|
iz knjige "Gospodar svetlosti", Roger Zelazny
"Imena nisu važna", reče. "Govoriti znači imenovati, ali ni govor nije važan. Dogodi se stvar koja se nikad ranije nije dogodila. Gledajući je, čovek gleda realnost. Ne može ostalima da saopšti šta je video. Ostali, međutim, žele da znaju, pa ga pitaju, kažu, 'Kakva bejaše ta stvar koju ti vide?' Zato on pokušava da im kaže. Možda je video prvu vatru na svetu. I kaže im, 'Crvena je kao mak, ali kroz nju poigravaju druge boje. Nema oblik, nego teče svuda, kao voda. Topla je kao sunce leta, ali još toplija. Neko vreme ona egzistira na komadu drveta, a onda drveta nema, kao da ga je nešto pojelo; umesto drveta ostaje nešto crno što se može sipati kao pesak. Kad drveta više nema, nestane i ta pojava o kojoj vam zborih.' Zato slušaoci moraju pomisliti da je stvarnost nešto nalik na cvet maka, nalik na vodu, nalik na sunce, nalik na neko biće koje jede i izbacuje ostatke hrane. Oni misle da je stvarnost nalik na sve ono na šta je, po rečima čoveka koji je stvarnost znao, stvarnost ličila. Ali oni vatru nisu videli. Ne mogu je stvarno znati. Samo mogu čuti o njoj. Ali vatra se opet pojavi u svetu, još mnogo puta. Još mnogo ljudi vidi vatru. Posle nekog vremena vatra postane najobičnija stvar, kao trava, kao oblaci, kao vazduh koga oni dišu. Oni uvide da vatra, makar da je slična cvetu maka, ipak nije cvet maka, da jeste vodi nalik, ali nije voda, da liči na sunce, ali nije sunce, da je poput onoga što jede i izbacuje nesvarene ostatke, ali ipak da se razlikuje od svake pojedine od tih stvari i od svih njih zajedno. Zato gledaju tu novu stvar i načine novu reč kojom će je zvati. Nazovu je vatrom."
"Ako naiđu na čoveka koji vatru još nije video, i ako mu pričaju o vatri, on ne zna na šta oni misle. Zato sad oni moraju njemu da objašnjavaju ono što je nekad bilo njima objašnjavano. Dok to čine, iz sopstvenog iskustva znaju da ono što mu govore nije cela istina, nego samo deo istine. Znaju da taj čovek iz njihovih reči neće nikad spoznati realnost, pa makar oni upotrebili i sve reči sveta. On mora ili da pogleda vatru, omiriše je, ogreje ruke na njoj, zuri u njeno srce, ili da ostane zauvek u neznanju. Zato reč 'vatra' nije važna, reči 'zemlja' i 'vazduh' i 'voda' nisu važne, reč 'ja' nije važna. Nijedna reč nije važna. Ali čovek zaboravlja stvarnost i pamti samo reči. Što je više reči upamtio, to ga pametnijim smatraju njegovi drugovi. On gleda velike transformacije sveta, ali ih ne vidi onako kako su bile sagledane od prvog čoveka koji se suočio sa stvarnošću. Imena stvari dolaze na njegove usne, on se smeši, oseća ukus njihov, i zamišlja da ih zna zato što ih imenuje. I dalje se dešavaju stvari koje se nikad ranije nisu desile. I još su čudo. Veliki plamteći svet čuči na grani sveta, tu teče, tu izbacuje iz sebe pepeo sveta, nije nijedna od stvari koje spomenuh, ali i jeste zbir svih tih stvari, i to, to Bezimeno, to je realnost."
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
