banjalukaforum.com

ЖЕНИДБЕНИ ОБИЧАЈИ КОД СРБА У ПОТКОЗАРЈУ И КОЗАРИ



Већ од 15 година мушкарци се замомче, а дјевојћице задјевојче. Почиње забављање. Момак се женио са дјевојком коју прије није ни познавао. Загледање момака и дјевојака врши се на зборовима. Причају једно са другим и играју. Ако момак и дјевојка ашикују по неколико година и прекину ашиковање, није се било лако онда удати или оженити.

Три су наћина женидбе: са сватовима, без сватова и насилна женидба.
Кад момак одлучи да се жени и његови родитељи даду сагласност, онда ријеч одобравања дају дјевојчини родитељи и тек онда се иде у просидбу. На просидбу иду по три човјека: младожења, отац или стриц и неко од ближих рођака младожење. Трећи члан од просаца треба да буде неко ко је у добрим односима са дјевојкиним родитељима. За просце се бирају старији људи. У неким слућајевима у просце може да иде и младожењина мајка, а радије и сестра.
Просци са собом понесу прстен, јабуку и новац које ће дати дјевојци. Ово носи просац који води главну ријећ (момков отац ако је присутан). Сваки од просаца носи плоску ракије, а код младожење ракија треба да буде зашећерена.
У први сумрак заказаног дана просци су код дјевојкине куће, а дјевојкини родитељи треба да знају за њихов долазак. Кад просци уђу у кућу, дјевојка не треба да се налази у тој кући гдје они сједе.
Домаћин дочекује просце на авлији и послије уобичајеног поздрава води их у кућу. Домаћин се прави да не зна ради чега су они дошли, па им нуди ракију и кафу, а просци не узимају све дотле док дјевојка не изађе пред њих и обећа се дотичном момку.
Послије шале и краћег разговора, отац младожење или неко други који је старјешина просаца саопштава зашто су дошли. Домаћин куће се изговара да о томе не зна ништа док се не договори с дјевојком. Вођа просаца тражи да дјевојка дође пред њих и да да своју ријећ. Домаћин позива дјевојку која улази у собу и поздравља просце. Вођа просаца саопшти дјевојци зашто су дошли и предлаже јој да она даде пристанак. Ако дјевојка пристане да се уда за дотичног момка, вођа просаца се диже, прилази дјевојци и даје јој плоску са ракијом, а дјевојка узима и попије мало ракије. Послије тога се њих двоје пољубе, а дјевојка њега пољуби још и у руку. Вођа просаца даје дјевојци прстен и јабуку. Када дјевојка то прими, она прилази слолу, рукује се са просцима и сједа поред момка за сто. Сада просци прихватају ракију коју им нуди домаћин, а укућани домаћина ракију коју им нуде просци. Пошто се попије кафа и ракија, поведе се разговор између просаца и дјевојке о количини новца који се треба да даде дјевојци. Колићина новца зависи од броја сватова који ће доћи по дјевојку и наћина спровођења свадбе. Домаћини спремају вечеру. Наставља се са јелом и пићем, пјесмом и пушкарањем. Тада је дјевојка испрошена.
По завршеној већери настаје договор о времену и наћину спровођења свадбе: да ли ће то бити са сватовима или без сватова. колико ће бити сватова и колико кола, да ли ће сватови имати ручак код дјевојкине куће или неће, да ли ће се тог дана обављати вјенћање или гдје, како ће се сватови китити и ћиме, како ће се даривати младенци и када ће се дјевојци дати паре. Ови договори могу да се воде и другим даном уколико за то има времена. Негдје се ове вечери дјевојци дају само милоште (прстен и јабука), а друге вечери дају се паре и обаве договори.
Ако дјевојка није дала пристанак, у том случају просци неће узимати ракију нити било што друго од домаћина. У том случају они пију само своју ракију коју су донијели. Ни домаћини не узимају ракију од просаца. Ако посао није успиешно завршен, онда нема пјесме ни пушкарања. Просци тада настоје да још прије дана дођу својој кући у намјери да тај свој неуспех и одлазак сакрију од комшија. У таквим околностима момак и његови родитељи настоје да се он што прије ожени. Ако у близини постоји дјевојка иоле погодна за њихову кућу и момка, још истог дана се настоји да се она испроси, па макар се раније није на њу ни помишљало, само да би се момак прије оженио него би се првобитна дјевојка удала.
Ако је просидба успјешно завршцна и договорено о свему и свачему, онда дјевојка накити своје просце пешкирима, а њихове плоске марамицама. Када поћиње да свања, просци се дижу и уз пјесму и пушкарање, накићени, одлазе својој кући, а дотична дјевојка се од тада сматра испрошеном. О⩧а више не иде по прелима, зборовима и сијелима уколико са њом није и њезин момак. Послије просидбе дјевојка не би требато да хода по селу, да застаје и разговара са другим момцима. Ни момак не треба да води разговоре са другим дјевојкама уколико са њим није његова дјевојка.
Ако би се испрошена дјевојка поколебала и дошло до прекида, у том случају морала би да врати новац (двоструко више него што је на просидби примила). Уколико би се момак поколебао, онда би новац остао дјевојци и не би морала да их враћа.
Вријеме између просидбе и свадбе проводи се у непосредној припреми за свадбу, како код момка тако и код дјевојке. Момак и његови укућани позивају сватове који треба да учествују на свадби. Сваком од њих младожења или његов неко од најближих, са плоском у руци, одлази до куће и позива га да дође у сватове. Позивар казује на који начин ће се свадба обавити, колико ће бити сватова и кола, какви ће бити дарови, како ће се даривати младенци и да ли ће сватови носити на свадбу бравад, пиће и осталу храну, какву ће дотични имати улогу у сватовима (кум, стари сват, војвода, дјевер или нешто друго) и друге појединости које интересују оног кога позивају. Позвани је дужан да каже да ли ће доћи или не. Послије позива попије се мало ракије и зажели му се срећно весеље. Позивар настави даље позивање.
Кума и старог свата позива лично младожења или његов отац. Њима треба напријед да се најави долазак. Поред плоске са ракијом носе се милоште и за остале укућане. Тај позив је свечан. Сватови који учествују на свадби припремају прасиће и јагањце које ће на свадбу понијети. Дотјерује се коњско орме, припремају се и кола. Приправљају се и колачи који ће да увеличају трпезу. За свадбу се припремају плоске и украсне флаше у којим ће се понијети ракија за сватове. Организују се пјевачи.
Припреме се врше и код дјевојкине куће, јер и њезини родитељи желе да што љепше испрате своју кћер и да што љепше дочекају њезине сватове. Дјевојка допуњава своје дјевојачко рухо спрема дарове за сватове, јер се сада зна колико ће сватова доћи и шта ком свату треба на дар дати.
Родитељи дјевојке позивају своје рођаке, пријатеље, комшије и познанике да дођу на испраћај њихове кћери. Ако је за сватове предвиђен ручак, онда се и то спрема и припрема. Ракије, кафе и осталог пића мора бити у изобиљу.
Између просидбе и сватова постоји размак од 15 до 30 дана. То зависи од могућности једних и других родитеља броја сватова и начина спровођења свадбе. Раније су момак и дјевојка ишли код свештеника на исповијед. Свештеник би утврдио да ли момак и дјевојка нису у каквом сродству. Био је обичај да се момак и дјевојка не могу женити ако се презивају једним презименом и ако славе једну славу. Идуће службе у цркви поп огласи склапање брака између момка и дјево;јке и пита присутне вјернике да ли су исти у каквом сродству. Ако присутни немају примједбе, онда свештеник одобрава склапање тога брака.
Свадба се најчешће обавља у јесен јер тада има доста добара и времена. Сватови се прикупљају рано ујутро оног дана када се полази по дјевојку. Стари сват први долази он одређује вријеме поласка и редослијед кретања сватова. Његова кола крећу се на челу колоне и у њима се налази младожења при одласку и у повратку. На неколико дана прије свадбе младожењини родитељи одређују човјека који ће се старати о дочеку и испраћају сватова и о чувању њихове имовине (кола, коњи, храна и пиће). Тај се човјек назива чауш, а у неким крајевима ашчија. Пожељно је да тај човјек посједује способност за увесељавање сватова. Чауш одређује себи помоћника и жене које му помажу у вршењу његове дужности. Чауш и његови помоћници заједно са домаћином дочекују сватове. Он им одређује мјеста за паркирање кола и показује мјеста за трпезом, која је одредио стари сват, преузима јело и пиће које су донијели на свадбу и ставља то на одређено мјесто. Чауш је одговоран за послуживање сватова ракијом, кафом, храном и осталим. Он мора знати што је које домаћинство донијеио на свадбу и водити строго рачуна да не би дошло до замјене приликом изношења и постављања на столове, а нарочито приказивања тих ствари пред сватовима.

Кад се сватови прикупе, стари сват одређује редослијед кретања у колони. Он саопштава сватовима правац кретања и вријеме задржавања код дјевојкине куће, мјесто вјенчања и повратка сватова. Сватови се не враћају истим путем којим су отишли него се пронађе неки заобилазни пут. Стари сват први излази из куће и сједа у своја кола, поред њега сједа младожења, а остали његови чланови сједају на задње сицеве кола.
Куму се поклања нарочита пажња. За кума се узимао човјек који је младожењу држао на рукама приликом крштења или његов син. За кума се бира човјек са којим су били изванредно добри односи или кума бирају младенци. Тада они за кума узимају неког доброг свог друга или пријатеља, Кум у овом крају се сматра за једног од најомиљенијих сродника.
Кумова кола крећу се одмах позади кола старог свата, а у њима у повратку поред кума сједи дјевојка. Позади кумовских кола крећу се кола осталих сватова, поредани по величини родбинске везе са младожењом и по редослиједу који је одредио стари сват. Свака кола према обичају морају имати државну заставу. Сваки домаћин кола који учествује у сватовима настоји да у својим колима окупи што боље пјеваче, који ће за вријеме свадбе, а нарочито успут, пјесмом увесељавати сватове. Полазак као и долазак сватова оглашава се пјесмом која се зове сватовска пјесма. За њу је потребан нарочити глас којег у овом крају зову »сватовски глас«. Долазак сватова оглашава се пуцањем из пушке. Стари сват води рачуна о кретању сватова и времену. Он броји сватове и захтијева да буде паран број сватова. Ако је број сватова непаран, онда неко од сватова мора остати или још један поћи, јер је обићај да са дјевојком (младом) мора бити непаран број сватова. Стари сват даје знак за покрет. Сватови крећу по дјевојку, а свадбари, који остају код к⪟ће младожењине, прате сватове пјесмом:
Стари свате, крећи сватове. В⭐ијеме дође ваља путовати, Брзо хајте, брзо се и вратите, Брзо ⩧ама снаху доведите.
Успут се пјевају уобичајене сватовске пјесме. Кроз села, кроз која сватови пролазе, застаје се и наруду који је изашао на пут да види сватове, даје се ракија. Понеки домачин, у селима кроз која пролазе сватови, износи ракију и њоме части сватове. Ако оваквих примјера има више у селима, ту се приписује као углед младенцима и њиховим родитељима.
Приближавање сватова дјевојкиној кући оглашава се пјесмом и пушкарање. Одређена лица од стране дјевојкиних родитеља, пообичају, излазе пред сватове на неколико стотина метара, дочекују их ракијом, уводе их у авлију. Позивају сватове да заузму своја мјеста у одређеним просторијама.
Дјевојкини родитељи и најближа родбина дочекују сватове у авлији, поздрављају се са њима и уводе их у просторије. Ако је предвиђен ручак, онда је он већ постављен на столове и сватови сједају на своја мјеста. У прочеље сједа кум, а до њега младожења. На супротној страни кума сједа стари сват, а осталим редом око стола.
Домаћини нуде сватове ракијом и ручком, али нико не узима док стари сват не одобри. Пошто сви сватови заузму своја мјеста и уз шалу мало се одморе, стари сват, или свекар ако је ту, устаје и домаћинима објасни зашто су они дошли код њих и затражи да дјевојка доде пред сватове.
Уз мале шале које трају краће вријеме, дјевојкин брат, или неко од ближих њезиних рођака (пожељно је да буде момак) изводи дјевојку и при уласку у просторију поздрави сватове са: »Добар дан!« Када сватови отпоздраве, он упита: »Ко се прима моје сестре?« Свекар, ако је ту, или ако није, онда стари сват устаје и прилази њима двома и одговори: »Онај младић (пружајући руку у правцу младожење) и ја«. Између њега и младића који је извео дјцвојку настаје извјесна погодба: колико треба дати новца што је дјевојка. доведена. Стари сват вади новчаник и извјесну количину новца даје младићу, а он њему предаје дјевојку.
Стари сват се са дјевојком пољуби, а затим је представи сватовима и предаје дјеверима. Послије тога стари сват одобрава сватовима да могу узимати ракију и јело које домаћин нуди. Преузимање дјевојке сватови попрате пјесмом и пушкарањем.
Док се сватови часте и веселе, дотле најближе другарице и рођаке дјевојке, које су за то одређене, утоварују дјевојкину робу (рухо) у кола, која су за то набавили дјевојкини родитељи. Ова кола и пратња одмах по истовару враћају се кући.
У исто вријеме када се утовари роба, одређене ките сватове онако како је то на просидби предвиђено и договорено. Сватови се ките пешкирима, што зависи од договора. Један број сватова добија више пешкира и марамица, као што је кум, стари сват, дјевер и још неки. Неки од сватова добије још и по кошуљу, чарапе, торбу и друго, што зависи од могућности дјевојке, договора и сродства сватова. Пошто су сватови накићени, приступи се кићењу плоски и других флаша у којим сватови носе ракију. На плоске се стављају марамице, цвијеће и други накити. Дјевојке које су утоварале робу послије тога ките коње и кола. На коње се обично стављају краћи пешкири, или марамице и цвијеће, а на кола разноразно цвијеће и украсни папири.
За све то вријеме у кући траје пјесма и весеље. Ту се испијају здравице и дају благослови младенцима. Дјевојкин отац и мајка испијају здравицу са младожењом и дају потребне савјете зету и кћери. Неко од ближих рођака дјевојкиних (стриц, ујак) или неко други диже напуњену чашу и наглас, пред свим сватовима, наздравља дјевојци која полази из родитељске куће сљедећим ријећима: »Пођи са срећом, дјевојко, и у добар час дођи своме дому! Од срца имала порода, доста синова и кћери. У кући не имала зла, срећа нек те увијек прати и никоме зло не мисли! У добри час одавде пођи, а у бољи час у твој нови дом дођи!« Испијају се још нове здравице за срећу рнладенаца.

Кад стари сват даде знак за полазак, сватови се дижу и поздрављају са својим домаћинима, а затим одлазе до својих кола. Дјевојка, уз присуство дјевера, опрашта се са својим родитељима и најближим родацима који су дошли да је испрате у њезин нови дом. Дјевојкини родитељи још једном савјетују своју кћер да поштује свога мужа и његове родитеље и да се поштено влада како не би обрукала себе и своје родитеље.
Дјевери одводе дјевојку до кумовских кола, помажу јој да се попне на кола, гдје сједа између кума, и дјевера, а они се враћају до својиих кола. Стари сват даје сватовима знак за полазак. Уз пјесму сватови крећу мјесту гдје је заказано вјенчање. Иде се матићару у општину, а прије се ишло и попу у цркву. За вјенчање кум је раније доносио пешкир или неко друго платно којим је поп везао руке младенцима приликом вјенчања. Тај пешкир или платно чувао се као успомена на дан вјенчања. Кум и стари сват су свједоци на вјенчању, а дјевери предводе младу и младожењу у заједнички живот.
По изласку из цркве или из матичног уреда сватови се љубе са младенцима и честитају им склапање брака. Сватови сједају у кола и крећу у правцу младожењине куће. Они се не враћају истим путем него неким заобилазним, па макар само неколико стотина метара удаљен од пређашњег. То је вјеровање да ће дјевојка побјећи ако се поврате истим путем којим су дошли. Редослијед кретања сватова је исти као и прије.
Сватови су путовали са пјесмом. Свадбари који су остали код младожењине куће излазе на авлију да дочекају сватове са младом. Чим се зауставе кумовска кола, прилазе им дјевери и прихватају младу која излази из кола. Ту је дочекује жена са малим мушким дјететом у наручју којег даје младој у руке. Млада узима »наконче«, љуби га и подиже три пута увис, а затим га опет пољуби и враћа жени од које га је и примила. За наконче се узима мало мушко дијете из ближе родбине младожење или комшилука. Послије тога младој прилази свекрва, љуби се са њоме, а затим ближа родбина која није била у сватовима. Када је и то завршено, дјевери приводе младу кући, гдје је чека жена са јабуком у руци, коју пружа младој да је пребаци преко куће. Млада јабуку пребацује преко куће, а затим прилази кућном прагу на који један од дјевера поставља своју марамицу кроз коју млада љуби кућни праг и прелази га настојећи да јој десна нога прва ступи у кућу. На тај начин млада по први пут, као члан овога домаћинства, ступа у свој нови дом. У кући је опет дочекује неко од ближе родбине, неко ко није ишао у сватове, љубе се са њом и честитају јој брак и нови дом. Млада прилази навћама гдје се мијеси крух и љуби их. Тад млада улази са дјеверовима у собу гдје су постављени столови за сватове. И њено рухо је унесено у зграду која је намијењена за младенце. Ако је млада дотада носила прегачу и рубац, то ће сада морати да повеже бошчу. У том случају дјевери са младом одлазе у њезину собу, гдје јој дјевојке које су допратиле њено рухо повезују бошчу на главу. Ако је имала ђердан, млада, га сада ставља око чела или на прса. Ако је млада као дјевојка носила рокљу и рубац, сада у ношњи не мијења ништа.
Док се млада преобуче, дотле и сватови заузму своја мјеста око столова оним редом који им и припада. Они почињу да се госте, пију и пјевају и редају здравице. Дјевери доводе преобучени младу пред сватове. У кући је прво дочекује свекар и свекрва, ако их има, Ијуби се са њима, јер се она од сада сматра као њихово дијете. Млада се поклања и тако поздравља остале сватове, прилази редом сваком свату и рукује се са њиме, а са кумом и старим сватом се још и пољуби. Старије сватове пољуби у руку. Послије сваког поздрава млада се поклања. Када је завршено поздраљање, млада сједа поред младожење и кума.
Сваки сват напуни своју ћашу ракијом, а чауш диже своју чашу и наздравља младенцима здра-вицу: »Куме, стари свате, домаћине и сви остали сватови, звани и одабрани! Дижем ову чашу ракије у здравље наших младенаца. Нека им живот буде срећан и дуг, украшен са синовима и кћерима! Нека се са својом дјецом поносе као небо висином, као море дубином, као зец брзином, као лисица мудрином! Нека срећа и здравље прати свуда младенце наше! Нека их срећа чува од трула моста, подругљива госта, од тијесна сокака и бијесна Бошњака, од пса гарова и проваљена крова, од кратких гаћа, и високих коприва, чандрљиве жене и пијаног сина, од слабе ракије и кисела вина. У подруму им се купус киселио, а на тавану месо сушило. У тору им краве рикале а у кући дјеца коло играла.!« Сви сватови устају и испијају ракију из чаше.
Пред сватове се поставља ручак којег је домаћин припремио. За вријеме ручка пије се домаћинова ракија. Послије ручка стари сват захтијева да се пред сватове изнесе јело и пиће које су они донијели. Чауш и његови помоћници износе редом храну и пиће. Најприје се износе прасићи и јагањци на ражњу печени, окићени јабукама и вијенцима цвијећа. Ту су колачи више врста, пите, кајгане, погача и ракија у плетенкама или бурићима окићеним цвијећем.

Најприје се износи јело и пиће старог свата и ставља на његов сто, прасе или јагње што га је донио. Чауш задржава у својим рукама брава који је на ражњу и на глас пред сватовима изговара здравицу, која гласи: »Помози бог, куме и стари свате и сви сватови звани и одабрани; војводару, зулумаћару, домаћине господару; и ви баке, наше мајке; и ви младе, наше снајке; ви дјевојке, наше секе; и ви дјецо, наша узданицо! Ево од нашег доброг брата, старог свата, који је донио овога печеног брава и неколико бијелих погаћа; шаране су, писане су! Колико на погачи има писама толико оженио сина, колико на погачи шара толико довео снаха, њима се поносио као море дубином, као небо висином, као лисица мудрином, као зец брзином, као Лијевче поље коњима, као Кнешпоље бунама! Да нам живи и здрави и весели буду наши младенци! Да остаре, да им косе осиједе, да се из бољег у боље селе, гдје сијали ту им и рађало.! Што хранили то им се и плодило! Синови и кћери нека им у кући радост чине, а ми, браћо, већ догодине дошли на прво крштење!«
Послије здравице за старог свата износи се јело које је донио кум. Чауш изговара сличну здравицу, а затим се по старешинству редом износи храна и сваком од њих се набраја здравица. Читаво то вријеме млада са својим дјеверима стоји уз Чауша и слуша здравицу и на сваку ријеч »живјели« она се поклања. Послије постављања сватовског јела и приказивања поклона, дјевојке које су допратиле младино рухо доносе дарове којима ће млада да накити свадбаре који нису ишли у сватове, а затим остале свадбаре. На свако ово даривање Чауш изговара по неколико шаљивих здравица, а нарочито приликом даривања свекра и свекрве.
Ђердан млада носи само на свадби. Послије тога само у првој години свога брака на значајнијим свечаностима. Ако је прво дијете женско, ђердан њему припада у насљедство. Ако је прво дијете мушко, ђердан се претвара у новац и купује му се успомена.
Сватове увесељавају шаљивџије, играју и надигравају, пјевају и надпјевавају. Наздрављају снаји, младожењи и они морају примити здравицу. Ракија је замеђена и каже се: »Хајде, ђевегије, да пијемо медене ракије!«
Кад се Козарчанин у сватовима понапије, он накриви капу и поведе коло. Заигра чврсто да се кућа тресе. Ако му капа од чврстине играња падне с главе, а он подвикне: »Стани, коло, крваву ти нану, запе капа за шљивову грану!«
Даривање младенаца. Кад је сватовску јело постављено и завршене све церемоније, млада се одморила и ручала, она поново долази са дјеверима пред сватове. Један од дјевера носи на руци тацну на којој се налази неколико јабука и нож. Послије уобичајеног поздрава, дјевери са м⭋адом најприје прилазе старом свату, стављају пред њега нож и јабуке и затраже од њега да се једним ударцем ножа располови јабука на два једнака дијела. Уколико се јабука не успије од једног ударца располовити на двије једнаке половине, у томе случају плаћа се већа казна. И другим досјеткама дјевери настоје да укупе што више новца. Чауш је спреман да објави колико је ко дао новца за даривање младенаца. Стари сват плаћа оштету јабуке јер је није пресјекао удвоје. То се понавља по неколико пута код сваког свата.
Са кумом се најмање изводе шале, он једноставно расијече јабуку и плати, а ашчија то објави сватовима. И тако се редом редају сватови.
Кад дођу дјевери до свекра и свекрве, стари настоје да што мање плате, а дјевери да од њих извуку што више новца. Настају шале. Свекрва довикне: » Ја сам још способна да управљам са мојим домаћинством и у томе ми није потребна ничија помоћ!« »Извади новчаник и предај га младенцима, они ће боље знати и умјети да раде него ви стари.« Стари ваде новчаник и предају га младенцима: »Од данас је ово ваша кућа, радите и господарите у њој онако како знате и умијете. Слушајте се и поштујте па ће и нама старим добро бити.« Изљубе се са сином и снахом. Те шале се чине да свадба буде занимљивија. Понегдје се даривање младенаца врши више пута. Сватови приликом поласка својим кућама даривају младенце. Послије сваког даривања млада је дужна да се са сваким пољуби, а старије особе пољуби још и у руку.
Кад се заврши даривање младенаца, дјевери са младом оду у њезину собу. Новац се преброји и остави на мјесто, а они се враћају међу сватове. и отпочиње се са колом и пјесмом. Коло се вије око трпезе и огњишта. Пјесма се ори на све стране. Дјевери су увијек до младе и са њоме може да игра само младожења, кум, стари сват, свекар и свекрва. Ако неко украде младу, дјевери морају платити откуп младе.
Кад се увече омладина окупи на игранку, младожења части. Коло и весеље траје до пола ноћи, а понегдје и до зоре. Сваки сват најави одлазак старом свату, а чауш му спреми његов остатак хране и ракије. Дјевери са младом дужни су да испрате сваког свата. Попије се кафа, коњи и кола се спреме, поздраве се сватови, а млада са дјеверовима обавезно испрати све. Младенци позивају своје сватове да и сутрадан присуствују свадби. Кум и стари сват се посебно прате. Поред младенаца и дјевера њих прати свекар и свекрва. Ако су сватови близу младожењине куће, младожења их позива ујутро са плоском у руци. Понеки сватови који су из даљине остају на конаку код домаћинове куће. Редуше и чауш среде кућу. Дјевери дају младенцима коцку шећера да је заједнички поједу како би им живот био сладак. Дају им црвену јабуку да је поједу како би им дјеца била лијепа и црвена. И код дјевојкине куће влада велико весеље и радост што су удали кћерку. Млада се буди рано настојећи да прва устане и да пробуди свекра и свекрву, којима полије да се умију, а затим буди младожењу. Ако долазе свадбари, овог дана не носе заставу нити јело. Носе ракију у плоскама. Домаћин обезбеђује храну за све свадбаре. Млада мјесто чауша послужује поједине сватове, а нарочито кума и старог свата. У први сумрак свадбари се почињу разилазити и одлазити својим кућама. Младенци кума испрате и са њим се пољубе. Прате и остале сватове.
Послије завршене свадбе од 8 до 10 дана иде се младој у повођане. Родитељи младе и неко од најближе родбине одлазе младој на први обилазак, да виде гдје им је кћерка дошла. Кад дођу родитељи снахе, дочека их зет и кћерка.
Момак дјевојку понегдје отме, украде или дјевојка сама момку пребјегне.

Отмица. Права отмица је онда када момак отме дјевојку преко њене воље и против воље њезиних родитеља или старатеља. Отмица се сматра и када се дјевојка отме уз њезино пристајање, али против воље њезиних родитеља или старатеља.
Дешава се да се какав момак заљуби у дјевојку, а она њега не воли ни њезини родитељи нису зато да му је даду. Дешава се и то да дјевојка даде обећање двојици момака примивши од њих обиљежје, те им момак, не знајући да се она обећала и другоме, пошаље своје просце да је запросе од њезиних родитеља или старатеља. Ако је ови не даду, јер су је већ другоме дали, онда момак сазове неколико својих другова па вреба дјевојку док је саму не нађе и насилу одведу. Догоди се да се момци потуку између себе и да одведу дјевојку они који буду јачи. Овакви поступци су тешко кажњиви.
Код Муслимана ако дјевојка неће, момак је ухвати на јавном мјесту па је пољуби да други виде и тако је осрамоти.
Понекад украде момак дјевојку уз њен пристанак иако њени родитељи не дају. Тада се договоре дјевојка и младић кад ће он доћи по њу са још двојицом да је одведе својој кући. Послије тога дође момков отац дјевојчину оцу да измире.
Бјегуница је она дјевојка која се заљубила у каквог момка, па отишла сама за њега, без питања и пристајања родитеља.

Некадашњи женидбени обичаји у срезу Приједор. Догоди се да се младенци нису никада видјели него само по чувењу дознали једно за друго. У том случају узме момак плоску ракије и једног друга из комшилука, а може бити и оца да поведе, да дјевојку загледају. Кад је дошао њеној кући, погледа се с њом шутке, испије с укућанима ракију, па се затим врати са својим другом не говорећи ништа о женидби. Дошавши кући јави свом оцу да ли бегенише дјевојку или не. Ако је бегенише, пође отац у прошњу. Ако се дјевојка приволи, даде јој обиљежје, а дјевојка сама одреди колико јој има донијети за јабуку. Пошто су посједјели 1-2 сата, врати се просац кући и стане се спремати за јабуку. Иза неколико дана дође опет дјевојчиној кући па даде дјевојци онолико новаца колико је већ одредила. Ту већ пију и часте се до неко доба ноћи. Уједно одреде рок кад да дођу по дјевојку. Кад је рок изашао, пођу сватови. И младожења може ићи дјевојчином дому, гдје се часте до суначног порођаја. Сад домаћин каже оцу младожењином овако: »Са сунцем нама свако добро дошло! Сунце излази, момчадија спремна на полазак, а ми се помирили нијесмо! »Па колико би ти мира?« Домаћин заиште мира поприлици колико је дјевојака узела јабуку. Кад су се помирили, устану, пољубе се и ослове се први пут ријечима: »Како си, пријатељу?« Затим се с⭂атови крену кући младожењиној, гдје већ чека позвани свештеник да младенце вјенча. Иза вјенћања слиједи пир. Петнаест дана послије тога обилази родбина младу или иде њој у походе. Родбина младина приреди свега доста за част, па се крене на вечеру пријатељима. Док се сунце не роди, пије се и једе домаћиново пиће и јело; кад сунце излази, поставе софру они што су дошли у походе. На софри сада не смије бити ништа домаћиново. Домаћи посједају а дошљаци их дворе. Ту се госте до заласка сунца. На посљетку се раздају дарови. Све што је живо у тој кући мора добити какав дар (обично дијеле се чизме, ципеле, опанци, кошуље, гуњеви, јелеци итд.; па и самим кокошима, псима, живини мора младина родбина или замијесити мећу или положити сијено). Исто тако и домаћи раздају дарове дошљацима (205, 34).

Постоје разлике код сватовских обичаја у селима Поткозарја. Овај сватовски обичај исприћао ми је Остоја Миодраг из Гареваца, а такав се обичај још примјењује.
На просидбу иде 5-10 чланова најближе родбине момка за ког се проси дјевојка. Момак не иде на просидбу. Кад дођу код домаћина, збијају се разне шале. Најприје се зове испред куће: »О домачине!« Домаћин се одазове и пита: »Ко сте ви?« Домаћин се прави као да их никад прије није видио. Кад се шала приводи крају, просци улазе у кућу и још увијек стоје. Кад им домаћин дозволи, они сједну. Шале настају о томе куд су исли гдје су дошли, шта траже, имају ли лијепих дјевојака. Помињу да имају лијепа момка и дошли су да питају једну лијепу дјевојку. Ако дјевојка неће, на позив родитеља она изађе и каже да не прихвата заруку и да неће за момка, наводећи какав изговор. Онда просци одлазе одакле су и дошли.
Ако дјевојка хоће, она на позив родитеља улази и мушке, најближу родбину момка љуби у руку, а женске у лице. Тај од најближе родбине, кога је она прва пољубила, даје јој јабуку и уз јабуку новац. Ако дјевојка прими јабуку и новац и дода мајци, онда онај који јој треба да буде дјевер даје дјевојци прстен и узима њен прстен да понесе младожењи. Тек онда се мијења ракија. Просци дају своју ракију домаћину, а домаћин њима његову и наставља се весеље. Тад се уговара кад ће бити свадба, колико ће бити сватова, а уговори се и мираз.
Кад се сване, дјевојка дарује просце и они пјевајући одлазе својој кући, носећи дарове на себи кроз село. То је знак да је дјевојка испрошена.
Два до четири дана прије свадбе младожења узима плоску (буклију) са зашећереном ракијом и дарованом са двије марамице и иде по селу и позива све које жели да му дођу на свадбу.
Овдје је обићај да свако донесе храну за себе и постави је на сто. Сви се такмиче чија ће бити боља софра. Дакле, сваки који је позван на свадбу спреми храну за себе и понесе. Није такав обићај у неким селима, аии у неким јесте. Негдје се носи пршут, колачи, пита, негдје испечено прасе или јагње.
На свадбу се иде на коњима или колима. Од момкове куће се полази по дјевојку. Први иде стари сват, односно на првом коњу или колима. Он је старјешина сватова. Кум иде посљедњи. Барјак се носи на сваким колима. Бајрак носи зет. Тог зета који носи барјак зову викало. Кад се дође пред кућу дјевојке, узвикне зет викало: »Домаћине, је ли. слободно?« Домаћин га пита: »Кога си довео?« зет викало одговара: »Жени се Ђорђо, добар младић, из племените куће. Он води старог свата Јована, племенита и поштена човјека. Он води кума Спасоја, вриједна, кршна, поштена. Он води зета...« И тако наброји све сватове редом.
Домаћин све саслуша док викало наброји сватове и онда каже: »Кад је тако племенита дружина, у моју кућу је радо примијена.« Домаћин одобрава и сватови улазе по реду и сједају за столове. По обичају се попије ракија, али се не једе док дјевојка не дође међу сватове. Међу сватове брат доведе дјевојку и пита: »Ко се прима моје сестре?« Устаје кум, негдје и отац младожење, даде му паре и откупи дјевојку. Он зовне дјевера да преузме дјевојку. Тад се дјевојка пита са сваким сватом, мушке љуби у руку, а женске у лице. Кад дјевојка сједне код дјевера и кума, онда тек сватови ручају. Настаје пјесма.
Весели се дјевојачка мајко, Одведосмо лијепу дјевојку. Лепу цуру испрошену, Досад нељубљену...
Кад се руча, млада иде у одају са дјевером и износи дарове. Сваком свату даје дар у кући свога оца. Дар се састоји од пешкира, кошуље, цвијећа. Коње закити цвијећем, марамицом, пешкирима. Кад је даровање завршено, свати запјевају: »Крећи, куме, кићене сватове!«
Сад кум иде први од сватова. Он у своја кола сједа младу и крећу у матични уред да се вјенчају. Кад се обави вјенчање, кум и његова кола иду прва кући младожењиној. Кад доду младожењиној кући, дјевер даје млади јабуку да је пребаци преко куће. Ако млада пребаци јабуку, значи да је срећна и да ће остати у том дому. Ако јабуку не пребаци, породица није задовољна, јер се вјерује да ће се вратити и да неће бити срећна. Кад је млада пребацила јабуку, онда је младожења води до кућног прага. Млада се сагиње и пољуби кућни праг и с прага подигне машице. На прагу јој се дода мушко дијете у наручје које пољуби, благослови и дода дјеверу. То је знак да ће родили мушко дијете. Тад се млада Ијуби са свекрвом. У том моменту свекрви дижу мараму и цијепају је на глави. Сви сватови се јагме за комадић те мараме.
Дјевер води младу по собама и упознаје је са родбином. Млада женске љуби у лице, а мушке у руку. Тада је одводе у њену собу да се пресвуче. Дотле сватови сједе за столом и сервира им се храна. Пошто је свак себи донио хране, онда се прозива и свак уноси и поставља своју софру. Такмиче се чија је боља софра. Кад се млада пресвуче и дође међу сватове у другом одијелу, негдје се опет пита са свима, а негдје не.
Сватови барјак издижу пред кућом да се високо вије. Наставља се весеље до касно у ноћ. Обично се увече испрати кум и стари сват. Млада испрати кума и старог свата и они је дарују. Они се такмиче ко ће више даровати младу у новцу. Дјеца вичу: »Изгори куму кеса!« Кум вади ситне паре и сипа дјеци. Млада испрати све једног по једног свата. Дјевер остаје са младом док не испрате свате и док се сватови не разиђу. Младу дјевер води у собу гдје ће спавати. Млада и младожења се распреме и легну.
Сутрадан долазе они који нису звани.
Након три недјеље отац који је женио сина зове пријатеље у госте и доводи своју родбину и пријатеље. Они се часте цијели дан и мијењају здравице. Млада дарује пријатеље који су дошли из њеног рода кошуљама, сукњама итд.
Кад прође мјесец дана, онда иде млада у род са младожењом, кумом, дјевером и мајком код дјевојчине породице, свом роденом дому. Опет се даривају. И ту је крај церемонијала свадбе и женидбе.
Кад момак хоће да украде дјевојку, он сакупи момке и оде по њу. Кад је украде и дове-де је без сватова, онда је смјести да спава код куће са сестром или тетком или најближом родби-ном. Она спава са њима све дотле док се не постигне помирцње са породицом. Кад се постиг-не помирење, онда настаје свадба. Деси се да се пријатељи никад не помире.

Женидбени обићаји код Муслимана у Бањалуци и околини. Негда у прошлости дјевојка се морала већ од 14 до 15. године пориквати и из куће није смјела никуда сама излазити, тако да је веома тешко било да дође у ма какав дотицај с мушкарцем. Прије су се дјевојке и удавале а да им није било допуштено ни да виде младожењу прије свадбе. Та традиција је данас напуштена.

Момци се с дјевојкама састају понајвише за вријеме комушања кукуруза, хатми, сватова итд. Ту се упознају и послије долази момак дјевојци у ашиковање. Ашикује се обично само петком и благданом послије подне. Дјевојка се обично лијепо обуће те сакривена чека иза демира, врата у башчи или иза плота, гледајући ко ће улицом проћи. Многи момци пролазе, а она се јавља само ономе кога воли. Типично је при том ашиковању обострано даривање: смоквама, лимунима, цвијећем, марамом, чаврмом, јабуком итд.
Кад се једно другом обећа и вјеру задају да ће се узети, а' родитељи се томе противе, све се рјешава отмицом. Тих је отмица било врло много, а данас су ријетке {89, 205). Али, ако добију пристанак родитеља, момак шаље њезиним родитељима просце. Већином мушкарци иду у прошњу.
Отприлике мјесец дана прије прошње шаље момак једну жену у кућу дјевојчину да је она боље види и осмотри: да ли је ћиста, ваљана, окретна, јер је он лично мало познаје Та се жена зове уходница. А уобичајено је слање уходница и у момкову кућу од стране дјевојчиних родитеља.
Просци који су обично ближи рођаци момкови, носе за дјевојку прстен или низове дуката или бисера. Дјевојка не излази пред њих него даје свој пристанак мајци у соби. Ако је дјевојка примила прстен, онда она улази у собу и доноси шербет и кафу. Но^прстен даје дјевојка свекрви и свекру башчалук; а ако је богатија, и осталим укућанима момковим. Башчалук је обићно домаће ткање: гаће, кошуља, чаврма, учкур, а све замотано у једну свилену мараму.
Ту се уговори дан свадбе (пир), обићно 10-15 дана иза прошње. За то вријеме дјевојка не излази никуда, спрема се, а долазе јој многи рођаци и пријатељи и хвале јој кућу у коју ће ући.
Прије вјенчања потребно је да се уреди нићах, тј. писмено допуштење које се добије од кадије да нема никаквих запрека вјенчању. Осим тога, нићах одређује и своту коју младожења полаже и којом се обавезује да ће је, евентуално, исплатити ако своју жену пусти (што је могуће). То је уобићајено због тога што по шеријату мора момак купити дјевојку. Ако Муслиман пусти жену без њезине кривње, мора јој платити нићах и кроз три мјесеца 10 дана давати идару, односно мора је одјевати и хранити.
Младенци морају у првом реду имати своје свједоке, то су већили и шахите; тек тада се почну сазивати сватови. Одређенога дана, када мисле ићи по дјевојку, код ђувегијине куће састану се сватови, Главни су кум и кума, те још неколико жена, званих јенгије. Јенгија је жена која за цијело вријеме свадбе буде уз младу, те је упућује како се се владати. Онда пођу по младу.
Код младине куће женске се смјесте у једну собу, звану харемлук, а мушкарци у селам-лук. Млада части кафом и шербетом (слатко пиће, обично од меда). Прво се шербе зове уморно шербе и пије се одмах по доласку. Затим се пије кафа, па онда тзв. »плаћена кафа« и »плаћено шербе«, које износи једна сиромашна жена, а сви је даривају новцем. Иза тога једна старија жена изводи младу. То је тзв. обикуша, која је плаћена да иде уз младу и да је чува до крне. Ту јој тада обуку одијело, које су јенгије са собом донијеле, обично фереџу, свилени појас и дувак (или алду-вак). Дјевер опаше младу појасом, дуваком покрије преко главе и баци прстен у једну ћасу (здјелу) пуну воде. Здјелу покрије чаврмом, а потом открије младу која вади из воде прстен, иза ћега јој га дјевер натиче редом на све прсте. Остави га на средњем. Иза тога прими младу за рамена, окрене је према сунцу, поспе шећером и сребреним новцем те је одведе до коћије. Ту је опет посипају бомбонама и ситним новцем, а она поставија бошчалук на кочију, који припада кочијашу. Коњи су окићени чаврмама. Тада крену дому младожењину. Кад стигну пред његову кућу, опет је посипају бомбонама и новцем. На кућном је прагу дочека сиромашна жена, скида јој обућу с ногу, а млада је дарива. Мало даље чека је свекрва са кураном и погачом у рукама и са 2 крчага воде. Погачу јој ставља под лијево, а куран под десно пазухо, два крчага у обје руке. Млада оде до огњишта, куран даје женама, а воду и погачу ставља на огњиште. Каже се да млада тим доноси нафаку (срећу, судбину) у кућу.
На огњишту је још лонац са растопљеним маслом, негдје и медом, као симбол слоге у кући. Пуни ибрици и погача симбол су благостања, а куран побожности и покорности.
Од огњишта иде млада у собу, гдје је младожењина родбина, љуби све у руку, а они је поса-дц да сједне на фес, или јој метну мушко дијете у крило а она га дарује. Ту младу ћасте кавом и шербетом. Сада се поставља вецера.
Неки вјенћају дјевојку још исте вечери, а неки чекају по више дана. Богати обично пирују и по 10-15 дана. Послије вечере млада ноћи с обикушом, која је чува. Сутрадан се обави вјенћање и настаје мобарећ.
Хоџа вјенча младенце. Умјесто младенаца на сва питања одговарају већили или шахити. Послије добијају потврде и вјенћање је готово.

Сада долазе знанци на гледање младе, која не борави увијек у соби за госте, него само улази, љуби старије у руку и опет излази. Њени су ручни радови изложени по зидовима, такодер за гледање. Од недјеље до четвртка траје мобарећ. У четвртак је пир, када доиазе знанице и сватко доноси дар млади. За вријеме пира млада није међу гостима, него иде на крну.
Дјевојку крију у момковој соби (халвату). О подне се простре душек, а покрије се са чаршафима и пештемањима (финим столњацима). На томе душеку проваљају најприје једно мушко дијете, дају му чеврму и оно онда одлази (89, 206). Сада изводе младу одјевену у антерију (од свиле са дугим рукавима с пришивеним гајтанима) и покривену ћаткојом (црвени дувак, копрена). Обично се прво доноси шербет, које пије млада, а послије ње сви сватови. Прије крне уђе у собу младин кум и његова жена. Кумова се жена назива другом јенгијомили киновском јенгом. Кум доноси посуду с водом у којој је прстен покривен чаврмом. То је кумовски или вјенчани прстен'.
Дјевер, који долази послије кума, окреће младу три пута за сунцем, меће јој прстен на руку, чаврму узима себи, посипа је бомбонама и ситним новцем и одлази. (То ради кум у неким мјестима). Крну почне кума мијешати пред акшам и мијеша је до иза акшама (прве таме). Затим посади младу на душек, по којем се простру многи чаршафи, често и 40 - 50 комада. Лице јој покрију златним папиром, којему крајеве држи једна жена сједећи иза леђа младе. Оперу јој руке и ноге. На дланове ставе по дукат. Киновска јенга открије најприје дјевојци десну руку до белен-зука (наруквица) и десну ногу до глежња, затим лијеву руку и ногу осим табана. Руке замотају памуком, увуку у свилене кесе, које обложе ланеним платном (званим »аспура«) и свежу златном врпцом да »аспура« не би спала. Док се млада »кније«, троје мушке дјеце из њене родбине држи свако по горућу свијећу. Крај младе метну мушко дијете. Свијеће се ове дјеце трну о штроп или шише. Те се свијеће послије чувају, а вјерује се да ублажују бол (89, 207).
За цијело то вријеме стоје по двије дјевојке више главе, а по двије више ногу младе, држе дувак, машу њиме над младом и обично пјевају:

Златни топи у град упуцаше,
Нашој младој крну поставише.
Наша млада, је л' ти жао мајке?

(пјевају двије дјевојке)

Што ће мени бити жао мајке,
У мог драгог бољу мајку кажу.

(пјевају друге двије дјевојке)


Наша млада, је л' ти жао бабе?... А заврше:
Бој се војна кано ли ти грома...

Слично се пјева за остале чланове обитељи. (89, 207)
Ту млада лежи по цијели сат, затим је оперу и по реду јој скидају платно како су јој метали. Платно с десне руке метну дјевојци у јастук, а с лијеве раздијеле сиромашним женама.
Кад је крна готова, млада их дарује чеврмама. Дувак, којим су дјевојке махале, прикаче јој за главу, а скине јој га увече младожења. Душек се обично набада иглама.да би младенци били што сретнији.
Сада се поставља ручак. Прије него се почне јести једна дјевојка носи крчаг воде, пере свакоме руке и даје му по пешкир за брисање руку, који ју је млада откала за дар (89, 207). Постави се софрабошћа, тј. софра која је покривена платном које је млада откала. Млада се појављује тек када се износи »баклава«, нуди је; а кад се она поједе, опет излази, Софре се постављају пар пута. При задњем постављању софре излази млада и једе скупа с гостима. Тај ручак и навече већера, а особито последња софра, називају се пир. На ручку су, према обичају, само жене, а на вечеру долазе и мушкарци. На свакој софри стоји по једна мала посуда, звана »кешке«, у коју гости дарују ситним новцем кухара (89, 208).
И. Обичај је да се прстен увијек носи на руци. Изгуби ли се, вјерује се да ће то донијети велику нцсрећу.
Пред крај вечере мушкарци иду у џамију и послије молитве прате младожењу кући. Затим долази хоџа и учи »даву« (врста слатког јела). Зажели срећу. Пред крај вечере одводи обикуша младу у спаваћу собу, стави је у један кут и покрије је сву дуваком и чаткијом. Тако дочекају младожењу, који долази праћен урнебесном виком другова. Он скида младој дувак и ћаткију, дарива нобикушу« и она одлази.
Када младожења уђе у »халват«, престају сватови. Сватови испију још по један шербет и кафу и разилазе се.
Ујутро млада устаје прије свију, поспреми све и приреди »бошчалук«. Послије млада одлази у кухињу.
У сватовима су главни свједоци кум и кума. Они спремају бомбоне и ситан новац, одијело, дувак, крну, прстен, све за младу. Зато их млада дарује са два »башчалука«: један за кумовлук, други за дар. Богатији муслимани и послије вјенчања и вишедневнога пировања приређује различите забаве: трке коња, дјеце, младића; тефериче, а често се пече кава у једној кавеници за све и сва кога за добро и срећу младенаца.
Описали смо једну свадбу из 1933. године (89,208).

Код Муслимана у варошици Бос. Дубици обично се врше посјете, зијарети о Бајраму. Мушки иду сва три празнична дана, а жене после тога у току од мјесец дана. На улицама при том и дмгим посјетама никада се не показују откривене, већ су покривене »печом«, а све скоро обучене у »здру«, тј. широки огртач. Свадбе су веома занимљиве, веселе и пуне церемонија. Испрошену дјевојку одводе у урцченом дану обићно кочијом и фијакером. При просидби, по пристанку дјевојчином, која то често чини само за Ијубав родитеља, даје се прстен и новац, што се зове биљег. При одводењу младе гости се служе шербетом (зашећереном водом) или заслађеним медом, а негдје и ракијом. Свирачи им никада не изостају. Дјевер им је обично брат младожењин. Када стави црвену мараму на главу, звани »дувак«, млада се пење у кола, пошто је дјевер трипут окрене према сунцу и поспе новцем. Пред сватовима је обићно муштулугџија који најављује долазак родитељима младожењиним. Он за то добија бошчалук. При изласку из кола додају јој се у руке два ђугу-на или ибрика пуна воде. На прагу је сачекају домаћин и отворивши јој мусаф {вјерска књига) изнад главе, ставља јој га испод пазуха, те она, ушавши у кућу, остави судове са водом и мусаф на њихово мјесто. Младожења је затим сачека са хљебом, преломе га и једно од друге половине окусе, па то дају осталима ради кућне среће. Младу одведу затим у главну собу, гдје су њихови рођаци и рођаке у весељу, док младеж и други имају обично засебну воду. Свадба и пир траје обично три дана. И тај »пир« свршава се обично петком или понедјељком. Млада се поставља у угао собе, уз њу су и јенгије које са њом и спавају до свршетка свадбе. При свршетку свадбе, а по разиласку гостију, младу »окрнају«, тј. присутне жене јој обоје нокте на ногама и рукарна црвеном бојом. За то вријеме, док она лежи при »крњању«, ставе дијете поред ње ради дјеце и порођаја. Над њоме четири јенгије држе дугачка платна, а ћетири дечка, звани »сјећаје«, држе упаљене свијеће. Ова дјеца награђују се тиме што покупе бомбоне и новац што кум над младом при-је крњења поспе изломивши завој. При крњању пјевају јенгије младожењи пјесму:

»Златни топи у град ударише,
Нур хануми крну поставише,
л на ноге и на бјеле руке.
Нур ханума, крна ли се сјела,
Баш ко диба меду терзијама,
Баш ко злато међу везиљама.
Мала Мујо, (име младожење) изви горе брке,
Накрнасмо нур хануми руке;
Мула Мујо спусти доле брке
Накмасмо и ноге и руке«.

Затим се обраћају куму и пјевају:
Јенги, куме, фало наша,
Јеси л' нама дар донио?
Ако ниси дар донио,
Твоју куму продадосмо!
Кум ће нама дукат дати,
Дукат дати, не гледати,
Куму ћемо објесити,
О кумову бијелу врату« (1,44)

Тада млада окрњена устаје, крна јој се обрише и Ијубе редом руке. Тако се свадба код њих завршава. Уоћи завршетка свадбе иде се код кадије или овај долази код куће и ту се свадбени уговор, односно вјенчање обавља. Ако слућајно младу цуру украду, па се домаћи надају њеном сигурном доласку, онда пјевају:
»Све редом, редом јесење,
У нашему двору весеље.
Свак се томе весели,
Највеће бабо и нане,
И тетка, очина сестра,
И дајо, материн брат,
А и ја да коло играм« (1,44).
А у томе и дјевојку уводе.

Женидбени обичаји код Хрвата у Бањалуци и околини. М❣адић се замомћи врло рано, од 16. до 17. године. Они врло ријетко носе народну ношњу, а нема никаквих одјевних предмета ни накита по којима би се могио препознати да се неки младић замомћио, него се он почне једноставно љепше носити, догонити и по селу с одраслим момцима ходати. Он коначно приђе дјевојци и с њом почне ашиковати. Ако има у породици више браће и рођака, поштује се редослијед по старини.
Дјевојке се зацуре од 15. до 16. године, а негдје и од 13. до 14. године. Дјевојка се почиње љепше одијевати и китити прије него се зацури. Млађе одлажу зацурење док се старије не удају и од њих преузимају свечану одјећу и накит.
Знак да се момак замомчио и дјевојка зацурила је да се на зборовима хвата у коло. Ако неко умре у породици, одлаже зацурење за неко вријеме.
Упознавање и ашиковање. Младић се обично хвата у коло до дјевојке с којом се жели упознати и тако започне ашиковати. При томе ако разговор дјевојка радо прихвати, за младића је дов⭎љан знак да га она прима и да је посиије кола може пратити кући. Младиц је прати до куће или се договоре да се састану негдје другдје. Нцкад младић приступа дјевојци и с њом се упозна у путу или на неком збору, сијелу итд. Потребно је да се више пута састану и да се онда заљубе. По знанство и пријатељство се претвара у интимнију љубав, која прераста у ашиковање. Негдје је обићај да цура ашикује с више момака и да јој долази један по један.
У неким крајевима скупи момак своје другове те цуру по дану или по ноћи украде и одведе кући. За такву се дјевојку каже да је »украдена« или да је »самодошла«.
У неким крајевима момак и цура, ако се мисле стварно узети, дају у знак љубави и вјерности једно другоме дар (аманет). Уколико се момак и цура разиду, повраћају дарове.
Цуре се редовито удају између 18. и 20. године, а момци жене послије одслужења војске. Има крајева гдје се момци жене прије војске, а понекад односно знатно касније. Редовито вријеме женидбе и удаје је од Велике Госпе до Дочашћа и од Божића до Чисте сриједе. Од Ускрса до Госпе, за вријеме дугих прољетних и Ијетних дана, момци и дјевојке се упознају, договарају и заручују.
Заруке или обећања. Ријеткост је да момак и цура обећају једно другом вјерност прије ко-начне одлукц да ступе у брак. Народ каже »Цура се удајц кад је траже, а момак жени кад хоће«. Ако момак и цура једно другом дају дарове, сматрају се заручцним. Ако једно дру-гом стажу, примљене дарове преко неког враћају.
Предпрошња. У неким крајевима прошњи претходи предпрошња. У бањалучком крају иду навече или по дану у договорено вријеме. Од хране не носе ништа, али зато носе цури хаијину или материјал за хаљину, затим разног воћа, бомбонијеру и слично. Цура их дочека, пољуби у лице и уведе у кућу. Има случајева када им, шалећи се да их не познају, не дозвољавају тако лако ући у кућу. Кад су ушле и каву попиле, запита момкова мајка цурине родитеље да ли дозвољавају да се њихова кћер уда за њезина сина. Уколико на то пристану, договоре се с њима када ће бити прошња (зарука), што ће се и колико том пригодом донијети од хране и пића, колико ће доћи мушкараца а колико жена, да би цура знала за све припремити одговарајуће дарове. На поласку цура будућој свекрви, ако је млађа, дарује хаљину и костим, а ако је старија, хаљину, кецељу и рнараму. Дарује такођер нешто и њезиној пратилици, а обје на растанку у лице пољуби.
Прошња иде одмах кад се момак и цура договоре и добију пристанак родитеља. У бањалучком крају у прошњу (заруке) иду момкови укућани и ближа родбина. Буде их десет-петнаест. Носе печену свињу 5-10 кг колача, 5-6 крухова, а од пића 10-20 литара ракије, 5-10 литара вина, 4-5 гајби пива, те нешто ликера и других пића. Цури се носи хаљина, некада и ципеле, затим златни прстен или ланчић и слично. Њезиним укућанима носе се ликери, бомбонијере, бомбоне, разно воће и цигарете. Пошто су их дочекали и примили као познате, нуде им каву и пиће, а одмах се позива и цура да узме дарове са стола. Зову је родитељи, али она долази тек након доласка 2-4 лаждјевојке. Прати је сестра или колегиница којој се дарива од 3000 до 10.000 динара. Момков отац пружи цури ћашу ракије. Она је узме, пољуби га у руку, а затим и оца пружајући му чашу, ништа не говорећи. Узме нешто дарова и повуче се. Ћесто се при том пјева сљедећа народна пјесма:
Трепетљика трепелала пуна бисера, Хај, ови наши лијепи двори пуни весеља. Што у двору жубор стоји, што оно вели? Хај, оно мајка сина жени па се весели. Савила се златна жица од ведра неба, Хај, савила се младожењи око фесића, Са фесића ђул невјести око дувака. Сви се редом веселише, мајка највише, Довели јој ђул невјесту ђулом мирише.
Ујутро, пред полазак, послужује се »кава канџија«, за коју се може али и не мора платити. На поласку цура мушкарце кити кошуљама, а жене хаљинама иии материјалом за њих. Уз накит обавезно се ставља ружмарин на груди. Свекар дарива од 10.000 до 30.000, свекрва од 10.000 до 15.000, а остали од 5000 до 10000 динара. Цура на испраћају мушкарце љуби у руку, а жене у лице. Просце цијелог пута прати хармоника. Сусретнике ракијом часте.
Прстеновање у бањалучком крају буде у току недјеље након прошње. Дјевојку цркви редовито прати каква жена, њезина ближа родица или својта, а момак долази сам. Момак цури дарује прстен, а она њему марамицу (161,178).

Ближе припреме Припреме за сватове почињу издаљега, још док навјештаји трају, али непосредно пред саму свадбу обаве се и посљедње припреме. Још једанпут се састану заручнићки родитељи (кућедомаћини) те коначно утврде све појединости о сватовима: колико ће их бити, када ће и како доћи, шта ће и колико момков кућедомаћин донијети на распиришће, разних јела и пића; коиико ће он, односно кум платити »чобану« за »изводак«, колико ће се плаћати дјевојкама за пјесму и разна кићења, а колико домаћицама (мајарна, стопаницама) за њихове услуге и слично. Кућедомаћини спремају дочек будућим сватовима, узваницама и гостима. Набављају потребна јела и пића те припремају просторије како би се сватови у њима што угодније, љепше и веселије осјећали; Заручник у договору с укућанима тражи прикладне сватове, свадбенике и свираче, а дјевојка с мајком, ближим родицама и колегицама набавља, купује и спрема своје рухо, те дарове за сватове и остале пирџије. Многе купују и носе читав собни и кухињски намјештај. Сви се брину да сватови што боље успију. Пријалељи и сви сусједи помажу како око набавке потребних јела и пића тако и око спремања дјевојачког руха и дарова, те проналажења одговарајућих сватова.
Дјевојчако рухо већином се превози заручниковој кући у току самог распиришћа, а понегдје и прије скупљања сватова.
У бањалучком крају недјељу дана прије вјенчања родбину, пријатеље и сусједе обиђе сама дјевојка и позове их на »прстен«. Позвани је обдаре мањом свотом новца и ситним даровима. Истовремено заручников брат или какав ближи рудак позива свују родбину, пријатеље и сусједе на пир. Он узванике части ракијом, а они њега даривају пешкирима, марамицама и воћем.
Скупљање сватова, распиришће и долазак момковој кући. Сватови се у већини крајева сакупе л код заручника уоћи вјенчања, те исте вечери или сутрадан рано иду по дјевојку. У неким крајевима сакупе се око пола ноћи или рано ујутро на дан самог вјенчања, а по дјевојку полазе у зору, односно око подне, Има крајева у којима се сватови умјесто код заручника сакупе код старог свата те од њега полазе дјевојци. Прије поласка добро замезе или вечерају, односно ручају, На поласку их испрате заручникови укућани, ближа родбина, пријатељи, сусједи, а кућедомачица
Распиришће је сватовско славље код дјевојачке куће уочи и на сам дан вјенчања. Обичај је у неким крајевима запрошену дјевојку повјерити бризи каквог дјећака који је чува, попут чобана, те на распиришћу предаје сватовима као њихов добитак их благослови. Са сватовима данас редовито иде одмах и заручник, а уз то их прате свадбеници и свирачи. У већини крајева возе се аутомобилима, рјеђе запрежним колима, а на коњима иду само у брдским крајевима. Са собом носе мању или већу колићину хране и пића, а има крајева у којима се носи само пиће, а негдје ништа. Постоји одређени редослијед којим полазе од заручникове куће и долазе дјевојкиној. На Челу је увијек барјактан. У неким се крајевима нигдје не заустављају све до заручничине куће, док то у другим чине врло ћесто те сусретнике нуде ракијом, а њих такође сусједи, пријатцљи и родбина мезом и ракијом. Цијело вријеме путовања пјевају сватовске и народне пјесме напјевом сватовцем или бећарцем. Дјевојачки их укућани лијепо дочекају, одмах уведу у кућу и поставе за лијепо припремљене столове или то учине тек након обичајима предвиђених шала.
Јединствен је случај, колико знамо, да се у бањалучком крају један дио сватова сакупља код зарућникове куће око 7-9 сати, а други око 13-14. Први дјевојкиној кући носе онолико хране колико су се договорили с њезиним родитељима. Ако су нешто више носили за заруке и прошњу, онда редовито на распиришће не носе ништа. Ипак, носе дјевојци ципеле за вјенћање, хаљину, вео, вијенац, рукавице, цвијеће и торту. Дјевојкини их укућани пријатељски приме и поставе за столове. Донесене пуклоне одложе на стол. Сватове послужују кафом. Током пића и кате заручников кућедомаћин позива дјевојку. Спрве је доводи њезина сцстра, снаха или која друга ближа родица називајући свима добар дан и питајући: »Шта ви од нас тражите?« На ово заручников кућедомаћин одговара: »Т⭐ажимо од Бога срећу, а од вас дјевојку«. Доводитељица му одговара: »До сад је била божија и наша, а од сад је божија и ваша и опет наша«.
Након овога дјевојка узме са стола покионе. У међувремену стижу дјевојкини узваници: родбина, пријатељи и сусједи и носе поклоне, као нпр. покриваче и деке и другу постељину, собне сагове, ручнике, хаљине, затим разне сервисе, електричне лампе и друге потребне ствари. Сватови и гости часте се и веселе док јењга опрема дјевојку за вјенчање. Кад је опреми за излазак међу сватове, дјевер пита дјевојачке узванике да ли желе да их дјевојке заките ружмаринима. Оне истовремено ките и сватове ружмарином и марамицама. Након тога дјевер носи пладањ на који се покупе прилози за кићење, а дарјва се од 1000 до 10000 динара. Одмах слиједи тзв. »слатка ћаша«, и то убрзаним темпом како би се довршила прије кумова доласка. Дјеверуша налијева ракију, а дјевојка пружа прво будућем свекру па рођеном оцу, а онда редом осталим сватовима. Заручников кућедомаћин плати од 10000 до 50000, а њезин отац од 5000 до 10000, док остали од 1000 до 10000 динара. Убрзо стиже и други дио сватова од момкове куће који су тамо, док су се скупљали и спремали, пили кафу и мезили. У првим су колима кум, кума и њихова обитељ, а у другим прикумак. Долази и зарућник у својим колима. Носе само плоске и боце. Код дјевојачке их куће дочекују дјевојка и дјевер. Дјевојка најприје пољуби кума, а затим остале. Пред кума изађу дје-војаћки отац и његови узваници, а он пита да Ии је слободно ући у кућу. Кућедомаћин их уводи и распоредује за столове. Одмах их послужују кафом коју кум плати од 10000 до 20000, а прику-мак од 5000 до 10000 динара. Слиједи ручак током којег дјевојке ките сватове који су касније дошли. Кум за кићење плаћа од 10000 до 20000, а остали од 1000 до 5000 динара. Истовремено дјевојке ките кола цвијећем, шареним папирима, балонима и марамицама. Наките такође и кумову плоску. За ово кићење се не пиаћа. Дјевер на вријеме упозори сватове да је вријеме поћи на вјенчање и замоли родитеље да младенцима даду благослов. Долазе младенци и дјевојкин их отац благосиља пожеливши им срећу и упозоривши их на њихове будуће обавезе. Сви испију по чашицу ракије у њихову срећу. Кад дјевојка прими благослов, сама налије чашицу и пружи је оцу, а затим и будућем свекру. Убрзо сватови крећу на вјенчање. На челу је кум, дјевојка и кума, а заручник је у својим колима. Носе пуне плоске и боце ракије којом часте сусретнике. Осим тога, кум и кума носе ситан новац и бомбоне које даривају дјеци да би им прокрчили пут. Дјеца знају устрај-но понављати: »Куме, изгори кеса« док их овај не обаспе ситнишом и бомбонама. Послије вјенчања краће се задрже у мјесту, мало прошетају и зауставе у каквој гостионици или локалу, гдје замезе. Они који се вјенчају и у цркви мало се задрже код цркве. Заручников кућедомаћин, стари сват и његов момак оду момковој кући одмах од дјевојачке да би тамо дочекали сватове, а с њи-ма пођу и 2 - 3 дјевојке, зарућничине родице, носећи поклоне које су јој узваници донијели (161,145).

Сад ће Мира расплакати мајку
Кад јој пружи руку на растанку

Лијепа Миро, ти не жати мати,
По вољи је, нећеш се кајати.
Пријо наша, на дару ли хвала
Кад си нама 'вако злато дала.
Погледајте сад ће нешто бити
Пуница ће зета закитити.
Ој ти куме, дико наша,
Даруј нама коло наше!
Добро дошли кићени сватови,
Добро дошли, здрави двору пошли!
Стари свате, драги брате, дижи? сватове!
Стари свате, опремај сватове,
Вријеме им је и далеко им'је.
Домаћице, најљепша ти хвалу
Кад си нама своју кћерку дала.
Збогом, село, гдје сам се родила,
А ја одо' гдје сам наумила!
Недјеља је дан за благовуње,
Мене мајка спрема на вјенчање.
Задњи си ме пута опремила,
Збогом остај, моја мајко мила,
Збогом, брале, збогом, мила секо,
Сватови ме воде на далеко!
Хармонико, стишај звуке своје
Да поздравим родитеље своје.
Кад погледам на четири стране
Гдје остављарн своје укућане,
Када кренем из своје авлије,
Заплакаће ко ми ништа није,
Збогом, село, и у сеиу Ијуди
Моја пјесма више вас не буди.
Село моје, село од рођења,
И теби ћу рећи довиђења.
Трепетљика трепетала пуна бисера,
Хај, ови наши лијепи двори пуни весеља,
шло у двору жубор стоји, што оно вели?
Хај, оно мајка сина жени па се весели.
Савила се златна жица од ведра неба,
Хај, савила се младожењи око фесића,
Са фесића ђул невјести око дувака.
Сви се редом веселише, мајка највише,
Довели јој ђул невјесту ђулом мирише.
Дјеверови, чувајте дјевојку
Да је не би закачиле гране,
Потргале бисер и ђердане.
Домаћине, кућанине, весело нам стој,
Даруј нама наше коло, даруво те бог!
Секо Маре, окрени се вамо
Да ти видим лице невјенчано;
Секо Маре, окрени се вамо
Да у твоје оћи, погледамо.
Ђувегија, младо момће, Весело нам стој,
Даруј нума наше коло, Дарово те бог!

Коморђија, ћувај комарице,
То је рухо наше другарице.
Секо Маре, опаши се чврсто
Да ли цвијеће кроз пас не пропане,
Да ти други другој не допане.
Опремај'се, кићена дјевојко,
Опремај се на вјенчаује (161,137).
Чекаће те младо момче;
Истргаће своје очи вране —
Кад ће Мара доћи на вјенчање.

У бањалучком крају дјевер и прикумак полазе младожењиној кући по муштулук. Нешто им се дарива, а пред кума се и остале сватове изнуси меза. Млада, коју дјеверуша прати, љуби кућни праг прекривцн пешкирима; а кад уђе у кућу, Ијуби свекрву и присутне. Дјетету, које јој се стави у крило, дарива било одијело, кошуљу и слично, те бомбоне и друге слаткише. Након овога младожења, кум, прикумак и дјевер бацају преко куће јабуке напуњене ситним новццм, а дјевојка истовремено свекрви у крило, коју скупљене жене кушају уграбити. Осим јабуке дарива свекрви хаљину или нешто слично. Дјевер распореди сватове тако да је на челу кум, до њега кућедомаћин, а затим други. Младенци су или у дворишту или у својој соби. Дјевер, кад се већ сватови смјесте; тражи од кума дозволу за прање руку, које послужује он сам с младом или каквом дјевојком. Дјевер такође излијева тзв. »слатку чашицу«, коју млада при крају ручка послужује свима почевши од кума. Кум јој за узврат дарива од 30000 до 50000, а остали сватови од 5000 до 20000 динара, док кума редовито дарива нешто од златнине, те ципеле и нешто новца. Дјевојка је, још прије, »слатке чаше«, закитила сватове ружмаринима, а ближу родбину и марамицама, да види и којој кумује; и док дјевојка сједи крај њега, под стол се завуче какво дијете те јој скине ципеле. Дјевер, када то опази, тражи од кума новац да јој се нове купе. Око пола ноћи послужује се кум тзв. кавом »канџијом« за коју плаћа од 10000 до 20000 динара. Залим млада испраћа њега и кума, пољубивши их на растанку, а кум јој дарује од 20000 до 50000 динара, док кума мање. Убрзо се расипају и узваници и неки сватови. У међувремену дјевер и дјеверуша своде младенце. Млада сутрадан сама устаје и док други спавају уреди кућу, донесе воде. Кад други устану, послужује их код умивања. Пошто је кум отишао, дјевер је главни меду сватовима. Младини родитељи, који су дошли на ручак, донијели су зету кошуљу, кћерки материјал за хаљину, кућедомаћици баклију, тј. кокош, круха, колач, печеног меса, торту и литар ракије, а осталој момковој родбини каве, шећера, чоколада и других слаткиша. Навечер, без икаква кићења, разиђу се и остали сватови и узваници. Млада дјевера на растанку обдари и пољуби, а друге само пољуби. Дјевер јој дарује од 5000. до 10000 динара. Млада овог истог дана или сутрадан подијели дарове укућанима (161,75).
Походи. Обичај је да прве недјеље након вјенчања младиним родитељима иду младожењини родитељи, млада, ближа родбина те сватовски кум, кума, дјевер и дјеверуша, носећи им дарове. Младенци иду на Ивандан или на Нову годину. Тада пуница обдари зета кошуљом и суџуком. Обићај је да младенци походе и кума, редовито на Нову годину, те обдаре и њега (161,79).