banjalukaforum.com

Туго и жалости...

Brodski kuvar nalazio se na remorkeru “Džeskon-4” kada se 26. maja prevrunuo u Atlantskom okeanu zbog ogromnih talasa, oko 30 kilometara od obale Nigerije. Ronioci su uspeli da pronađu tela deset članova posade, dok su se dva člana vodila kao nestala. U rano jutro 26. maja, Okin kaže da je bio u toaletu kad je primetio da je brod počeo da se prevrće. Kako je voda nadirala, morao je na silu da otvori metalna varta.

- Dok sam izlazio iz toaleta bilo je mračno kao u tunelu, a mi smo pokušavali da se orijentišemo u skladu sa strujanjem vode, koja nas je vodila ka izlazu za hitne slučajeve. Trojica su bila ispred mene kad je voda iznenada provalila svom silinom. Gledao sam kako voda odvlači jednog po jednog i znao sam da njima više nema spasa - priča za Rojters.

Okin je preživeo udišući vazduh iz malog prostora u lavabou okrenutom naopačke. Vazdušni mehur se polagano smanjivao i kretao duž plafona malog toaleta ka spavaćoj sobi.

- Bio sam u vodi u totalnom mraku i mislio da mi nema spasa. Stalno sam mislio kako će voda ispuniti celu prostoriju, ali nije. Bio sam gladan, ali najviše sam bio žedan. Zbog slane vode otpala mi je koža s jezika - priča Okin, kome je koža počela da se ljušti od soli.

Okin, koji je na sebi imao smo donji veš, u jednom trenutku skupio je dovoljno snage da otvori vrata i otpliva u oficirsku spavaću sobu gde je počeo da čupa panelni zid kako bi mu poslužio kao splav. A onda je osetio da nije sam u mraku.

- Bilo mi je vrlo hladno i bilo je mračno. Ništa nisam mogao da vidim, ali mogao sam da naslutim mrtva tela mojih drugova okolo. Mogao sam da ih omirišem. Ribe su plivale okolo i hranile se ljudskim mesom. Taj zvuk je bio užasan - priča Okin.

Okin se priseća kako je u jednom trenutku čuo udaranje sekire. Dohvatio je prvo što mu je bilo pri ruci, bocu s vodom, i počeo da udara njom po zidu, nadajući se da ća čuti s druge strane zida. Ugledao je svetlost baklje i počeo da maše rukama i tada ugledao zapanjeno lice ronioca koji nije mogao da veruje da unutra ima još nekog živog.

Na površinu vode isplivao je posle više od 60 sati provedenih u potonulom brodu. Isto toliko vremena je potom proveo u sobi za dekompresiju, jer da je odmah pušten da diše spoljašnji vazduh, verovatno bi umro.

Mladi kuvar kaže da mu se stalno vraćaju slike iz olupine i da, dok leži na krevetu, često ima utisak da tone.

- Tada pomislim da sam opet na moru, a onda skočim i počnem da vrištim. Ne znam zbog čega voda nije ispunila i tu prostoriju u kojoj sam bio. Molio sam se Bogu i on je uslišio moje molbe. Bilo je to pravo čudo - kaže on.

Radioaktivni veprovi lutaju Švajcarskom

Divlje svinje rado jedu tartufe. Posle černobiljske nuklearne katastrofe, radijacija je ušla u lanac ishrane u švajcarskom kantonu Tićinu - i ostala tamo do danas.

Švajcarski kanton Tićino je poznat po lepoj i bujnoj vegetaciji, posebno kestenovim šumama; severnim delom kantona dominira planinski venac Alpa, a južni deo, koji klinasto zadire u Italiju, predstavlja najosunčaniji i najtopliji deo Švajcarske. Tićino je region prelepe prirode u kojoj mogu da se sretnu i neke vrste divljih životinja. Gotovo je nemoguće naići na vukove, kojih u čitavoj Švajcarskoj ima samo dvadeset – oni su uredno registrovani i lokalni mediji često prate njihovo kretanje - ali oni koji vole lutanje po prirodi relativno lako mogu da naiđu na divlju svinju.

Zabrinjavajuća količina cezijuma

Divlja svinja je daleko od kultnog statusa koji imaju vukovi: progone je na sve strane. Jer, ona važi za štetočinu koji, rijući po zemljištu, temeljito uništava useve švajcarskih seljaka. Zato meštani i lovci organizuju velike akcije isterivanja divljih svinja sa pojedinih područja, uz pomoć specijalno obučenih pasa, pri čemu se te životinje nemilosrdno ubijaju.

U Tićinu su ovih dana analizirani uzorci mesa ubijenih divljih svinja, a rezultati su zabrinuli vlasti tog kantona. Savezni zavod za zdravlje je zajedno sa Veterinarskim zavodom izmerio količinu cezijuma u deset uzoraka tog mesa. Tri uzorka su sadržala zabrinjavajuću količinu cezijuma, u dva slučaja više od 2000, a u jednom slučaju više od 3000 bekerela po kilogramu mesa. Granica koja je za te životinje dopuštena iznosi 1250 bekerela po kilogramu.

Meso kao nuklearni otpad

Stručnjaci smatraju da je to posledica nuklearne havarije u Černobilju iz 1986. Tada su, naime, radioaktivno zagađeni veliki delovi zemljišta od Bavarske u Nemačkoj pa do severa Italije, gde je potom niklo više generacija radioaktivnih gljiva. Pošto je poznato da divlje svinje rado jedu tartufe, objašnjeno je kako je u organizam tih životinja mogla da prodre radijacija, koja je preneta i na sledeće generacije.

Sličan problem je na jugu Nemačke godinama zadavao glavobolje vlastima u Bavarskoj šumi i Švarcvaldu gde ima dosta tartufa. Tamo su lovci jedno vreme morali da nose na kontrolu sve odstreljene divlje svinje, a u bavarskom parlamentu se čak raspravljalo o predlogu da se meso divljih svinja proglasi sa nuklearni otpad. Meso ubijenih divljih svinja u Tićinu je analizirano zato što su italijanske vlasti, koje su otkrile taj problem na svojoj teritoriji, alarmirale svoje severne susede. Zna se da su i mnoge divlje svinje u Tićino i stigle iz Lombardije i Pijemonta.