ranjeno je devet pilota: od toga šestorica teško, a trojica lakše. U aprilskom ratu je poginulo 135 jugoslovenskih letača i oko 600 neletača. Vazduhoplovstvo je pružilo odlučan i organizovan otpor, a izvedena su i uzvratna dejstva po nemačkim aerodromima.

Epilog

Šesti lovački puk je junački branio Beograd. Borba naših i nemačkih lovaca je bila neravnopravna, jer je neprijatelj bio izrazito nadmoćniji. Puk je izgubio većinu aviona, pretežno u borbama. Poginulo je 11 pilota, a ranjeno devet. Ostatak sastava puka se povukao na aerodrom Bijeljina, gde su 12. aprila u nemačkom napadu uništeni preostali avioni. Posle toga puk se organizovano povukao prema Sarajevu, gde se zatekao na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije - 17. aprila 1941. godine.

I kao sto rekoh, ni rijeci o podvizima nase avijacije, niti o "svecanom doceku" okupacione sile. Ni Skadra, ni Uzica ni Sevarlija, ma nema tu uopste istorije. Ovo ce biti limunada za nedjeljno zurenje u ekran i dizanje share-ova. Poput Sulejmana i Babe koja se ceslja.