Изгледа да према ЕУ, наш Босански Нови говори српско-хрватски..

А који још други говори?
Све је то један језик, само не можемо да се договоримо око назива. Назив Босански је нешто наимбецилније што су могли измислити. На крају крајева гдје је ту онда Херцеговачки?

А који још други говори?
Све је то један језик, само не можемо да се договоримо око назива. Назив Босански је нешто наимбецилније што су могли измислити. На крају крајева гдје је ту онда Херцеговачки?

http://www.slovio.com/

Pitao se ili ne, kad budem pisao ćirilicom i govorio ekavicom, e onda ću da pričam srpski.

Sigurno me ti nećeš učiti kojim ću jezikom da pričam, pametnice.

Ја се стварно извињавам.

али ово што пишеш је српски језик

Нажалост због "братства и јединства" и мира у кући морао се промјенити назив.

А теби објашњавати да је латиница и ијекавица нису језици већ нешто сасвим друго је само губљење времена.

Још једном извини на коментару, и живи и даље у својој глупости.

Do konačnog stvaranja srpske srednjovekovne feudalne države i definitivnog priklanjanja vizantijskom kulturnom prostoru za vreme Stefana Prvovenčanog Nemanjića i njegovog brata Svetog Save (Rastko Nemanjić), primorsko (jadransko) jezgro srpskog etničkog prostora je uslovno naporedo koristilo latinicu, glagoljicu i ćirilicu. I to upravo tim redosledom: Kolonizujući nekada rimske gradove po jadranskoj obali, prvobitno su prihvatili latinicu za svoje pismo. Postepenim i sve intenzivnijim okretanjem ka standardnom jeziku i pismu stvorenim za svoje potrebe, okrenuli su se korišćenju glagoljice. Da bi, na kraju, prihvatili ćirilicu kao efikasnije i u vizantijski kulturni prostor uklopljenije pismo.

Od 11. veka pa sve do prve polovine 20. jedino pismo u masovnoj kulturnoj upotrebi Srba bilo je ćirilica. Zbog raznoraznih zabrana korišćenja ćirilice u Austrougarskoj (današnjoj Vojvodini i Vojnoj krajini), kao i u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, bili su prisiljeni da koriste latinicu.

U vremenu dok je Dubrovnik bio nezavisna država, zajedno sa posebnim identitetom svojih žitelja, sagrađenim na osnovu srpskog i hrvatskog etniciteta, kao i latinske kulture, može se reći da je manji deo Srba za svoje kulturne potrebe koristio latinicu.

Tokom vladavine Turaka posebnu potrebu su imali delovi srpskog i hrvatskog etniciteta koji su primili islamsku veroispovest. Oni su koristili arapsko pismo posebno prilagođeno dominantim jezičkim sistemima u Bosni.
Miroslavljevo jevanđelje (12. vek)

Od početka 19. veka i stvaranja srpsko-hrvatskog jezičkog dogovora, prvo mestimično, a potom sve intenzivnije, Srbi su počeli koristiti latinicu. Najznačajniji srpski kulturni radnik druge polovine 19. veka, Đura Daničić, svoje najznačajnije delo, Rječnik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti započeo je pisati (napomena: Đura Daničić je polovinom 19. veka započeo sa pisanjem Rječnika JAZU, koji je dovršen tek sedamdesetih godina 20. veka), ali posebnom, reformisanom latinicom čiji su znakovi u potpunosti odgovarali ćiriličkim i delimično pravilu "jedno slovo za jedan glas". Ta je latinica ostala u upotrebi tokom dvadesetog veka samo kod određenog broja hrvatskih filologa.

Po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (potom Kraljevine Jugoslavije) državna vlast, a kasnije i vlast Komunističke partije Jugoslavije, je želela da sprovede ideju o o nadnacionalnom jeziku: srpskohrvatskom. Tokom celog dvadesetog veka postojala je jaka težnja ka unifikaciji srpske („istočne“) i hrvatske („zapadne“) standardne varijante srpskohrvatskog jezika. Težnja se ogledala u ujednačavanju različitih jezičkih formi, uključujući i u ujednjačavanju pisma.
Vukov Rječnik

Po pravopisu, ćirilica i latinica su standardna pisma savremenog standardnog srpskog jezika (dvoazbučje). Po ustavu iz 2006. u službenoj upotrebi u Republici Srbiji, na celoj njenoj teritoriji je srpski jezik i ćirilično pismo, kao i u Republici Srpskoj. Službena upotreba latinice je regulisana zakonom i u zvaničnoj je službenoj upotrebi u sredinama gde su prisutne manjine koje koriste latinicu, dok u Crnoj Gori službeno pismo kao takvo ne postoji, pa se i u službene svrhe ravnopravno koriste oba standardna pisma crnogorskog, odnosno srpskog jezika. Ustav, i uopšte država, može svojim aktom odrediti koji će jezik biti u službenoj upotrebi u državnim organima, pa samim tim i koje će pismo biti u službenoj (administrativnoj) upotrebi. Tako je 2006. ustavom ćirilica proglašena službenim pismom državne uprave na celoj teritoriji Republike; međutim, često se pogrešno veruje ili tumači da ta ustavna odredba briše latinicu - zakon se ne bavi jezičkom normom ni na koji način, te su standardna pisma standardnog srpskoj jezika, kao i do tada ostale i ćirilica i latinica.