Citiraj:
OVO JE SRPSKA GROMADA
LJUDINA ZVANA DARKO MILIČIĆ!
Subota, 12. Jun, 2010.|
Košarkaš Darko Miličić otvorio vrata svog doma roditeljima čija deca boluju od smrtonosne Batenove bolesti. U ponedeljak uplaćuje 120.000 za lečenje mališana, a uz to plaća i troškove puta
BEOGRAD - Darko Miličić, NBA košarkaš zlatnog srca, ugostio je juče u podne u svom domu u Novom Sadu četiri porodice čija deca boluju od smrtonosne Batenove bolesti!
Miličić je, pošto je pročitao tekst u Kuriru o jezivim sudbinama Alekse (6), Zoe (5,5), Zvezdane (6) i Luke (8), kojima su zdravstvene vlasti zalupile vrata odbivši da ih pošalju na lečenje matičnim ćelijama u Kinu, odlučio da im pokloni 120.000 dolara, koliko košta lečenje matičnim ćelijama. Juče je insistirao da plati i put, a pokušaće da organizuje prevoz malog Luke (8), koji je u najtežem stanju i ne može da podnese vožnju kolima, iz Beograda do aerodroma u Budimpešti.
- U podne nas je Darko primio u svojoj kući. Svako od nas je bio ophrvan milionima emocija! Bojali smo se da ćemo da ga uplašiti koliko smo srećni. On se čudio kako nam dosad niko u državi nije pomogao. Nije mogao da veruje da su nam Vlada Srbije, Ministarstvo zdravlja i ostali nadležni zalupili vrata i nisu hteli da izdvoje novac našu decu. Hteo je da zna kako ćemo da putujemo. Rekao je da će on, preko svojih menadžera u Americi, pokušati da nam obezbedi da do Kine stignemo tako što ćemo iz Beograda leteti za Moskvu, a odatle za Peking. Kako nam je objasnio, tako nema puno presedanja - oduševljeno priča Stevan Čović, otac obolelog Alekse.
Kako kaže, naš košarkaški as zatražio je predračun iz bolnice “Tijantan Tuhua” iz Pekinga kako bi im u ponedeljak odmah uplatio novac za lečenje dece.
- Kinezi su nam još juče poslali sve što je neophodno. Ovo je samo prvi korak. Više ne gubimo nadu za našu decu - priča taj otac.
Bojana Mirosavljević, majka obolele Zoe, priča za Kurir da ni juče ujutru nije mogla da poveruje u sreću koja ih je zadesila.
- Sada znam da naše sutra postoji. Dosad nismo ni smeli da mislimo na sledeći dan - kazala je ona.
LJUDINA ZVANA DARKO MILIČIĆ!
Subota, 12. Jun, 2010.|
Košarkaš Darko Miličić otvorio vrata svog doma roditeljima čija deca boluju od smrtonosne Batenove bolesti. U ponedeljak uplaćuje 120.000 za lečenje mališana, a uz to plaća i troškove puta
BEOGRAD - Darko Miličić, NBA košarkaš zlatnog srca, ugostio je juče u podne u svom domu u Novom Sadu četiri porodice čija deca boluju od smrtonosne Batenove bolesti!
Miličić je, pošto je pročitao tekst u Kuriru o jezivim sudbinama Alekse (6), Zoe (5,5), Zvezdane (6) i Luke (8), kojima su zdravstvene vlasti zalupile vrata odbivši da ih pošalju na lečenje matičnim ćelijama u Kinu, odlučio da im pokloni 120.000 dolara, koliko košta lečenje matičnim ćelijama. Juče je insistirao da plati i put, a pokušaće da organizuje prevoz malog Luke (8), koji je u najtežem stanju i ne može da podnese vožnju kolima, iz Beograda do aerodroma u Budimpešti.
- U podne nas je Darko primio u svojoj kući. Svako od nas je bio ophrvan milionima emocija! Bojali smo se da ćemo da ga uplašiti koliko smo srećni. On se čudio kako nam dosad niko u državi nije pomogao. Nije mogao da veruje da su nam Vlada Srbije, Ministarstvo zdravlja i ostali nadležni zalupili vrata i nisu hteli da izdvoje novac našu decu. Hteo je da zna kako ćemo da putujemo. Rekao je da će on, preko svojih menadžera u Americi, pokušati da nam obezbedi da do Kine stignemo tako što ćemo iz Beograda leteti za Moskvu, a odatle za Peking. Kako nam je objasnio, tako nema puno presedanja - oduševljeno priča Stevan Čović, otac obolelog Alekse.
Kako kaže, naš košarkaški as zatražio je predračun iz bolnice “Tijantan Tuhua” iz Pekinga kako bi im u ponedeljak odmah uplatio novac za lečenje dece.
- Kinezi su nam još juče poslali sve što je neophodno. Ovo je samo prvi korak. Više ne gubimo nadu za našu decu - priča taj otac.
Bojana Mirosavljević, majka obolele Zoe, priča za Kurir da ni juče ujutru nije mogla da poveruje u sreću koja ih je zadesila.
- Sada znam da naše sutra postoji. Dosad nismo ni smeli da mislimo na sledeći dan - kazala je ona.
Могу ли се овакве ствари интензивирати? Посвећујемо ли им довољно пажње? Можемо ли ми у овим сиромашним земљама утицати да нам овакви потези буду циљеви, радити на томе да се мијења свијест? Може ли се оживјети и ојачати добра, позитивна мисао, рука спаса за оне којима је најпотребније?
Ево овај, за кога сам мислио да је обични клошар, галамџија, сељак... Уради нешто овако и све му бубице заборавиш и опростиш. Такав је какав је, али има ту искру милосрђа која нестаје, гаси се у људима. Постоји много примјера код наших спортиста за овакве ствари. Зашто се ту прича завршава?
