Ја наравно нисам писац, али покушаћу верно да пренесем, на какве подлости сам наишао.То није жалба, није позив за помоћ, само желим да и ви то знате...
Родом сам из централног Казахстана, Рус , унук племића – са обе стране породице - који су били жртве репресије . Али није ствар у томе . . .До 1992. године живео сам у Грчкој. Последње ми је пребивалиште тамо било острво Крф. Имао сам политички азил и тражио сам грчко држављанство. Увек сам волео православну религију и веровао сам у јединство православних народа.Чак сам једно време покушавао да постанем Православним монахом , на скоро ненасељеном острву Касос на истоку Грчке. Али то није била воља Свевишњега. Мени на Крфу живот није био лош: острво није велико, али мој посао, младост и све што из тога произилази...
Али код Срба је избио рат у Босни и Херцеговини. Ја нисам могао само остати по страни и радовати се животу у време када убијају моју Правосланву браћу.
Наравно, да сам у томе време имао данашње знање, вероватно бих другачије поступио. Али тада сам мислио само на њих, на Православне које убијају. Мени је тада било јасно да је то била припрема за обрачун са Русијом, тј. мојим руским народом. Није се могло само остати на Крфу гледајући телевизију у кафеу и изражавати своје неслагање. Такође, на грчкој телевизији сам тада видео да тадашњи српски политичари из Републике Српске позивају добровољце православне вере из целога света на заштиту Православних вредности. И то је била каква-таква гаранција да нас добровољце из иностранства неће одбацивати, него да ће се према нама односити са дужном пажњом као и према својим људима у случају рањавања или погибије.До тада ја сам већ знао како барут мирише... И пошао сам у Београд.У Београду сам преко студената Богословије нашао владику Филарета који је родом из Херцеговине.Тамо ме је владика Филарет упознао са командантом српских Црвених Беретки.Тако сам почео ратовати. У Црвеним Береткама после карантина и прегледа, борио сам се скоро годину дана. Затим сам прекомандован у (тада) – тајну диверзантско-офанзивну падобранску јединицу. Било је много разлога за прекоманду, али су сви били оправдани. У то време у читавој Херцеговини од свих руских добровољаца било нас је троје. Неколико месеци након мог одласка из Црвених Беретки дошла су нам још двојица Руса. Ми смо међусобно сарађивали и дружили се. Локална команда у том рејону није то сматрала посебном храброшћу. Командант друге лаке пешадијске бригаде, на чијој територији су деловале наше две специјалне јединице био је дубоко умешан у криминал, пљачку и издају. Срећом, ми њему нисмо били потчињени. Али он је нас више пута саботирао, што је наше момке коштало живота и здравља .Село Бјела – где сам рањен, нашли смо се у клину, нас су гађали са три стране. Током зиме на ''барикади'' – где сам погођен, свежи снег у ноћи од експлозије постаје црн. Локална команда давно је хтела да заузме то село. Али ми и локална милиција са тим нисмо били сагласни. То село налази се изнад града Коњица. И наш задатак је био да проширимо наше полуокружење (Коњица), заузети све доминантне висове око града, развити деморалишући фактор код непријатеља. Наша јединица је тада успешно извела специјалну психолошку операцију. Ми смо, на тим линијама фронта, симулирали долазак руских добровољачких дивизија са комплетним наоружањем. Тако смо успели да изпровоцирамо сукоб између хрватских и муслиманских јединица, што је повукло за собом скоро потпуно уништење хрватских јединица у граду Коњицу, преводећи их на нашу страну у замену за евакуацију рањених и чланова њихових породица у Хрватску, и доставу помоћи Хрватима, такође кроз нашу територију .То је знатно поправило нашу позицију у том селу. И не без поноса могу рећи, да је то била моја идеја, коју је прихватио мој непосредни командант и ми смо то сместа разрадили .Хрвати су знали да ћемо их ми само заменити у том рејону. Али такав је живот, они су први почели...Дигла ме је у ваздух мина са два осигурача, из скривеног минског поља којег су поставили Хрвати. Један осигурач сам успео да уклоним, други ми је експлодирао у руци. Разнео ми је четири прста на десној руци и оштетио десно око.Ја не мислим да је то трагедија што сам био тако рањен. У рату је као у рату: или ћеш ти њега или ће он тебе. С једне стране, чак је и забавно. После свега, таква је награда за добровољце, а то је – да пролију своју крв, али у корист заједничког циља .Ова прича не може у потпуности описати овај рат и Србе. Желим фокусирати пажњу на своје личне проблеме. Уместо мене, то је урадио сјајно мој колега, Олег Виталјевич Валецки . Његове књиге можете наћи на Интернету.
Због кукавичлука и издаје српских и руских лидера, изгубили смо све недавне ратове на Балкану.После рата нисам хтео да се вратим у Грчку, јер је сам то у време био у браку са Српкињом , имамо сина и кћерку. За мене, није имало смисла да одем негде, где би поново био странац , а у исто време знам да имам нови дом, за који је проливена и моја и крв и мојих другова . Ако је мене таква судбина задесила , онда барем нека моја деца одрастају у својој домовини. На крају крајева, ми смо преживели и Републике Српске је опстала. Иако у саставу Босне и Херцеговине, чије држављанство сам до сада имао.Многи руски добровољци су се борили овде, а многи су убијени ... Срби су их сахранили часно.
Ја сам на многе ствари које је чинило српско руководство после рата затворао очи. Мислио сам, наравно, изгубили су рат ...Али према нама Русима, сада већ бившим добровољцима, однос је недопустив.Преостали руски момци, нису били у могућности да нађу своје место у српском друштву. Имамо исте привилегије као и Срби, али не можемо да их користимо .Једноставно блокирају сваки наш административни корак. Нама су једноставно незванично после рата рекли – ми не знамо ко је вас добровољце звао овде, вратите се одакле сте и дошли, нама је било потребно руско оружје, а не ви ... али нико нам то није рекао онда када је требало да се ратује.Могли су и да нас не приме у своју војску. Неким руским добровољцима у форми регуларних, издали су фалш српска лична документа, што је њима после узроковало огромне проблеме .А сада, кад Србија и Босна и Херцеговина имају орјентацију ка ЕУ и НАТО започео је тријумф издаје, тираније и корупције.
Влада Републике Српске на неморалан начин је себи подигла плате а свим другима запосленима који примају плате из буџета смањила колико год је то могла. Па овај случај је јасан – то је за банана републике као што смо ми.Ствари су кренуле још горе, а то боли. Формиране су комисије која код инвалида мења степен инвалидитета. По мишљењу те комисије број ратних инвалида је волшебним начином почео да се повећава. Повећава се број оних са ампутираним рукама, ногама ,повећава се број оних са оштећеним видом. Уопште, те комисије су вероватно пронашле ген за регенерацију људског меса.Ја разумем да је криза и да је држава пред банкротом, али то није решење .Српске власти су почеле да нас изједначавају са вехабијама. Иду на руку американцима.Руских добровољаца више нема у Босни, разишли се, остали су само мртви.Одлучио сам да не идем нигде. Хоће и мени да смање инвалидитет са 2. на 4. групу.Они нису могли мени да плате инвалидитет и ( себи ) погодности , јер је толика криза . Али они су почели да бришу своје го*но са мојим ранама, а и не само мојим... А то го*но није погодно за подмазивање .Требам се одупрети свим легитимним средствима против одлуке те комисије. Испитаћу лекаре са светском репутацијом за дијагнозе и мишљење о томе којој групи инвалида припадам. Узећу и војног адвоката.У тој комисији су користили неуро-лингвистичко програмирање, а то не само да је недозвољено, него је и кривично кажњиво. Ако сви само ћуте, ово безакоње ће се наставити .
Ја морам да победим у овом спору, због тога, да би показао нашој деци, која су напуштена – да је могуће супротставити се томе сагласно закону. На тој комисији, мени је председник комисије на своје прсте указао – рекли су да је за тебе у новинама написано да ти уопште немаш прстију, а код тебе су само нокти страдали. А у ствари код мене по две фаланге на четири прста недостају. Значи, код мене они расту само на једну фалангу. А оштећени вид их уопште не интересује. Нисам подлегао на ту провокацију. Мене је увредило да са њима треба трговати за то. Али ја нећу ни с ким трговати, али ни своје не дам. Ја ћу их тужити и тако ћу исправити своју грешку. Заиста, ја ни једно своје право нисам остварио, чак не уживам ни бесплатну медицинску негу и осигурање, а да не помињем друге бенефиције. Мислим да нисам заслужио такво понижење Срба - као фамозни раст прстију и све остало. Био сам лојалан грађанин Републике Српске, и то ми је хвала.
Ако Ви који ово читате, имате неки предлог – пишите ми. А ако има незадовољства пиште слободно председнику владе Републике Српске на e-mail:
kabinet@vladars.net или министру за рад и заштиту права ратних војних инвалида на:
mpb@mpb.vladars.net Ако Ви њима напишете, тако им дајете до знања, оно што и у Русији знају, каква се самовоља у Републици Српској проводи.Како се односе Срби према нама, који смо жртвовали све своје за њих; како Ви онда мислите да ће они убудуће да се односе према свему руском (?) Вероватно ће да исчупају споменике погинулим руским добровољцима. Тако да се не мешају када НАТО нападне на Русију. Боже мој, како то све изгледа оним добровољцима који су били у Шпанији пред почетак другог светског рата. Републиканци су тада изгубили од Франка и Хитлера, а ми смо изгубили од Америке и НАТО-а. И тада је свима било свеједно, све док им на врата нису закуцали.
Ја сам одговоран за своје речи и жао ми је што су са мном тако поступили. То је била њихова грешка и надам се да ће је исправити .
Са поштовањем и братском љубављу
Сухарев Сергеј
sergej.suh@sbb.rssergej.suh@mail.ru27 марта 2010
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
