banjalukaforum.com

Švedska je bila dugi niz godina pojam socijalne sigurnosti i stabilnosti, ali za taj dugi period relativnog blagostanja najmanje je zaslužan kapitalizam.

Činjenica je da je Švedska bila snažno pogođena u prošloj krizi 30-ih godina. Kao direktna reakcija na krizu stasala je socijal-demokratska radnička partija koja je nakon toga vladala gotovo 65 godina apsolutnom većinom bez ijednog koalicionog partnera.

Mukotrpnom borbom radnici u Švedskoj stvorili su sistem koji je bio dostojan čoveka.

Radnička partija tih godina opravdavala je svoje ime. Uprkos izraženom revizionizmu i preferenci za socijal-demokratiju umesto socijalizma, partija se ipak usko vodila generalnim idejama Marksizma iz kojih su i stvoreni brojni socijalni programi.

Ranih 70-ih švedski premijer postaje Ulof Palme, takođe član radničke partije. U svojoj politici je otišao korak dalje – otvoreno je podržavao brojne marksističke države i pokrete širom sveta. 1975. bio je prvi predstavnik zapadne demokratije koji je otišao u službenu posetu Kubi. Tamo je održao velik govor na poznatoj Plaza de la Revolución hvaleći Fidela Castra i socijalističku revoluciju na Kubi. Takođe, bio je i žestoki kritičar politike SAD-a i južnoafričkog aparthajda.

Nije nikada dokazano, ali brojni istoričari smatraju da je upravo zbog tih stavova život završio s metkom u glavi na ulicama Štokholma 1986.

Švedski model je zaista bio primer modernog i progresivnog upravljanja državom, ali baš kao i u slučaju Islanda – sve što su Šveđani, u prvom redu švedska radnička klasa, gradili palo je u vodu dolaskom neo-liberalizma.

Brian Palmer, profesor antropologije na švedskom univerzitetu komentarisao je ulazak neo-liberalizma: „Govoriti o današnjoj Švedskoj u nekim socijalističkim terminima bilo bi potpuno pogrešno. Neo-liberalne reforme u Švedskoj sprovedene su u mnogim sektorima rigoroznije čak i od SAD-a. Švedska je zapravo postala laboratorija za privatizaciju.“

I pored popularnog mišljenja kako u Švedskoj na stanovnike čuva snažna država, prava istina je sasvim drugačija. Poslednjih godina Švedska je po količini privatizacije prestigla SAD i brojne evropske države. 80% svih novih škola je u privatnom vlasništvu. Železnice i gradski metroi takođe.

Švedska je imala dugi period ekonomskog razvoja što može ponajviše zahvaliti neutralnosti za vreme Drugog svetskog rata.

Od nekad uglednog modela, Švedska je već sredinom 90-ih počela naglo tonuti u sirovi neo-liberalni kapitalizam koji danas potpuno dominira zemljom. Tako je na primer 2004. imućna porodica Wallenberg kontrolisala čak 40% svih deonica na štokholmskoj berzi.

Beneficije se naglo ukidaju, a novi švedski premijer otvoreno se hvali kako je Švedska postala „svetski rekorder u broju rezova.“ Uskoro dolaze i velike pohvale od strane MMF-a koji od sada ističe Švedsku kao reprezentativan primer kako bi trebalo voditi modernu ekonomiju.

Uskoro kreće masovna deregulacija svih vitalnih industrija – Švedska privatnom tržištu prepušta poštu, telekomunikacije, pa čak i struju. Brojne banke koje su bile pod upravom države sada se prepuštaju privatnom sektoru.

Poslednjih godina krug je zatvoren nakon što su privatizovane i brojne klinike i bolnice.

U Švedskoj predugi niz godina marljivo je stvaran sistem koji bi bio na usluzi stanovnika, isti je nemoguće srušiti preko noći. Ali situacija u kojoj se trenutno nalazi Švedska donosi joj sudbinu jako sličnu Islandu.

Govoreći o skandinavskom modelu možemo samo govoriti o skandinavskom modelu prošlosti i iz njega bi se zaista moglo učiti. Ali najvažnija pouka je ta da model nema nikakve veze s kapitalizmom, upravo suprotno – sve beneficije koje su život u nekadašnjoj Švedskoj činile ugodnim proizašle su direktno iz socijalističke misli.

Glorifikovati Švedsku kao neku vrstu kapitalističkog uspeha sasvim je pogrešna polazna tačka. Jedino što je kapitalizam uspeo u Švedskoj je srušiti jedan progresivan i pravedan sistem.

Ništa bolja situacija nije ni u drugim „blaženim“ skandinavskim zemljama. Svaka država koja operiše po zakonima kapitalističkog sistema neće proći netaknuto. Norveška je odličan primer.

Država koju mnogi naivno proglašavaju rajem na zemlji – za mnoge stanovnike postala je pakao.