Čim spomenemo riječ "šota" odmah pomislimo na igru koja se, nažalost, igra na svakoj srpskoj svadbi. Porijeklo imena šota dolazi od imena Šota Galica, ženi srbomrsca "kačaka" (odmetnika) Azema Bejte iz sela Galice (1889.-1924.) koji je svojevremeno harao po Kosmetu i Metohiji.

Šota Galica je nakon muževljeve pogibije zulumćarila i predvodila odmetnike.
U srpskom narodu sačuvano je sjecanje na užasan događaj kada je Šota uhvatila šestoro srpske dece, čobančadi kod stada, na planini Mokri, povezala ih, naložila vatru i sve ih bacila u oganj.

Dok su deca gorjela Šota je sa "kačacima" igrala svoju igru oko vatre, orgijala i pjevala: "Šote mori šote, šote mašala, davno želim šote, mori, šote, da te igram ja!". Na mestu stradanja nevine dečice podignuta je spomen-ploča koja je stajala do kraja II svetskog rata, kada su je komunisti uklonili kako bi sačuvali "bratstvo i jedinstvo", još jednom poturajući narodu lažne istorijske činjenice.

Provjerite i sami na Internetu... Azem Bejt ili Bejta je idol Šiptarima na forumima....
Planina Mokra se je na severozapadu Kosmeta. Za Šotu Galicu (često i Šota Galjinica) sam pronašao pravo ime: Qerime Halili Galica – Šota, što bi se na srpsko čitalo kao Čerimi Haljilji Galica - Šota.

Možda neki mislite i da je ovo neko novo srbovanje jer se dijametralno razlikuje od dosadašnjih objašnjenja (komunističke istorije) da se radi o šiptarskoj narodnoj igri gde devojka izaziva momka.... Tekst o tome je napisao i svestenik iz RS. Nalazi se u listu "Svetosavsko zvonce", objavljen početkom 2007.
“Šota" nije nastala tako davno, da se je ljudi ne bi sećali odnosno znali kako je nastala.

Šta ću od sada da radim, pitate se? Pa vrlo jednostavno i razumno. Ozbiljan sam kad vam kažem da ću po svaku cijenu pokušati sprečiti sviranje ili pjevanje šote na bilo kojem veselju. Načina ima mnogo od objašnjenja šta je to „Šota“.... Druga stvar koju mogu da uradim (ako već ne mogu da sprečim): napustiću mesto događaja, jer se ne mogu veseliti i pevati „Šote mori šote“ dok mi je u mislima slika kako su uz tu pesmu gorela srpska deca. Bilo kad i bilo gde.
Svakako da je najlakši način odmah na početku reći muzici: "bez šote", pa ako insistiraju i uz objašnjenje zašto bez „šote“.

Mnogi će možda smatrati kako ja opet pretjerujem i šta ja uopšte znam, da bih prekrajao istoriju. Nemam te namere (a ni želje) da prekrajam istoriju i menjam druge ljude. Možda mogu samo da vam na ovaj način da vam pružim još jednu informaciju više. A ako vi ne cenite sebe i svoje poreklo ja vam ne mogu pomoći.

Šta želim od vas? Pa bilo bi mi vrlo drago kad bi ovu informaciju o „šoti“ prosledili svim Srbima koje poznajte jer mnogi se iz neznanja vesele nad jednim svirepim zločinom u kojem su gorela nevina deca. Bilo bi mi drago kad bi na bilo koji način i vi reagovali i onemogućili sviranje iste. (ili da prije kažete muzici ili da to učinite u početnim taktovima). Najmanje što možete da učinite je da kad se svira ova pesma sedete na svoje mjesto, zamislite kako je bilo toj deci koja su živa izgorela i kako je bilo njihovim roditeljima. Znaci, da se ne veselite, jer za to stvarno nema nikakvog povoda...

Cena naše inferiornosti i neznanja je suviše skupo plaćena da sebi JOŠ jednom u istoriji dozvolimo "bratstvo i jedinstvo" preko krvi i kostiju naših predaka, naše dece i našeg naroda.

. Ozbiljan sam kad vam kažem da ću po svaku cijenu pokušati sprečiti sviranje ili pjevanje šote na bilo kojem veselju. Načina ima mnogo od objašnjenja šta je to „Šota“.... Druga stvar koju mogu da uradim (ako već ne mogu da sprečim): napustiću mesto događaja, jer se ne mogu veseliti i pevati „Šote mori šote“ dok mi je u mislima slika kako su uz tu pesmu gorela srpska deca. Bilo kad i bilo gde.
Svakako da je najlakši način odmah na početku reći muzici: "bez šote", pa ako insistiraju i uz objašnjenje zašto bez „šote“.


Cena naše inferiornosti i neznanja je suviše skupo plaćena da sebi JOŠ jednom u istoriji dozvolimo "bratstvo i jedinstvo" preko krvi i kostiju naših predaka, naše dece i našeg naroda.

Ja nisam ni znao za ovo do sada. Obećavam, pošto na svakoj svadbi ima oružja, da ću pucati
muzičaru u nogu ako čujem da je sviraju.

Ja znam još gore stvari, ali neću da dižem nacionalne tenzije. Bar ne za sada.

daj jos

ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову.

Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула. Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу књиге.
На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убијала српску децу, певала Шота Гаљица, љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се.

Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету. Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота", ствари су другачије.

Да почнемо из почетка.

Реч „шота" не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи? Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота"? Ваљда би се родио, бар још један, њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело?

Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота". Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан? Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику?
Пишу новине: Ћерима - Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја". Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч. Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени.
Па добро, питаће необавештени новинар, а чија је песма и игра „шота"? Одговор је: српска. Реч „шота", у жаргону косметских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка. Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је: шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан. Срби су брачни пар, младих љјуди, који очекују принову, звали Шотка и Шотан. Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон.

Песма и игра „шота", настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице" : „Разгранала грана јоргована", „Цвето, калушо", „Баш ми је мерак" итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна" чија је „шота", нека покуша да одсвира „шоту" у ритму седам осмина и да је упореди са осталим косметским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота".

Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме, г. Јордана Николића. Он је, пре 40 година био оснивач КУД „Шота" у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „шота" има, у свом корену, византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут-трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица).

Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „Шоту", зар је песма крива за нечија зверства. Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године, радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога, доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас, не певају они, који би требало да ћуте?

Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко, данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил-аге Ченгића", коју је Његошу украо нововинодолски господар, а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије" од Љубе Ненадовића).
Поготову је важна борба за очување нашег косметског блага. Борба за Космет није само борба за територије, најмање је то. То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура, не поверава се свадбарским хармоникашима и необразованим новинарима. Достојевски је рекао: ,,Ја муцам, када пишем". Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав. Ово је мој прилог.

Warrior, da li možda znaš ko je autor citiranog teksta?

Нашао сам ја на једном форуму:
РЕАГОВАЊЕ (Сведок, бр.578, 21.08.2007.)
Зоран Милојевић, етномузиколог, композитор, књижевник, члан СОКОЈ од 1976.

Одговор је: српска. Реч „шота", у жаргону косметских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка.