|
Lažna dama Banjaluka
Ona nosi pompezni šešir širokog oboda, a tvrdi da je njen šešir diskretan. Nesigurnim rukama nakrivljuje ga prema dole, te tako prekriva veći deo lica. Nakinđurena je biserima, ogrlicama, ali je opet daleko od ekstravagancije. Uobražava da je klasična, a zapravo je besprekorno bezlična. Pardon, toliko je bezlična da joj moram oduzeti pridev besprekorno. Boje su na njoj jednobojne, i kada su višebojne. Belisa se belina njenog jedva otkrivenog obraza jer ona krije meso.
Ona vam pruža samo krpe podno kojih krije narav. Ona bi da je stalno nazivate lepom, a vi joj lice ne vidite. Ona veruje da je lice haljina koju nosi.
Oči su joj u tami šeširove senke.
Na njoj je sve skupoceno i novo, neodređeno i smušeno upareno, i kod pronicljivijeg posmatrača ona izaziva gađenje ili žal, u zavisnoti od raspoloženja posmatrača. Upadljiva bezličnost šepuri se u odeći koju kupuje vikendom u Zagrebu, gde popije i kafu misleći da tamo neko primećuje njenu nameštenu lepotu. Ona živi raskošno, a raskoš je ovde porok. Putuje li joj se do Beograda skoknuće i tamo, ne bi li nabacila na sebe odeždu kojom krije godine, izgled tela i duha, stanje u kojem se nalazi. Ipak, više voli da putuje u Zagreb. Zvuči više šik i kulturnije. Ona se loži na kulturu. Uvek sedi u prvim redovima retkih predstava koje gleda i obavezno se pojavljuje na zabavama pre i posle predstava, a i sama predstava je zabava. Ona ćuti i ne iznosi svoje mišljenje o onomo što čuje, vidi, prečuje, previdi. Ćutnja je njen zakon življenja.
Odora modnih suvišnosti govori više, misli ona, i diže glavu visoko u prepotentno nazvanoj Gospodskoj ulici. Ona veruje da je manje Balkan od Beograda. Veruje da je gospodstvena jer je ukočena i jer ne otkriva telesno i duhovno. Ona se jako loše jebe.
Ona je hodajuća materija neukusno odabranih primeraka poslednje mode. Sebe ne vidi, ne čuje i ne otkriva, i kao takva je benigno dopadljiva drugima. Ne znate da li ima puno godina ili je stasavajući starmal ukočenog držanja i nepodnošljive umišljenosti. Analizirate li je, sažalićete se na nju, čak i ako ste preke ćudi. Ali vi je nećete analizirati jer ona je neodvojivi deo tmuše. Ako ste vi ona, nećete se samoposmatrati jer tu si budalaštinu ne dopuštate. Ona samo strese prljavštinu sa odore, skokne do Zagreba, obuče se u svoju udobnu vanjštinu skupocenosti.
Ona ne pleše. Ona se ne mrda. Tužno je njeno ubeđenje da je smešna zaigra li uz muziku. Redovno guši zvukove u sebi i oko sebe. Dopušta jedino glasnu crkvenu zvonjavu, a nije vernica. Držanje joj je smerno i kraljica spoljne bitnosti uspešno je uverila druge u veru svoju. Ona se kinđuri svim i svačim, a bezlična je. Prokletstvo je što na njoj đinđule blede i lepota iščezava, ili se krije u kukavičkoj sakrivenosti.
Ona je zatočila duh koji je možda nekad imala, a sve se manje veruje da ga je i imala jer duh zahteva obnavljanje, čime se ona ne bavi. Ona obnavlja krpice. Ona ne ume da se izražava. Govor joj je opskuran i lažno zvaničan. Sleng joj je zamro jer ona ne trpi vulgarnosti pošto je pedantno učtiva i samo ponavlja neinteligentne urlike ulice: ekstra, isfur, ufur, nafur... Ona ne shvata bitnost ulica, bulevara, trgova, zato i ne ispisuje grafite, a retke dobre ne zamećuje. Majstor je neizjašnjavanja, i ignoriše tminu oko sebe. Ona ne vidi tamu. Vidi svoju impozantnu doteranost, a ne poseduje ogledalo. Njoj sve sjaji kako živi u uverenju da ona sjaji jer sijaju njeni napadni biseri. Ne osvrće se na primedbe, priče o teškom životu, probleme. Njoj je dobro. Doterala se i živi svoju doteranost. Ona je lažna dama Banja Luka.
Grad bez knjižara. Grad bez protesta. Grad najmirnijih studenata. Grad divnih aleja koje su nebo bezdogađajnim pločnicima. Grad koji mrzi svoje došljake jer je načuo da gradovi mrze došljake. Grad koji ne zna ko u njemu nije došljak. Grad sa pozorištem koje se posećuje samo zbog predstave o sebi kao uljudnoj osobi. Grad bez sporta. Grad lep.
Vijuga zelena, brza reka i niko ne mari za tu jedinu autentičnost. Uz nju, hrpa nesrećnog kamenja urušava se, gubeći se u zaboravu, a preko puta starine uglancana, nova crkva prkosi prohujalom kamenju poručujući mu: Moja je zadnja! Lažna dama Banjaluka je mnogo grešna i mora kupiti indulgencije, izgraditi mi hram i mnoštvo drugih crkava, a ti, tvrđavo davnina, ne pružas utehu, ne brišeš grehove i zato propadaš. Srednji vek ovde vaskrsava. Ono što zvaše mrakom obelodanilo se u savremenosti i dreče reflektori crkve odlučujući ko je ispravan, a ko nije. I to znam samo ja, crkva, vladarka lopovskog života i još lopovskije smrti.
Lažna dama Banjaluka aminuje milujući crnu mantiju, ruši Kastel, gradi nove crkve, te kome ovo smeta uputiće mu se mirni pogled uzvišenih crkvenjaka, a mirnoćom poručuju koliko se malo boje. Najmanje se plaše često spominjanog Boga.
Lažna dama Banjaluka je grad samozadovoljan i bahato samouveren u pogrešnom, nesiguran u ispravnom.
Tih grad, tj. odjekuju dozvoljeni zvukovi prepodobnog pravoslavlja dok miruju minareti, a sramežljivo se čuje katoličanstvo. Grad slasnih ćevapa. Grad zaista lep, ali to je ona prazna lepota lepuškaste devojke vrlo nesigurne u svoju dojmljivu lepotu. Ne zna kakvo obličje nosi fino oblikovana jer iznutra ne nosi ništa, a ne vidi sebe i ne zna da se pogleda, da uvidi šta nosi i kako to da nosi. Banjaluka je jedna od onih neostvarenih lepotica lepote kojoj nedostaje nepoznati faktor kog imenovati niko ne zna. Lepa je putniku prolazniku u časku prolaska i taj utisak traje koliko i časak. Kažu da posetilac gradova u mraku spuštenih trepavica ljubomorno čuva prizore nezaboravnih gradova. U tom mraku lepotica nesvesne lepote sigurno nije.
Štikla štiklu stiže, čuje se extra sa svih strana. Ona misli da živi. Ona ne zna da umire.
Sigurnim hodom bezzavičajca hodim njenim alejama i bezdogađajnim pločnicima živeći vlastite doživljaje. Pomeram joj šešir i stavljam šminku kako bi joj dodao osobenost, ali uglavnom ne uspevam jer na njoj je sve jednobojna mrlja umesto jarka šminka. Loš seks vodimo Banjaluka i ja. Smeta joj što joj na uvo šapućem da umire u zidinama svojih crkava i ruševinama svoje jedine tvrđave, što pričam protiv nje, kako ona umišlja, mada priče se ne pričaju da bi se ugurale u za ili protiv stranu. Ako ja i pričam protiv nje, ponovo pričam o njoj, a ona uporno ćuti o sebi. Dakle, ja verujem više u nju od nje same. Sva sreća pa ja mogu bez njenih događaja i dovoljni su mi moji doživljaji.
Kakav seks vi vodite sa lažnom damom Banjalukom? Mene pokatkad prezrivo izgura iz postelje gadeći se zbog sumnje da sam prosti došljak. Objašnjavam joj da mi ne smeta da me naziva došljakom, ali da ja nisam niotkud došao i nemam geografsko ishodište jer u takvo ishodište ne verujem. Ne verujem u rodnu grudu. Bezzavičajan sam. Zakleti apatrid. Kakve gluposti, misli lažna dama. Došljak i tačka. Obožava da sudi, a još više da presuđuje lažna dama. Banjaluka sa lakoćom donosi teške osude drugačijima i potom odlazi mirno na spavanje ušuškana u svilenu posteljinu maženu toplim crkvenim zvukovima. Kad spava, ne sanja. Bezlični gradovi ne sanjaju, zato im je java, satkana od sanjanog i nesanjanog, bezlična. (Arhiva Buke)
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
