|
Pise Dipl. Pravnik Nermin Bajić
Vezano za aktuelne dogadjaje u Egiptu i Tunisu.
Jula 2006. godine bio sam na odmoru u Tunisu. Bio sam iskreno pozitivno iznenadjen novim hotelima, sadrzajima, programom, raznovrsnom zabavom i svim onim sto se ne moze ni naslutiti a kamoli naci na Makarskoj rivieri koja nudi samo sunce, more i kuhani kukuruz. Kad su mi dosadile pjescane plaze, vruci bazeni, zivopisni kokteli i svakojaki zabavljaci odlucih se jedan dan povesti porodicu u pustinju, na jahanje kamila. Mislio sam da cu se tu vise pribliziti obicnom Tunisu, da cu bolje upoznati pravi duh bogate arapske kulture. Iskreno, sada ne znam zasto sam tako mislio. Ipak je to bio obican jednodnevni izlet u pustinju.
I tako nadjoh se hodajuci pustinjom na 40 stepeni i zacudo nisam se ni znojio niti mi je bilo tesko hodati. Kazu mi da je to zbog male vlaznosti vazduha, ali to sada nije vazno. A da vam ne bih ostao duzan odgovor na pitanje zasto sam hodao odmah da odgovorim. Bilo mi je zao kamile. Upleli su joj neke konopce oko njuske, i tako stegnuli da joj se (jadnoj zivotinji) svaki konopac bukvalno urezao u meso na koje su se skupljale muhe. Osjetio sam da zivotinja pati, pa kontam sta cu joj ja na ledjima. I tako, u drustvu kulturnih Italijana, Francuza, Britanaca i Rusa, koji su bezbrizno jahali kamile koje su bile u istom ili gorem stanju od moje, praveci se da ne vide sve te rane na njuskama jadnih zivotinja, ja zaostali Bosanac sam iz samilosti sišao kamili sa ledja i hodao pokusavajuci održati korak sa kamilom na kojoj mi je bio sin.
Hodali smo tako nekih pola sata, dole zlatno zuti pjesak gore nebo tako nestvarno plavo, a cini mi se pola neba je zauzimalo sunce. Gledam sina kojem je tada bilo 5 godina, pazim da redovno pije vodu i da mu je kapica stalno na glavi. Napokon dodjosmo do male „kucice“ u po pustinje. Tu nam je vodic „demonstrirao“ kako kamila sama digne flasu kole, ispije je i baci. Pogledam vodica, i pozelim da ga svezem onako kako je on svezao one jadne zivotinje. Da mu stegnem one konopce preko face i da mu se usjeku oni krvavi tragovi preko jagodica lica. Opsujem ga u sebi i udjemo u „kucicu“, a na moje odusevljenje bila je klimatizirana.
Uvedem sina unutra, a on cim popi neki vocni sok istrca napolje da gleda sa mamom kako se prave tradicionalni tuniški hljebčići na nekakvoj okrugloj zemljanoj peći. Pomalo umoran od hodanja naručim neke mjesavine limunade i ocjedjene narandže. Izvadim cigaru i zapalim odmah ispod znaka zabranjeno pušenje. Tako se namještam da uhvatim što više hladnog vazduha, uživam u mješavini limuna i narandže u čaši, i sa ćejfom punim pluća onim duhanskim dimom. Nakon desetak minuta ona gospoda oEvropljana i Rusa izadje napolje na poziv domaćina. Imao je nesto da im pokaže što mene nije interesovalo. Kad oni izadjoše pridje mi konobar i zamoli me na lošem engleskom da ugasim cigaretu. Umjesto toga, ja izvadim kutiju i ponudim njega cigaretom. On se nekako nesiguno osvrnu iza sebe, i nakon što je ustanovio da su svi ostali izašli, da ga niko ne gleda, uze onu cigaru i na poziv sjede za moj sto. Na srecu znao je nesto Engleskog pa sam pokusavao da započnem razgovor sa njim. Pitao sam ga kako živi – kaže loše. Je li zadovoljan poslom – kaže jeste poslom ali nije
zaradom. Pa koliko zaradjuješ, bezobrazno upitah – kaže bez uvijanja oko 200 maraka mjesečno (praračunato u našim parama). Iskreno se začudih, zato što sam za svoje piće platio 6 eura, voćni sok za sina je bio 4 eura, tako da mi je ta razlika u cijenama i zaradi bila nesrazmjerna. Na brzinu izracunah da je samo moja grupa za desetak minuta ostavila oko 300 maraka, a znao sam da imaju najmanje 10 grupa turista dnevno. Ja se čudim u sebi a onda mi moj konobar pokaza sliku Ben Alija, predsjednika Tunisa. Kaže porezi. Pitam ga kakav je predsjednik, a on mi sa nelagodom u glasu odgovori – dobar. Pitam ga koliko je na vlasti.- kaze predugo, istavi prst na usta bojeci se da ga ne cuje kolega u kuhinji. Vidio sam mu na licu da se pokajao što je bio iskren. Upitah ga zasto se ne buni zbog visokih poreza a on ravnodusno odmahnu rukom, kao da hoce da kaze da je to nemoguce. Kratko ustade i nadviri se da vidi sta mu radi onaj u kuhinji, i kad se uvjerio da ga ne prisluskuje pridje mom stolu, ugasi onu cigaru i rece mi nesto sto nisam nikada zaboravio. Kaze mi – buniš se ( you complain), i onda napravi pokret rukom od vrha lica do prsa sa otvorenom sakom okrenutom prema licu i reče – ( and tomorrow no more sun. Only dark.) ili u prevodu „ i od sutra nema vise sunca, samo mrak. Kada bih bio preslobodan u prevodu, a sudeći i prema njegovom izrazu na licu, usudio bih se to
prevesti i kao „onaj koji se buni – pojede ga mrak“. Pozdravi me i ode. Ja se zagledah u sliku njegovog predsjednika sa koje ce cerio praznoj kućici u pustinji. Izgledao je nekako arogantno nadmen i lice mu je bilo toliko neprirodno našminkano ili uredjeno photoshopom. Sjetih se predizbornih plakata nasih politicara sa neprirodno bijelim zubima, lica uredjenim photoshopom. Osjetih u trenutku neku nelagodu i izadjoh na vrućinu. Bi mi žao mog konobara pa mu stavih u džep deset eura kad smo polazili nazad.
Navece, uz piće u klimatiziranom restoranu hotela, ispricam suprugi dogadjaj iz pustinje. Nisam razumio apatiju naroda koji pati pod snažnim pritiskom diktatora. Bilo mi je zao konobara koji radi 15 sati dnevno, 6 dana u sedmici za 200 maraka. Da se ne varamo, ne razumijem ni svoj narod, ali ipak mi je zadnji utisak o Tunisu bio da je to kukavičko-apatična nacija. Kako sam pogriješio...
Isto što sam ja mislio o Tunisu 2006, cinični Evropljani misle o narodima u BiH danas. Da smo apatični, premalo zainteresovani za svoju sudbinu (što smo pokazali na zadnjim izborima), da nismo hrabri i da ne želimo promjene. Pri tom zaboravljaju da su nam obukli ludjačku košulju i ne daju nam da je skinemo. I tako.... sve do jednom. Sve do revolucije u punom smislu riječi.
Davno sam čuo ili čitao da su se za Osmanskog vakta u Bosni razni veziri, paše i ostale pijavice naroda ponašali kako su htjeli. Uzimali su od naroda koliko im je trebalo, i kad im je trebalo. Imali su samo jedno pravilo. Uzimali su i otimali dok god se narod bunio. Kad narod zašuti, naredjivali su svojim haračlijama da popuštaju. Bile su pametne te Osmanlije. To se nikako ne može reći za ove naše moderne „nazovi“ vlasti. Tunis i Egipat su im izgleda daleko. Revolucija je za njih stvar prošlosti. Ono što naši političari zaboravljaju je jednostavna definicija Revolucije - Revolution (from the Latin revolutio, "a turn around") is a fundamental change of power or organizational structures that takes place in a relatively short period of time.
Hajde, pošto znam da su naši intelektualci političari slabi sa Engleskim prevešću im ovo gore. Revolucija (od Latinskog revolutio „okrenuti skroz naopako ili
naglavačke“) je fundamentalna ili temeljna promjena vlasti ili organizacionih struktura koja se dogadja u relativno kratkom vremenskom periodu. Ili još
jednostavnije. Gnjev se skuplja dugo, ali kad se skupi do kritične tačke onda bukvalno eksplodira u ljudima koji su ga trpili.
P.S.
Inspirasano dogadjajima u Egiptu. Neka volja naroda pobijedi diktature, diktatore i njihove tajne policije.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
), a sad je i tamo cirkus 
i pitanje je kako će sve to da završi...
