banjalukaforum.com

Dvadesetsedmogodišnja Olivera Vuković, apsolventkinja Pravnog fakulteta u Beogradu, deli sudbinu tipičnih Beograđanki na pragu tridesetih: lepa je, obrazovana i sama. Iako vodi prilično intenzivan društveni i akademski život i vreme uglavnom provodi na fakultetu ili u kafićima, Olivera iskreno kaže:

“Jednostavno, niko nikome ne prilazi! Mladići i devojke sede u odvojenim grupicama, odmeravaju se ispod oka ili samo gledaju u svoje mobilne telefone. Ako dođe do neke komunikacije, traži se Fejsbuk-profil i to je to. Dešava se da mi neko uzme telefon i nikad se više ne javi. Ne shvatam poentu”, iskreno kaže Olivera, koja dodaje da je, uprkos ličnom otporu prema društvenim mrežama, otvorila svoj profil na Fejsbuku kako bi stekla nova poznanstva.

“Ja donekle mogu da razumem muškarce – ako nemate stalan posao i stan, a mislite da je svaka devojka ‘mentalna dvojnica’ Stanije ili Soraje, koja od muškarca očekuje da im obezbede život na visokoj nozi, jasno mi je zašto nam ne prilaze”, dodaje Olivera i kaže da gotovo sve njene bliske drugarice i prijatelji imaju problem da nađu partnera.

Da li je roditelji često pitaju “kad će da se uda”?

“Da! Ali ja im uvek kažem: Lakše je bilo vama. Možda su bila siromašnija vremena, ali je postojala perspektiva. Znalo se da ćete dobiti posao i stan, ako se strpite. Sada se na posao čeka godinama, a stan je postao ‘misaona imenica’. Meni često govore da je nekada bilo siromašnije vreme, ali da su se deca više rađala. Međutim, meni se čini da su se ljudi tada mnogo više družili. Kada slušam priče svojih roditelja, imam utisak da je udvaranja i romantike bilo ‘u neograničenim količinama’. Ljudi su bili upućeni jedni na druge, jer nije bilo društvenih mreža i upoznavanje nije predstavljalo nikakav problem. Mislim da je uprkos internetu, mobilnim telefonima i društvenim mrežama, moja generacija osuđena na samoću i otuđenost”, tužno konstatuje ova devojka.

Olivera priznaje da je nerviraju apeli državnih dušebrižnika da treba rađati što više dece kako bi se poboljšao natalitet.

“Za razliku od američkog predsednika Kenedija, koji je svojim sunarodnicima govorio: ‘Nemojte da pitate šta vaša država može da uradi za vas, već šta vi možete da uradite za svoju državu’, smatram da imam pravo da pitam: a šta je moja država učinila da ja zasnujem porodicu. Na koji način mi je pomogla? Da li me čeka posao kada završim studije? Da li ima olakšica za mlade bračne parove da podignu stambeni kredit pod povoljnijim uslovima? Zašto je država dozvolila poslodavcima da ženama prilikom zapošljavanja guraju pod nos ugovore kojima se one obavezuju da u narednom periodu neće rađati i da ih otpuštaju kada zatrudne ili kada se vrate sa porodiljskog odsustva”, pita se Olivera.

Nakon što je okončala sedam godina dugu vezu, tridesetpetogodišnja Željka Brkić pronašla je novu ljubav – treninge i fizičku aktivnost. Posvetila se karijeri instruktora bodi-pampa i veoma je zadovoljna svojim životom, iako priznaje da bi bilo lepše da taj život deli sa nekim. Na pitanje da li joj muškarci prilaze, ona sa osmehom odgovara: “Naravno da mi ne prilaze, kada mogu da podignem veću težinu od njih.”

Željka za sebe u šali kaže da se jednako dobro snalazi i sa tegovima i sa rečima: osim što je “Les Mils” instruktor bodi-pampa, ona se bavi zaštitom intelektualne svojine, a ceo taj “paket” – izgled, pamet i snaga, zna da bude prilično zastrašujući za one koji bi trebalo da budu “jači pol”.

“Iako me mnogi znaju po treninzima i tegovima, moj glavni posao je zaštita patenta, žiga, dizajna. Zastupnik sam pred zavodom za intelektualnu svojinu”, kaže Željka i dodaje da trenutno nema vezu, ali da to ne znači da ne razmišlja o tome da zasnuje svoju porodicu.

“Volela bih da moj karakter ne definiše izraz: ‘ja mogu, ja znam i ja umem’, koji možda odbija muškarce, ali sam svesna da u porodici imam jaku žensku figuru, odnosno majku koja takođe ‘sve može, sve stiže i sve radi’, a od koje sam nasledila i sportski duh”, kaže Željka.

I na njenu adresu stalno stižu roditeljska pitanja – kad će da se “skrasi”…

“Mama me to stalno pita, a ja uvek isto odgovaram: ima vremena, sve se stiže, ne treba robovati vremenu ni stereotipima. Ne postoji pravo vreme za udaju i rađanje. Postoji samo prava osoba”, zaključuje Željka.

Devojke su postale strasno odbojne. Zive promasene zivote ganjajuci nekakve karijere i cekaju da se nesto desi. Momci su totalno u traumi zbog nemanja novca. Kako da im pridju kada nemaju ni za casu vode. Oni sto se razbacuju novcem jure Soraje i tako u krug.

Ustani pa pridji. Najjace su mi ove sto kukaju kako su same i znaju sve o upoznavanju i pronalazenju partnera ali ga nemaju.

“Ja donekle mogu da razumem muškarce – ako nemate stalan posao i stan, a mislite da je svaka devojka ‘mentalna dvojnica’ Stanije ili Soraje koja od muškarca očekuje da im obezbede život na visokoj nozi, jasno mi je zašto nam ne prilaze”, dodaje Olivera i kaže da gotovo sve njene bliske drugarice i prijatelji imaju problem da nađu partnera.

Ima 27 godina, jos ni Pravni nije zavrsila (8 godina studiranja), a kad ga zavrsi, treba jos 2-3 godine da zavrsi i pravosudni kako bi ista mogla da radi... Do tridesete godine nece imati ni za taj kafic koji pominje ako joj mama i tata ne daju. Ocekivala ona ili ne, njoj samo muskarac, bilo tata ili muz, moze da obezbedi zivot na bilo kakvoj nozi.

Pridji ti nekome . Ja se inace bojim sigurnog odbijanja ako je devojka prelepa .

Зашто су саме? Да пробам да објасним једном причом. Живим боље од већине у Србији. Немам пара као тајкуни али сасвим довољно за добар ауто, летовање, зимовање итд. Сцена прва. Службени пут. Прилазим двема девојкама у клубу у Швајцарској. Кренем да причам са њима. Разговор траје 10 минута. Једној посветим мало више пажње. На крају разговора, када сам јој затражио телефон, љубазно је одбила јер има дечка. Сцена друга. Клуб у Београду. Прилазим групи од 4 девојке. Пробам да заподенем разговор. Време трајања разговора: десет секунди. Није ме ни саслушала поштено. Све је јасно.

Mnogi su obeshrabreni zbog negativnih iskustava od ranije. Oduvek sam malo stidljive prirode (treba mi vremena da se sa nekim sasvim "otkravim") i to dovodi do toga da sam retko prilazio, a kad god sam prisao bio sam odbijen. Da sam ruzan, razumeo bih (nisam Bred Pit, ali 7 kg viska i zalisci i nisu nesto strasno), da sam glup ne bih rekao (doktorant na drzavnom tehnickom fakultetu), ali evo par umobolnih iskustava:

1. Ja pridjem, probam da se upoznam (nista kreativno, priznajem, ime i cinjenica da hocu da se upoznam, jednostavno), devojka se uz polu-glasno:"Pffft" okrene i pravi se da nisam prisutan. Zapanjen nivoom nevaspitanja i bezobrazluka, okrecem se i odlazim. Posle pet minuta mi je drago, pu pu daleko bilo da zavrsim sa kretenusom koja tako moze da se ponasa.

2. Devojka pridje meni, upoznamo se, ispricamo se malo, razmenimo brojeve, ja je pozovem da se nadjemo, ona pristane, nadjemo se, malo setamo, pricamo, sve je super, razgovor tece odlicno, slicna interesovanja, hiljadu tema za razgovor, sve se odvija prirodno, zanimljivo, oboje nasmejani sve vreme, ja vrlo optimistican (ako umem da prepoznam "z" od znaka prepoznao sam ih vise). Sednemo na pice, sve i dalje super. Dolazi idealan trenutak i probam da je poljubim. "Jao, ne, nemoj, imam decka, nisam ti rekla!" Sta koji k****? Naravno da je to nisam pitao, zaboga, ona prisla meni, davala znake non-stop, normalno je pretpostaviti suprotno. Jos jedna emocionalna pijavica?!

Bljah. Kakve licemerne i samosazaljevajuce bljuvotine.
Verujete, znam iz licnog poznavanja takvih.

"Niko mi ne prilazi" - Ne prilazi niko koji bi ona zelela da joj prilazi, a doticni sto joj prilaze ona ne vidi, jer bi joj kruna spala sa glave ako bi se zabavljala sa "takvima".

"Nema decka" - Zato sto je tako odlucila, jer ceka ovog ili onog da je primeti da postoji ili razvede od zene, napusti devojku itd. a ne zato sto ne moze da ima decka.

"Sama sam" - E, ovo je tek najveca budalastina. SVE te sto "su same i nemaju decka" imaju nekog sa strane ko ih "delje" s' vremena na vreme.
Obicno ozenjeni ili sa devojkama ili oni sto idu "sa cveta na cvet", ali UVEK imaju neku kombinaciju sa strane za "one stvari".

Neka spuste kriterijume, sidju sa oblaka, okrenu se oko sebe i vide da ne zive na Menhetnu, vec BG-u.
Ali znaju one dobro to, ali nece one "se spustaju na taj nivo", pa "bolje sama nego bilo s' kim", a ovde glume zrtve.

Gomila fakultetlija sa poslom ne moze da nadje devojke, jer "nisu zgodni", nisu "frajeri", nisu "vidjeniji' imaju dobru platu ali ipak "nije dovoljna" itd.

Vidjam ovakve na svakom koraku. Lepe, polu-uspesne, skolovane, nabedjene, znaju da imaju vremena za provod dok su u 20-im godinama, a kad predju 30-u, krece spustanje kriterijuma, udaja na brzinu.

Tako ce i ove, samo da prodje jos neka godina i vide da ih stari "deljaci" vise ne vide jer poceli da jure ona mladje.
Pa da vi's kako nadju decka za cas, a udaju se jos brze.

Generalno naše žene sa Balkana (ne generalizujem, ali većina devojaka) vole "muškarčine". To znači da, iako se to protivi svim zakonima logike, prema njoj mora da imaš poseban odnos, tj. da joj ne pridaješ mnogo značaja i pažnje i td. Lično meni, koji polazim sa svoje tačke gledišta, a to je da imam korektan odnos prema (potencijalnoj) partnerki, je vrlo teško da prihvatim ova ne pisana pravila. To što sam duhovit (kažu drugi), pozitivan, uspešan (ako je obrazovanje i posao merilo toga - znači nije Megatrned već državni tehnički fakultet u BG, uskoro i PhD sa 29 god.), perspektivan, imam posao, ne bih rekao da sam neka rugoba niti kepec (bar tako mama kaže ), potpuno prosečan...da, da ne nabrajam dalje. Ali, nešto nedostaje, a jedino što mi pada na pamet je stan i auto...samo to. Srećno frajeri! Samo prilazite! Napred!

Ako hoćete da vidite zašto u Srbiji više niko nikome ne prilazi pogledajte na YouTube-u neki snimak gde prilaze devojkama da vidite kako one reaguju. 99% njih se osmehne i ili pažljivo da ga ne povredi kaže ali imam momka ili mu da broj i zahvali se što joj je prišao. Nikakve frustracije, dignut nos, prevrtanje očima, ego veći od planine itd. Normalan, prijatan odgovor i to je sve. Kadgod vidim kako stranci reaguju šokiram se još više koliko su ovde ljudi pukli. Ja već godinama samo pričam sa strancima i razumemo se milion puta bolje. Ja sa našima bukvalno nemam nijednu temu za razgovor. Da napomenem da nikad ne tračarim, ne znam naše pevačice, ne pričam o šund tv emisijama ili o starletama. Izgleda zbog svega toga nisam pogodan za Srbe. Sa strancima sam svoj na svome i mogu da pričam 24 časa dnevno! Pričamo o putovanjima, hrani, drugim zemljama, muzici, sportu, porodici... i delimo isti smisao za humor. Ova devojka je za 99% stvari u pravu ali naježio sam se kad sam pročitao da se hvali time kako provodi mnogo vremena po kafićima. Šta bre ljudi sa vama nije u redu? Jel to za vas život?? Povraća mi se kad na fejsbuku vidim devojke koje postavljaju slike alkohola i cigara i misle da time nekog impresioniraju. Naravno uvek veća grupa drugarica u zatvorenom krugu sa tonom alkohola u sredini. I takvoj da priđem? To će sutra da bude majka? One koje nisu takve verovatno sede kući kao i ja...

Imam dovoljno godina i iskustva da mogu da dam dijagnozu: nerealna očekivanja.
Pri tome, devojke kao takve uopšte nisu krive već civilizacija na ovom nivou. Sve što ne valja u međuljudskim odnosima došlo je sa Zapada, uvezeno preko filmova, serija, tabloida, Interneta...Knjige više niko i ne čita a tamo su svi odgovori ali ko te pita, živi se po šablonima potrošačkog društva što naravno deluje i na emotivni život.
Koliko samo rasturenih brakova a egoizam je dominantna osobina.

Emancipacija zena je najveci problem.

ali mi je zao sto imas takvo misljenje vjerovatno prouzrokovano losim iskustvom..

Emancipacija zena je najveci problem.