Имао сам жељу и раније да отворим овакву тему, али ме овај чланак потакнуо да то и урадим:
Srpski radnik navikao da ne radiKragujevac -- Fabriku “Fijat Srbija” napustilo 20 radnika, a još 40 najavilo povratak u državnu firmu, jer im je u Fijatu posao, kako navode, “pretežak”.
Od prvih 1.000 radnika, koje je iz nekadašnje fabrike automobila „Zastava“ preuzeo „Fijat“, njih 20 je rešilo da napusti pogone i da se vrati u državno preduzeće, a odlazak je najavilo, kako saznajemo u kompaniji „Fijat automobili Srbija“, još oko 40 zaposlenih.
Radnici nekadašnje „Zastave“, koji su nakon mesec dana rada u „Fijatu“ rešili da se vrate u matičnu firmu i da napuste posao u italijanskoj kompaniji,
žale se uglavnom na „težak posao, mnogo veći rad od onog na koji su navikli, i na psihičko opterećenje koje ne mogu da izdrže“.
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php ... _id=418011Ljiljana Prodanović (45) je jedan od radnika koji su odlučili da napusti „Fijat“. Ona kaže da je „iz fabrike otišla iz zdravstvenih razloga“.
“Imam giht, povređenu kičmu. Visoka sam 1,80 metara, a dali su mi da radim na montažnoj traci na ugradnji filtera, lajsni i kaseta u „punto“. Ja sam tehničar, radila sam razne poslove u fabrici, imam 24 godine staža. Radila sam i na minus deset stepeni. Sada više ne mogu da izdržim.
Radi se od 7 do 15, imamo pauzu od pola sata za doručak, ali onaj koji sami donesemo. Postoje dve pauze od po deset minuta, ali cigaretu ne smemo da zapalimo, ni u hali, a ni napolju. To je neizdrživo, i čekaću bilo koje drugo rešenje “, kaže Ljiljana Prodanović.
I Todor Ivković (52) ima još osam godina do penzije, ali je nakon skoro godinu dana rada na traci na kojoj se pravi „punto“ rešio da napusti posao.
“Nemamo gde da jedemo,
ne možemo da zapalimo nijednu cigaretu, i onda mi je šećer skočio na 14. Montirao sam na traci creva za kočnice, osam sati su mi ruke podignute... Nije u pitanju plata, koja je manja nego ranije i iznosi oko 26.000 dinara, već muka koju ne mogu da izdržim”, kaže Todor.
Menadžment: Nisu navikli na zapadni tempo rada
Da je „psihičko opterećenje“ veći faktor odustajanja radnika nekadašnje „Zastave“ od rada u „Fijatu“ presudan potvrdili su i menadžeri u „Fijatu Srbija“, koji kažu da je radnicima teško da prihvate „kodeks ponašanja“ koji važi u svim fabrikama ove kompanije. Radi se o ljudima koji „nisu navikli na tempo i na stroga pravila rada koji su normalni za zapadnu ekonomiju“.
Kako je za „Blic“ izjavio Aleksandar Ljubić, predsednik Upravnog odbora grupe „Zastava vozila“ i državni sekretar u Ministarstvu ekonomije, „država je obezbedila sve uslove da se deo radnika zaposli u „Fijatu“, ali je njihov odlazak iz te firme pre svega „njihov lični čin“. Na njihovo mesto će, kako kaže Ljubić, doći novi radnici „Zastave“ koji će biti spremni da se uhvate u koštac sa novim poslovima i izazovima.
Od devedesetih nema radne atmosfereNikola Pavičić, generalni direktor Sintelona, kaže da to što se desilo u Fijatu nije slučajno jer od devedesetih godina u Srbiji nema radne atmosfere. Tada su, kako podseća, fabrike zbog sankcija radile sa samo 30 odsto kapaciteta, a zaposleni su primali kakve-takve plate, zbog čega su razvili logiku da ne treba mnogo raditi jer će im u svakom slučaju biti isto.
“To je moralni problem u našem društvu. Došli smo do tačke da kada u firmi mora da se radi mnogo, to nailazi na neprihvatanje. U prosečnom srpskom preduzeću ima dva puta više zaposlenih nego što je potrebno, zbog čega je intenzitet rada mali, a radnici samo gledaju kako da izbegnu posao”, kaže Pavičić. On objašnjava da se došlo u situaciju da jedna polovina radnika u preduzećima želi da pređe na funkciju na kojoj se manje radi.
“Pre sedam godina taj problem smo imali i u Sintelonu, kada smo konstatovali da imamo višak od 700 radnika. Njima smo tada ponudili najviše otpremnine u tom momentu u Srbiji i 90 odsto njih je bilo zadovoljno time što su dobili novac”, kaže Pavličić.
Prema njegovim rečima sada je drugačija situacija jer ima mnogo posla i došli su mladi ljudi koji hoće da rade. “Problem sa zaposlenima koji neće da rade postoji samo u firmama u kojima nema mnogo posla jer je radnicima isto, radili-ne radili, ali u preduzećima u kojima se zaista radi, taj problem ne postoji”, smatra Pavičić.
Pribićević: Najteže je promeniti radnu kulturu ljudiSlično mišljenje ima i direktor za korporativne poslove Duvan hrana grupe Rade Pribićević, koji kaže da su sve kompanije koje su kupili u procesu privatizacije bile kadrovski preopterećene i da je uobičajeni tempo rada u tim firmama bio „mnogo drugačiji nego što je trebalo da bude“.
“Činjenica je da se radna kultura najteže menja. Lako mogu da se promene procedure i tehnologija, ali se najteže menja svest ljudi i njihov odnos prema radu”, kaže Pribićević..
On navodi da u kompanijama Dunav grupe više ne postoji problem sa radnom disciplinom i motivacijom, ali se i pored toga često susreću sa primedbama stranih konsultanata da su kompanije i dalje kadrovski preopterećene u odnosu na međunarodno prihvaćene standarde kod sličnih kompanija.
Radnicima niko ne tovari džak na leđa
Direktor Galeb grupe Radoslav Veselinović smatra da su naši ljudi nenavikli na normalne uslove rada što podrazumeva efektivan rad od bar sedam sati dnevno od osam provedenih na radnom mestu.
“Radnicima niko ne tovari džak na leđa, ali je korektno da se radi sedam sati. Radnici u Galebu imaju tri pauze u toku dana, što znači da rade oko sedam sati”, kaže Veselinović i dodaje da najveći problem imaju oni zaposleni koji nisu navikli da rade u svojim firmama, pa im je sada, kao u slučaju Fijata, mnogo lakše da se prebace u firmu u kojoj će nastaviti da ništa ne rade i da žive dobijajući platu sa državnih jasala.
S druge strane, Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja, prihvata da je radna disciplina narušena tokom devedesetih godina i da je jako teško povratiti, ali podseća i na ulogu koju u tome imaju same kompanije koje moraju da obezbede takve radne uslove koji će motivisati zaposlene da budu produktivniji.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
