Banjalučanina Zdravka Babića (44), iako nezaposlenog i u teškoj materijalnoj situaciji, osjećaj za humanost prema drugim, nepoznatim ljudima nikada nije napustio. Kao dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi, Zdravko je u posljednjih 11 godina dragocjenu tečnost dao ukupno 56 puta pa je njegovih 25 litara krvi, koliko je do sada dao, spasilo mnoge živote.
Iako nema stalno zaposlenje, a novac zaradi samo obavljajući povremene poslove na građevini, kaže da ga to neće omesti da i dalje pomaže drugima. Krv će davati dok god ga zdravlje bude služilo.
- Radim kada god se ukaže prilika. Dok god mogu svojim rukama da zaradim novac, dobro je. Najviše me muči to što neću moći da ostvarim penziju, jer imam samo godinu dana radnog staža. Završio sam samo osnovnu školu, dalje nisam mogao, jer porodica nije imala novca, a poslije je bilo kasno. Ali, životna škola je mnogo važnija. Tako sam kroz život naučio da se snalazim i borim za sebe i svoje najmilije i ne bojim se nikakvog rada - počinje priču ovaj humani čovjek. Kaže da je prvi put dao krv 1992. godine u Banjaluci za vrijeme rata, a poslije toga išao je desetak puta i u Beograd kako bi donirao ovu dragocjenu tečnost. Vidio je koliko to znači ljudima i od tada je počela njegova misija spasavanja života.
- U ratu je bilo mnogo ranjenih kojima je pomoć bila potrebna. Te 1992. godine otišao sam u banjalučki Zavod za transfuziju i prvi put dao krv. Od tada do danas, krv dajem svake godine - kaže Babić. Iako nezaposlen, kaže da krv nikada ne bi dao za novac.
- Nulta sam pozitivna grupa i, kao takav, univerzalni sam davalac. Zamislite sada kada bih uslovljavao ljude i tražio novac... To nije ljudski i ja sam se u ovo sve upustio iz humanih razloga, jer u suprotnom sada ne bih bio ovde gdje jesam. Dobrovoljni davalac ne poznaje vjeru, naciju, ne gleda da li su ljudi bogati ili siromašni već daje krv da bi nekom spasio život - priča Zdravko.
Kaže da mu je žao što se društvo, a naročito država ne odnose primjereno prema dobrovoljnim davaocima. Kaže da bi vlast trebalo da dodatno motiviše davaoce, kako bi i mladi nastavili da se bave ovim humanim poslom.
- Iako ovo zaista radim iz humanih razloga, moram da naglasim da od diploma, zahvalnica i znački ne može da se živi. Ne tražim novac, ali bi bilo lijepo kada bi država dala neke subvencije davaocima ako su ugroženi ovako kao što smo moja porodica i ja već odavno. Trebalo bi više pažnje posvetiti davaocima. Moja jedina i najveća želja trenutno je da dobijem bilo kakav posao. Ne tražim milostinju. Odgovoran sam i vrijedan čovjek i sve ono malo što mi treba mogu svojim radom da zaradim, samo da ima prilike - nastavlja Zdravko.
Kaže da je za svaku pohvalu nedavno postavljen spomenik dobrovoljnim davaocima krvi na Bulevaru cara Dušana.
- Ali, da nije humanih ljudi poput Ljubomira Ćubića i osoblja istoimenog hotela ili Pantelije Jošića iz Šušnjara koji se, nadam se, neće naljutiti što ih spominjem, ja ne bih preživio. Pomognu mi često - ističe Babić. On kaže da mu se tokom 11 godina, koliko daje krv, dešavalo i lijepih, ali i nekih opasnih situacija, ali sve to, kaže on, ide u korist službe.
- Jednom sam prije mnogo godina davao krv iz vene u venu za tada devetogodišnju djevojčicu. Nisam znao da je to opasno i da postoji mogućnost da se davaocu nešto dogodi. Dečji organizam je mnogo jači od organizma odraslog čovjeka. Ali, opet bih to ponovio. Djevojčica je sada i fakultet završila i ostali smo u kontaktu. Često odem i na slavu u kuću njenih roditelja - priča Zdravko i kaže da se, pored toga što krv daje u zavodu, odazove svaki put kada mu zdravlje dozvoli na mnoge humanitarne akcije.
Problemi sa plućima
Zdravko ima zdravstvenih problema sa plućima pa mu preko potreban novac odlazi na kupovinu lijekova. Ipak, skromno kaže da to nije ništa strašno dok je još sposoban da daje krv.
- Dobio sam nalaz da, ipak, imam određenih problema sa plućima, ali to ne može da me spreči u namjeri da i dalje doniram krv. Žao mi je što su se nekako kockice posložile, ne baš u moju korist i to je jedan od razloga što sam i odlučio da ispričam svoju priču. Nisam došao niti da molim niti da prosim. Cilj mi je da se obrati pažnja na nas davaoce i da ova moja priča odjekne u javnosti. Ali, ne zbog mene nego zbog svih nas dobrovoljnih davalaca, kojih će, nadam se, biti još više - kaže sagovornik Pressa.
Log: Tekst kopiran sa BanjalukaLive portala:
http://www.banjalukalive.com/banjaluka/ ... z2JPQNxUr5Тужна прича, он је потегао за ову државу када јој је било најтеже, а сада када њему треба, нема никакве помоћи.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
