vim je napisao:
Kao sto je bilo i ocekivati popovi su kao i uvijek u skoro svakom zlu odigrali kljucnu ulogu.
Школски примјер генерализације и неогдоворних изјава.
Буди љубазан па нам примјером наведи макар једног јединог православног свешеника
који је клао људе само зато што су Хрвати, муслимани итд.
Свако ко било шта зна како је православна црква пролазила у ратовима на нашим подручијима
не би никада генерализовао и у исти кош трпао жртве и кољаче, а ево вам само један примјер
како се провео владика Бањалучки Платон којем је наређено да напусти своја духовна чеда:
Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци.
Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине:
"Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена."
Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао:
Citiraj:
"Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
"Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје".
На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи.
Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова.
То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје.
Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве.
Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон.
Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер.
Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши.
На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду.
То ce десило све пре свитања.
Убиство je извршио Асим Ђелић.
Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године.
Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона.
Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш.
На лешу су ce видели трагови три метка:
један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа.
На ногама су му биле ципеле са гумипластиком.
(Епископ Платон je увек носио такве ципеле.)
Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш.
Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала.
Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године.
