banjalukaforum.com

Svi me prvo pitaju, otkud žensko da vlada u selu! Odgovor je vrlo jednostavan, kada su muški saznali da se ne plaća, niko nije htio pa je tako dopalo meni da budem predsjednik Mjesne zajednice Bosanska Bojna, - objašnjava LJubomirka VAJAGIĆ


SELO U KOJEM SE ŽIVI NA KURBLU


Ona je među malobrojnim ženama u ovom selu s 45 kuća i 114 stanovnika. Većinom su stariji, mladi su otišli u »bijeli svijet«, većina u evropske zemlje, dio se skrasio u Srbiji, Bačkoj, u Crnoj Gori ili Republici Srpskoj. Ovdje na granici Krajine i Korduna, Bosne i Hrvatske, kao da je vrijeme stalo.



Sve to je škart i otpad, živimo ko u doba Marka Kraljevića, samo jedino junaka kao što je bio on, nemamo. Tu je sve staro i gluvo a Boga mi i po malo ludo i benasto, - priča Predrag Vajagić.
- Nemamo struje, nemamo vode, niko nas ne obilazi sem po nekog stranca ali njih ne razumijemo, samo se gledamo i osmjehujemo jedni drugim, valjda se tako bolje razumijemo. Dođu, slikaju nas, čude se i odoše svojim poslom, - dodaje Branko Vajagić. Njegovoj kući došlo nekoliko komšija da pomognu popraviti krov, zima je na pragu a svud prokišnjava.



Glavna prevozna sredstva su nam dva konja i jedan fićo, onaj ko to nema preostaju mu samo noge lagane pa put pred sebe, tako je to, - slikovito priča Milan Ostojić. Većina živi od poljoprivrede ali divlje zvijeri to po pravilu s njima dijele. Zato su razvili neviđenu strategiju nadmudrivanja svega što nebom leti i boravi u divljini. Pero i Slavko te Stana i Milja Grmuša demonstriraju izum:
Piliće i kokoši nam pograbiše jastrebovi i druge grabljivice. Onda sam se dosjetio da ih ometam ovim flašama. postavim staklenke na visoke štapove i poredam oko kuće, one blješte na Suncu i to smeta grabljivicama. Čim odrede nišanske sprave i krenu za plinemo, ove flaše zabljesnu i pokvare im koordinate, - priča Pero Grmuša.
Otkud ti znaš da baš tako djeluje! – pita Slavko Grmuša. Izumitelj se neda zbuniti pa nastavlja:
Pogledaj ti u flašu na Suncu, kad ona bljesne dugo si opijen i zbunjen, šta je ptičije oko bolje od moga i tvoga. Eno i stara Draginja došla u zabunu, zove preko potoka i pita šta to svijetli kod nas, da li je slučajno došla struja. Vođe jeste, velim, eto je preko vode pa će i tebi, - kaže Pero. Problem jedino predstavlja oblačno vrijeme jer je tada njegov sistem pod potpunom blokadom.
U Bosanskoj Bojni je samo troje djece. Željko i Mirko Ćeran putuju sedam kilometara do škole u Vrnograču a jedno dijete je nedoraslo za školu i to unuka Predraga Vajagića.
Nama je ovdje najpotrebnija ambulanta. Škola i nije, crkva je oštećena u ratu a ovdje se maklo ko Bogu moli. Ovi stranci nam obećali šator pa tu da palimo svijeće za duše pokojnika, možemo i sami sebi, neće biti od viška, - dodaje Pero Vajagić.
Najstariji u selu je Janko Grmuša , rođen je 1912.godine. Sretosmo ga na putu ispred oronule kuće građene od drveta. Davno joj je prošao vijek ali se Janko još drži i odolijeva svakom belaju i nevoljama.
Dobro sam, samo slabo čujem, sve drugo uglavnom služi… Ne dam se ja, nekad sam mnogo pio i hodao po svijetu. Jednom sam se dogovorio i sebi obećao da ću se promijeniti, prestao sam piti jer sam udario pokojnu majku pa sam vidio da tako nije dobro raditi.
Volio bih ja divaniti s vama ali ne čujem šta kažete, najgore je kad čovjek otvrdne na ušima, - bilježimo Jankove riječi.
Većina njegovih susjeda ima isti problem. LJubomirka VAJAGIĆ kao ovlašteni predstavnik za kontakte sa strancima i nepoznatim prolaznicima pojkašnjava:
To je selo u kojem većina stanovnika ama baš ništa ne čuje, kao da uši nemaju. Što god jedno priča, drugo izvrće pa prenosi dalje i to opet pogrešno. Kad dođe do trećeg ili petog to je nakaradno i nestvarno da se ni u snu ne može zamisliti. Zato svaku novost pišem na oglasnoj tabli u centru sela pa ko zna neka čita.
Zbog slabog sluha mnogi žitelji ovog sela postali su preko noći junaci mnogih anegdota. To u Bojni rado prepričavaju:
Kad u selo dopadnu stranci, Englezi i pitaju za zdravlje, ovi naši niti čuju niti razumiju pa ispadnu veći Englezi i od same kraljice, - šaljivo komentariše Veljko Grmuša.
Čuli da se desilo nešto u Americi pa nikako da dokuče o čemu se radi. Svako je tome kumovao, malo Janko Grmuša, malo Pero Vajagić, dodala je koju riječ i Danica Vajagić pa onda Milja, Slavko, Pero grmuša i drugi pa ispalo na kraju da je pukla centrala Nikole Tesle, - prepričavaju ovdje



Eheej, Peroo, dodaj mi najlon evo kiše, sve će prokisnuti, - viče s krova Pero Opačić, jedan od mlađih.
Imam ovog konja i to mi je svo bogatstvo, da ga nije vrag zna kako bih stigo kući, - zanio se Pero u priču. Primakli se i drugi a Lazo Vajagić otkriva novi način seoskih komunikacija.
Imamo nekoliko radio prijemnika, svaki radi na kurblu, veliki sat je na sunčevu energiju, prevoz je pomoću konja. Kad se sve sabere, niti šta imamo niti šta znamo, tako je valjda i najbolje, sad nam je sve jasno, - kaže Lazo. Dok on priča s krova se ponovo oglasi neko, još jače nego prije desetak minuta.
Ooo Perooo, dodaj taj najlon, stojiš na njemu a evo kiša počinje!
Šta veli, ko zove? – pita Pero Vajagić pokazujući da mu sluh nije bolja strana. U tom se i nebo prolomi pa se svi junaci ove priče brzo skloniše u drvenu šumu. Nebom zaparaše munje a gromovi uzeše na nišan stabla u obližnjoj šumi. Sve zatamni a vrhumci Petrove Gore nestadoše u izmaglici.