Ni jedna ulica po njoj nije dobila ime, ni jedna knjiga nije napisana, ali su zato spaseni zivoti mnogih zahvaljujuci njoj:
http://www.novosti.rs/code/navigate.php ... isavljevicBILA sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih - majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ’Dedo, pokrij me, hladno mi je.’ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.“
Potresni zapis u dnevniku Diane Budisavljević, datiran 10. jula 1942, dan po povratku iz logora Stara Gradiška, samo jednim delićem opisuje sa čim se hrabra žena, koja je iz ustaških „tvornica smrti“ izbavila 12.000 srpske dece, sretala tokom četiri godine svoje akcije, jedinstvenog humanitarnog podviga u Drugom svetskom ratu.
Odvažnost
SVAKI odlazak u logor, svaki susret sa Artukovićem, Kvaternikom ili Luburićem, svaki telefonski razgovor u kojem se pričalo o pomoći malim logorašima, predstavljao je opasnost za odvažnu Austrijanku i njene saradnike. Toliku da je čak 11 učesnika Dianine akcije spasavanja srpske dece, svoju plemenitost platilo - životom.
Radili su mimo ustaških vlasti, na neodobravanje Nemaca, pod stalnim strahom od Gestapa, domobrana, prekidani pretresima kuća i stanova, oduzimanjem mleka i vitamina stiglih iz inostranstva, pelena i čarapa koje su žene danonoćno šile. Diana Budisavljević nije prezala ni od čega. O tome će napisati:
„Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića i odobrenje dr Kinela, koja, međutim, nisu postojala u pismenom obliku. Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih.“
Nepokolebljiva Diana je na svoju ruku ulazila u logore - čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo. Diana će tako tokom 1942. proći kroz logore Mlaka, Jasenovac, kroz Staru Gradišku, Sisak, Gornju Rijeku, Lobor-grad. U svakom je pregovarala sa majkama da joj daju decu, ne bi li makar njih spasli.
Rastanci
I PONOVO taj strašni 10. jul 1942. u Staroj Gradiški, u takozvanoj Dečjoj bolnici, gde je bilo svega osim lečenja mališana:
„Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari - spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ’Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi’.“
Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale... Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:
„Decu koju smo popisali, ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ’Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.“
Danak
SPASENU decu, Diana i saradnici smeštali su na nekoliko lokacija u Zagrebu. Onda su pokušavali da ih udome u porodice, ali da sačuvaju njihov identitet. I da unesu bar malo radosti u male živote:
„Dobila sam za novu 1943. godinu dve trajne kobasice. Odlazim u Staklenik. Najpre sam nameravala da ih dam samo bolesnoj deci. Ostala deca su zbog toga nesrećna, pa me žena koja ih čuva moli da režem male komadiće, ali da svakom detetu nešto dam. Uz dosta muke, uspela sam svakom od preko stotinu dece dati mali komadić. Tamo je bila i jedna majka, s jednomesečnim detetom, druga s bebom od 14 dana. U Stakleniku je bilo hladno i duvala je promaja.“
Neprospavane noći, gotovo opsesivna briga za srpskom decom u logorima i van njih, uzeli su danak u Dianinom zdravlju. Za svega nekoliko meseci, smršala je 16 kilograma. U septembru 1942, zapisaće ovo:
„Nakon poboljevanja, započetog odlascima u logore, patila sam od stomačnih problema koje nisam mogla da sprečim nikakvim lekovima. Svi pregledi na klinici, sve terapije su bile bezuspešne. Konačno se zaključilo da su moje tegobe izazvane psihičkim problemima. Otpalo mi je više od pola kose... (vise citajte na gornjem linku).
Vise citajte na gornjem linku. Predlazem cijeli feljton koji ide svakog dana u "vecernjim novostima".
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
