Велики број оних који живе у градовима некада су живјели на селу. Држава без села не може опстати. А село нам пропада. Оранице постају пустаре, шикаре. Краве не ричу, овце не блеје. А нема ни оне некадашње романтике на селу (која је данас можда превазиђена: нема пјесме, свирале и двојница, чобана и чобаница). Нема омладине, нема дјеце. Школе нестају. Село је мирно, као да спава. Само неки ауто пролети крај вас са фолк музиком. Али видимо на селу и лијепе куће у којима нема живе душе. Власници су негдје у иностранству гдје раде до пензије коју дочекају истрошеног здравља чекајућу да у свом селу окончају свој живот.

Сва села, у некој даљој будућности, можда ће покуповати странци. То се већ дешава у Словенији. Ако нас чека таква мрачна будућност – па у чијој ће то држави живјети наша дјеца, наши потомци? За кога ћемо радити? Шта ћемо тада причати покољењима? Зар ће државу чинити само они који ће живјети у градовима. И „чији“ ће они бити људи?

Данас брже пропадају нарочито она села која су мало удаљенија од градова, посебно она у планинским предијелима. Из оних приградских лако се побјегне у сусједни град, па и она пропадају. Туга голема. Дједови нам се „окрећу у гробу гледајући“ шта то радимо са селом и како се односимо према његовој судбини.

Град је углавном потрошач робе стране или домаће производње. Жестока се битка бије између ове двије локације производње. Домаћа локација, нажалост, губи битку. Село храни, село одијева, село обува. На селу се удише чист зрак. У селу се здраво храни.

А ако се овако настави - и они који живе у градовима, постаће економска радна, малтене робовска снага богатих. И наших и страних богаташа. Земља ће бити економски поробљена. Губиће свој идентитет (који се већ мало изгубио!). А економски поробљена земља губи и слободу. А ако изгубимо и слободу, губићемо полако и оно што нас чини оним што јесмо. Како ћемо и куда ћемо тада јадни и кукавни? Пробудимо се сада. Није касно.

Како спасити село? Држава се мучи како да спасава село. Све је то јалово. Договара се са банкама како да дају што повољније кредите нарочито оним млађим да би их задржали на селу као и онима који желе да се врате или да се настане да живе на селу. Државни програм за спас села нису банкарски кредити! Ко год је узео неки кредит немирно спава све док га не отплати. Стално мисли: да ли је правилно одабрао шта ће прозводити на селу, хоће ли родити жито, да ли ће моћи продати свој производ и по којој цијени, како ће вратити кредит. Троши се, мучи се и у сну и на јави и стално брине умјесто да сву своју енергију троши на сеоску производњу.

Данас се млади и млађи нерадо враћају на село или га напуштају, јер је живот на селу пун неизвјесности и ризика. Али како учинити да се млади човјек који је одлучио да се врати да живи на селу, који је одлучио да остане на селу - да се сав посвети само сеоској производњи. Да не брине о враћању кредита или позајмице.

Постоји рјешење за које ће многи рећи да је утопија. Многи ће рећи да смо наивни. Није утопија ако Држава, сви који у њој живе, сви који су некада живјели у њој а данас живе у дијаспори – ако сви ми, без обзира на националност (ово није национални него државни програм) искрено желимо да сапасимо наше село, шумадијско село, војвођанско село и сва друга села. Неће нам село спасити неки ММФ-ови и неки ЕБРД-ови и неке Свјетске банке. Само га ми можемо спасити.

Идеја је оригинална и што је најважважније она је спроводива. Аутор ове идеје је један интелектуалац из Београда чији су преци из Шумадије. Идеја је ове године прихваћена на скупу генерације студената електротехнике Београдског универзитета уписаних 1959 године. Прихватили су је и интелектуалци Републике Српске. То су озбиљни, одговорни људи. Јасно, судбина Програма највише зависи од најбројнијег српског народа. Од његове реализације треба да имају користи сви који се опредијеле да живе на селу: и Срби, и Мађари, и Бошњаци и Хрвати и сви други.

Ако они који воде народ и државу, ако волимо своју отаџбину и/или домовину, ако подржимо овај дугорочни програм, ријешићемо заувијек судбину села на начин да ће се будуће генерације поносити својим очевима.

Карактер овог програма је многострук: развојни, хуманитарни, социјални итд. За Србију и Републику Српску нема већег приоритета! Реализација овог програма може трајати доста дуго, можда и педесет година. Али он спасава Државу/Републику/БиХ! А педесет година у историји једне државе и/или народа није много.

Програм

Први задатак који треба ријешити: Скупити паре. Од кога? Како?

Ако свако из Србије и Републике Српске (не сумњамо да ће Програм бити прихваћен и од Федерације БиХ, па и шире), који живи у Србији и у Републици Српској или у дијаспори, може, жели, и има повјерења у Програм и људе који скупљају паре – да један Долар/Евро биће то довољно да Програм успије! Шта је проблем код овакве акције? Велики проблем је остварити повјерење у људе који скупљају паре. Јер су многи давали и давали (нарочито из Дијаспоре) паре од чега није било ништа. Или су те паре завршиле у приватним џеповима, код неких сумњивих организација или ко зна гдје, само нису потрошене за шта су биле даване. Људи који се обраћају некоме за добијање долара&динара морају бити морални и чисти, морају имати углед у својој средини која их познаје као моралне и поштене људе. Међу њима морају се наћи и чисти и морални свештеници. Има ли таквих? Има! Трошење сваког долара/динара мора бити транспарентно, мора се пратити, регистровати. Онај ко је дао ма и један долар/динар мора бити обавјештаван гдје је и како је његов долар утрошен. Ако се има повјерење у трошење пара свако ће дати долар, динар, евро.

Знамо да ће многи рећи: па повјерење смо имали и прије, па је све пропадало. И у праву су, али ’ајмо још једном покушати, па ако опет пропадне онда и Бог треба да дигне од нас руке.

Један Евро прикупљен од, рецимо два милона Срба и припадника других народа износи два милиона Евра. Довољно за почетак.

Други задатак који треба ријешити: шта и чиме производити? Рећи ће паметни, стручњаци. Имамо их! Неко ће се бавити ратарством, неко повртларством, неко сточарством, неко нечим другим. Стручњаци су ту увијек да сугеришу чиме да се бави млад човјек у неком селу, обзиром на многе економске, географске, климатске и друге чиниоце.

Трећи задатак који треба ријешити: како вратити позајмљене паре ако оно што производиш не можеш да продаш? Најтежи задатак! Ако се овај задатак ријеши тако да онај који произоди на селу:
-не брине и не мучи га коме продати то што је произвео
-не мучи том мором ни себе ни своју дјецу

тада је Програм успио. У противном све пада у воду: село се напушта.

Како вратити позајмицу ако не можеш да продаш млијеко, пшеницу, месо итд. ? То је данас велика брига свих сеоских домаћинстава. Држава треба да растерети ових брига младог човјека. Треба му држава рећи: „Не брини. Ја ћу купити/откупити твоје производе. Мени, као држави, требају твоји производи“. Нико не може рећи да држава нема гдје употријебити пољопривредне производе: пшеницу, месо, кожу, млијеко и сл. Нико не може рећи да држави не требају производи који се стварају на селу. Требају јој за ресторане у њеној својини, ресторане у јавним предузећима, итд. итд. Држава или општина може их и извозити, јер зна како се то ради. Том бизнису није вичан млади човјек на селу. Коме извозити? Па, она то зна боље од произвођача који треба сву пажњу, енергију, знање, вријеме да утроши на производњу

За педесет година имаћемо село које само треба пожељети.

Почети са програмом враћања прво у села која су у близини већих мјеста са којим су повезана савременом цестом. Тиме се раздаљина од градова „смањује“. Та веза са градом погодовала би дјеци која су сада навикла на градску средину. То је важно и ради школовања, дружења, духовног и спортско-забавног живота дјеце и омладине, чиме је село данас оскудније. Касније ићи даље и даље, тј. у удаљенија села.

Прва етапа овог програма подразумијева активности на задржавању на селу оних који данас живе на селу. Друга етапа подразумијева подршку младим људима који су се опредијелили да живе на селу. Трећа етапа подразумијева долазак нових младих људи да живе на селу.

Паралелно са свим овим процесима треба да иду процеси постојање у сваком селу школе (са учитељем који живи на селу!), амбуланте, медицинске сестре, љекара опште праксе, аута хитне помоћи, телефонске комуникације и тд.

Како организовати реализацију овог програма?

За овај посао имамо и знања и искуства.

Онај ко чита овај текст можда ће се запитати: „ко су ови људи? Ово су неки лудаци. Знају ли они гдје живе? Знају ли они да је цијели програм нереалан, утопија, јер је невјероватан, неуобичајен са свих аспеката. Па све ово треба да ради Држава“. А ми кажемо: Држава не може. Покушава, али не иде, па не иде. Држава треба само да подржи Програм и да помогне онима који га реализују – а таквих има и могу се одлично организовати. Ево изазова и за студенте ФОН-а! Ускоро ће аутор овог програма (то није доле потписани) регистровати у Београду хуманитарну организација за његову реализацију као и реализацију и других хуманитарних програма. Реализацију ће водити људи који неће скупљене паре трошити за набавку за себе аутомобила, спавања у скупим хотелима итд. итд. Други програми су. „Отварање мини вртића и мини домова за старе у средњим и већим градовима у откупљеним или изнајмљеним стамбеним објектима“ и „Кредитирање алтернативних извора енергије на водену, сунчеву и енергију вјетра“.

питаш ли се ти шта може успјети у том афричком селу?

Не разумем зашто би спасавали село? У развијеним земљама ЕУ и САД на селу живи свега два посто становништва па добро живе. С друге стране, у Африци на селу живи преко осамдесет посто становништва па немају шта јести. Мислим да је битна продуктивност, а не село као село.

Niste u pravu kada kažete da je na selu sve mukotrpan rad. Zašto ljudi rade "mukotrpno" ako od toga nemaju koristi?

Zato što su nepismeni i neće da poslušaju savjete pametnijih od sebe. Zašto svaka kuća mora da ima svu potrebnu mehanizaciju koja joj služi par dana godišnje, dok ostatak vremena provodi neiskorišćena.

Neka se malo okrenu oko sebe i pogledaju šta "ide" na tržištu, a šta ne ide. Možda im i krene na bolje.

Ako budemo spašavali selo, šta će onda da rade mlade snage iz Šipova, Čelinca, Prnjavora, Dervente, Teslića, Laktaša, Prijedora, Doboja...kojima je jedini cilj da se nekako utrpaju u Banja Luku, po mogućnosti da kupe stan i nađu posao, pa vikendom lagano u šetnju Gospodskom ulicom.

Koliko ima voća, recimo jabuka, krušaka, šljiva domaćih proizvođača iz Potkozarja u nekom od odvašnjih marketa, ili sira, kajmaka, jaja?

Nisi ti usamljen slučaj, poznato mi je da se iz mog kraja voće prodaje u Tropiku, ali isto tako znam koliko je ručkova, čašćavanja i koverti palo da bi se to ostvarilo. Govorim o malom proizvođaču seljaku koji nema da se rasipa kovertama. Ali dobro, to je sad drugi par opanaka

Kamo sreće da svi imaju mašineriju, bilo bi im lakše - moje neko gledište, jer isplati se to kroz nekoliko godina.