banjalukaforum.com

ПОСЛЕДИЦЕ СТАРЕЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ


Угрожен опстанак народа


Ниво рађања у Србији је за око 25 посто испод потреба просте обнове становништва. Поход беле куге захватио је и високо образоване и нешколоване, не само град, већ и село

Неповољна демографска кретања у Србији имају дугорочну природу, и већ сама та чињеница умногоме може да објасни настајање све драматичније демографске кризе. У току друге половине XX века значајно је промењен демографски мозаик Србије. Пре 50 година удео Срба у укупној популацији био је 74 одсто, Мађара 7 одсто, док је удео Албанаца износио 8 одсто.

Но, данас је сразмерно учешће Срба знатно мање (око 6,4 милиона или 66 одсто), такође и Мађара (290 хиљада или 3 одсто), док је удео Албанаца драстично увећан (око 2 милиона, или 21 одсто). Ако посматрамо територију Србије без Космета, сразмерни удео Срба у приоду 1991–2002. незнатно се повећао (са 80 одсто на 82,9 одсто); но то происходи из позитивног миграционог салда, а не природног прираштаја.

При томе је важно напоменути да је број Срба повећан само у Војводини, док је у централној Србији смањен за 46 000. У истом периоду знатно је већи пораст становништва ромске националности (18,8 одсто) и нарочито Влаха ( преко 55 одсто).

Услед ниског наталитета, нове генерације су малобројније од претходних, и треба истаћи да је ниво рађања у Србији, када се тиче подручја ван територије Космета, за око 25 посто испод потреба просте обнове становништва.

Tо непосредно угрожава перспективе развоја, обнову радног и одбрамбеног контингента, па и сам опстанак народа. У централној Србији и Војводини драстично је промењена структура породице из угла бројности деце; безмало је нестала породица са троје и више деце, а брачни парови су се, готово сасвим, ограничили на једно или двоје деце. Највидљивији знак демографске кризе било је профилисање трочлане породице (систем једног детета), то је постало готово једна врста моде. Штавише због високог нивоа развода бракова прекомпоновањем породичног језгра у много случајева породица се редукује на само два члана (један од родитеља и дете). Сигурно је да са јединчадима заједница не може опстати.

Бела куга хара у крилу српског народа, али и код већине националности које живе у Србији ( Мађара, Румуна, Хрвата, Словака итд.). Пошто је деце све мање, а старих све више радно активно становништво ће бити све више оптерећено старима; а ослањајући се на остарелу заједницу смањили смо изгледе у међународном такмичењу народа у свим видовима.

Последњих пола века дошло је до изразитог старења становништва у Србији; тај процес старења је нарочити интензивиран током последњих 15 година. Око 900.000 лица у централној Србији, а у Војводини 300.000 има 65 и више година. Демографско старење је свеобухватан процес и догађа се на свим подручјима Србије; од 161 општине у Србији, 157 се сврставају у остарелу популацију.

Битан налаз пописа становништва из 2002. јесте да почетком XXI века Србија спада у групу најостарелијих земаља Европе, а у свету се сврстава међу десет најостарелијих земаља. Просечна старост Срба је 40,5 година и готово је идентична са просеком за Србију (40,3 одсто).

Број лица са преко 65 година је изједначен са бројем лица млађих од 15 година. Неколико националности (Роми, Албанци, Бошњаци, муслимани) одликују се за европске оквире, сразмерно младом старосном структуром. Код Срба најбројнија је категорија становништва од 45 до 54 године, док је код Рома та категорија популације до 9 година старости. Роми су демографски најмлађа националност, њихова просечна старост је 27,5 година.

Низак и опадајући наталитет представља основни узрок старења српске популације. Албанци Роми, Бошњаци и муслимани одликују се натпросечним наталитетом, који, обезбеђује проширено обнављање становништва. Женско становништво код Албанаца старо од 40 до 49 година има у просеку 3,54 детета, а код Срба долази 1,8 деце по жени истог животног доба; готово идентичан је фертилитет и код осталих националности (Мађара, Словака, Хрвата, Црногораца итд.).

Занимљиво је да демографске пројекције за наредно пола столећа предвиђају да ће процес старења популације бити перманентан и врло интензиван. Број старих лица преко 65 година повећаће се за трећину, а удео у укупном становништву биће 27,5 одсто.

Већ је више од једне деценије како смо закорачили у депопулацију; ниско рађање и пораст смртности условљавају да годишње више умире него што се рађа и та разлика стало се увећава. Само у једној години – 1997., Срби су се смањили за број житеља општине Лајковац. Вртоглаво се повећавао у централној Србији и Војводини број општина са негативним виталним билансом. Негативни природни прираштај је обележје свих националности; већи број живорођених од броја умрлих је присутан само код албанске, ромске, бошњачке и муслиманске националности.

Када је реч о изумирању Срба многи првенствено указују на економске услове. Економски чинилац, неоспорно, мора се узети у обзир. Знатан део становништва, особито урбаног, суочава се са озбиљним егзистенцијалним проблемима па и не помишља на рађање деце.

Ипак, ма колико важни економски услови нису пресудни за појаву беле куге. Већ је у 19. веку у науци постављено питање: зашто је хумана репродукција у обрнутој сразмери са расположивим условима живота. Зар негативне последице болести зависности (наркоманије, алкохолизма, прекомерног пушења) на наталитет не потврђују да се он не може тумачити само економским фактором. И либерални прописи о абортусу и те како утичу на поход беле куге. Рачуна се да се у нас обави чак око 200 хиљада абортуса годишње, а од тога су чак 150 хиљада поновљени абортуси.

За разлику од демографских трендова у свету (наталитет је опао пре свега код народа који су на високом привредном нивоу, а код најсиромашнијих народа, по правилу, дешава се демографска експлозија), код нас је опао наталитет и код сиромашних и код богатих, који би иначе по својим стамбеним условима и приходима лако могли одгајати више деце.

Поход беле куге захватио је и високо образоване и нешколоване, не само град, већ и село. А до скора је изгледало да је село колико толико сачувало свој традиционално велики демографски потенцијал.

Милан Војновић
Професор Универзитета

28.01.2005.
Žene u Srbiji rađaju posle 27. godine
Muškarci i žene, stanovnici zemalja u razvoju, venčavaju se sve kasnije, imaju manje dece i dobijaju ih u poznijim godinama, pokazala su istraživanja demografa UN. Sudeći prema podacima Zavoda za statistiku, ni stanje u tranzicionoj Srbiji ne razlikuje se od globalnog - jedina razlika je u tome što kod nas natalitet ima silaznu liniju još od šezdesetih godina. Sredinom devedesetih već je prešao ispod linije pozitivnog prirodnog priraštaja, da bi danas razlika između rođenih i umrlih bila minus 3,3 (2002. i 2003. godine). U Beogradu je razlika na štetu rođenih za godinu dana skočila sa minus 2 na minus 2,4.

Za razliku od Srbije, natalitet u zemljama u razvoju je prvi put pao ispod tri deteta po ženi. Na osnovu istraživanja Odseka za stanovništvo UN, sprovedenog u 192 države sveta, svaka žena u proseku ima 2,9 dece, dok je u 20 zemalja u razvoju natalitet pao na ispod 2,1 deteta. Da bi broj stanovništva ostao nepromenjen, neophodno je da taj broj ne padne ispod 2,2 deteta.

Tokom devedesetih godina 20. veka gotovo jedna četvrtina žena od 25 do 29 godina bile su neudate, dok je dve decenije ranije taj procenat iznosio 15 odsto. U Srbiji je prosečna starost majke skočila na 27,15 godina, dok su u Beogradu žene koje rađaju još starije i u proseku imaju 28,16 godina. Poslednji podaci kazuju da je u Srbiji broj rođenih (79.025) za petinu manji od broja umrlih (103.946).

Pad stope nataliteta u većem delu Azije, Afrike i Južne Amerike povezan je sa pojačanom kampanjom za upotrebu kontracepcije, koja je porasla u čitavom svetu. Tokom devedesetih godina oko 52 odsto žena, bilo u braku ili u dugoj vezi, koristile su neki oblik kontrole rađanja. U istom periodu, upotreba kontracepcije kod žena u zemljama u razvoju povećala se sa 27 na 40 odsto, stoji u istraživanju.

Dok su u zemljama Azije i Afrike ključnu ulogu u smanjenju stope nataliteta imale zvanične politike vlada, u evropskim nerazvijenim zemljama vlast nastoji da poveća natalitet raznim zakonskim i socijalnim merama. (Glas javnosti, Tanjug)

http://www.pogledi.co.yu/

ПОПИС У СРБИЈИ: ПОРОДИЦЕ

Све мање младости
Тек сваки двадесетпети брачни пар живи са троје деце. – У Сврљигу и Гаџином Хану више брачних парова без деце него са децом
Седамнаеста књига пописа Републичког завода за статистику нуди део одговора на питање зашто се становништво у Србији смањује. Сваке године се, наиме, роди око 75.000-80.000 беба, а сто хиљада старих оде на онај свет.
Овај тренд ће тешко бити заустављен, јер је у Србији (без Космета) тек сваки четврти становник млађи од 25 година. То значи да је оних који су предодређени да стварају породице и рађају мало да би могли понети терет популационе обнове.
Поготово то неће моћи становништво у источним деловима Републике. У неким општинама на овом подручју тек сваки пети житељ је млађи од 25 година, а у појединим и шести-седми.
И на северу Војводине, у неким насељима у којима живи мађарско становништво, младих до 25 година је испод просека, док, насупрот томе, за своју популациону будућност једино не морају да брину општине с претежно муслиманским и албанским становништвом. Прешево је у том погледу рекордер, са 45 процената младих, затим Тутин с једним поеном мање, тако да је у овим насељима малтене свака друга особа у најбољем репродуктивном добу.
Општине Прешево, Тутин и још неке имају, у просеку, по троје-четворо деце у свакој породици, док су у осталим срединама брачни парови најчешће с једним или два потомка. А троје деце у Србији без Космета има, у просеку, нешто више од четири одсто породица или – сваки двадесетпети брачни пар!

Усамљенички дубл
У такозваном градском подручју Београда зато је на попису регистровано чак четрдесет одсто породица с једним дететом, а нешто мање од трећине са два, с тим што је свака четврта породица у тренутку пописа живела без деце (већином је реч о старијим брачним паровима од којих се потомство одвојило).
Старији брачни парови без деце су, иначе, једна од важних особености породичног живота у Србији: у сеоским насељима у централном делу Републике чак 39 одсто породица је регистровано као „усамљенички дубл”. Суморна популациона слика Републике је тако комплетна: у селима живе усамљени старци, чија су деца отишла у градове и тамо засновала породице с једним дететом у просеку!
У неким општинама на истоку Републике, брачних парова без деце је, иначе, више од оних који живе са својим потомцима. Међу рекордере у том погледу спадају Сврљиг и Гаџин Хан, са 55 одсто, затим Бојник, Црна Трава и Неготин.
Рецимо, у селима у неготинској општини пописано је скоро дупло више брачних парова без деце него оних с децом (однос је 4480 према 2600). У селу Браћевац, на пример, има 112 брачних парова без деце и 43 са децом, у Михајловцу 136 парова без деце и 57 са децом. Или, у Смедовцу 37 брачних парова без деце и њих седам с децом!
Исто тако, у општини Гаџин Хан, у селу Личје, 96 брачних парова су без деце, а 21 са децом, у Дугој Пољани, 18 их је без, а један брачни пар са децом!
С друге стране, у Прешеву је тек свака пета, а у Тутину свака шеста породица регистрована као „брачни пар без деце“, тако да међу насељима у овим општинама, али и још неким (Бујановац), нема, практично, ниједног у којем је породица с децом мање од усамљених брачних парова.

Мало модернизма
Претпоставља се, иначе да је популациона ситуација на Косову и Метохији слична оној у Прешеву – са четрдесет-четрдесет пет одсто становништва млађег од 25 година. Зато је јужна покрајина тренутно популационо најперспективнији простор на Балкану (и шире).
Седамнаеста књига пописа Републичког завода за статистику, посвећена браку, региструје, међутим, и модернистички тренд све већег броја породица с једним родитељем и дететом. Најчешће је реч о „мајци с децом“. У ужем градском делу Београда, без приградских општина, укупно је више од шездесет хиљада породица, или деветнаест одсто од укупног броја, коју чине мајка и деца. То значи да готово свака пета породица у главном граду нема „мушку руку”. Реч је, великим делом, о удовицама, али и разведеним женама и онима које након рађања нису ступале у брачну заједницу. Ове „једнородитељске” породице (очева с децом је много мање) у развијеном свету су још чешће, док их неразвијеније средине слабије прихватају.
Зато је у селима у централној Србији само 7,5 одсто породица коју чини мајка с децом, што је скоро три пута мање него у београдским градским општинама! Исто тако, у Војводини у градским срединама мајке с децом чине петину свих породица, а у сеоским срединама тек десетину. Ове разлике у бројкама социолози објашњавају већом самосталношћу жена у градовима у избору породичне ситуације, од села, где се то право много теже остварује.

Cini mi se da je to opsta karakteristika za sve narode na Balkanu izuzev Albanaca. Malo se radja vise umire.

sta ces tako smo nauceni, pokupis kakvu ribicu a ona vec u kaficu pita jel imas gumicu

pa kako je onda odbiti

_________________
Sto manje crnaca to manje rasizma!

http://drigi.blogabet.com/