U stomaku trudne zene su dva embriona. Prvi pita drugog:
- "Da li verujes u zivot posle rodjenja?"
- "Naravno. Nesto mora da postoji posle rodjenja. Mozda smo mi upravo
ovde da bismo se pripremili na ono, sto dolazi posle."
- "Gluposti, ne postoji nikakav zivot posle rodjenja. Kako bi to
uopste moglo da izgleda?"
- "Ne znam tacno, ali ce tamo sigurno biti vise svetla nego ovde.
Mozda cemo hodati i jesti ustima."
- "Kakve su to besmislice! Ne moze se hodati! Jesti ustima? Ma to je
skroz smesno! Nas hrani pupcana vrpca. I nesto cu ti reci: zivot posle
rodjenja je nemoguc - pupcana vrpca je i sad suvise kratka."
- "Ma ne, nesto sigurno postoji. Valjda ce sve biti samo malo
drugacije nego sto smo ovde navikli."
- "Ali odatle se jos niko posle rodjenja nije vratio. Rodjenjem se
zivot prosto zavrsava. Inace, zivot nije nista drugo, nego duga
teskoba u tami."
- "Pa, ne znam ja kako ce to posle porodjaja izgledati, ali cemo
sigurno videti mamu i ona ce se starati o nama."
- "Mamu? Ti verujes u mamu? A gde bi ona po tebi trebala da se
nalazi?"
- "Pa svugde oko nas! U njoj i zahvaljujuci njoj zivimo. Bez nje nas
uopste ne bi bilo."
- "Ja ne verujem u to! Nikakvu mamu nisam nikad video, pa je samim tim
jasno da nikakva mama ne postoji."
- "Ali, ponekad kad je tiho, mozes da cujes kako peva, ili mozes
osetiti kako miluje nas svet. Znas, ja stvarno verujem, da nas pravi
zivot ceka tek onda!"
Prenijeto sa ES-a
