banjalukaforum.com

Svaka cast!

_________________
http://www.banjalukaonline.com
Ne kaze nas narod dzaba, ko se jednom o mlijeko opece taj i u jogurt duva..

Hvala Bogu, Vader, sto Ga cujes i sto i nama omogucavas da Ga cujemo, vidimo i prepoznamo se..jer "samo" jedna dusa koja zatreperi-to je vec 100%

_________________
Ljubav nije odnos, ona je stanje bica

126. pismo

JEDNOM GOSPODINU KOJI SE ŽALI NA NERAZUMNU ŽENU


"Kako svi tako i ja!" Ove reči trubi Vam u uši Vaša supruga kad god je Vi opomenete, da se okane pomodarstva i raspikućstva. Vi ste joj lepo odgovorili: eto Bog nam je dao troje dece kao tri zlatne jabuke! Mi sad treba da živimo za decu a ne samo za sebe. Nismo više ni tako mladi, da možemo juriti za svakom modom i svakim veseljem. Pa i zdravlje treba da pričuvamo, radi dece. Ti se, ženo žališ često na glavobolju, međutim činiš sve ono što donosi glavobolju. Samo to udisanje otrovne pomade na licu - gotova glavobolja; uz to nezdrav vazduh po kafanama, podzemnim pivnicama i pozorištima; pa nezdravo odevanje, neuredno spavanje; još i nervoza od kockanja i pijančenja. Sve to ne vodi dobru. Ali na sve to žena odgovara jedno pa jedno: "kako svi tako i ja!"
Koji svi, izuzetna ženo? Zar je sav svet u onoj raspusnoj gomili, u koju si se ti umešala i na kojoj sve tvoje misli danonoćno počivaju? Ograničila si se i skučila sve svoje misli, te tako ne daš očima da pogledaju izvan ograde tvoga društva i vide ostali Božiji svet. Ne samo da sve žene u svetu ne žive kao ti, nego ni jedna ulica žena u gradu ne živi tako. Ogromna većina majki i udovica i devojaka žive drugačijim životom. Kako onda možeš reći: kako svi tako i ja? Uzela si sebi za primer nekoliko njih raspusnih, neodgovornih lica, ni majki ni devojaka, pa samo na njih misliš, i u njima gledaš ceo svet. Međutim ceo ostali svet gleda na vas kao na cirkusnu grupu, u kojoj ste vi i zverovi i zverovođe.
No recimo baš da ceo celcati svet pođe putem bezumlja i propasti, zar ti, majka tri sina, ne bi imala hrabrosti da kažeš: ja neću tim putem? Zaista to bi bilo junaštvo, koje bi privuklo poglede neba i zemlje. Takva junaštva upisana su u zlatnu knjigu Svetoga Pisma. To junaštvo imale su dve kćeri Lotove u Sodomu. U prokletome gradu Sodomu nije bilo ni jedne jedine nepokvarene i neprokažene duše izvan doma Lotova. Da su nešto kćeri Lotove, devojke, govorile kao što govori jedna majka troje dece u naše dane: hajde, kako svi tako i mi - svet ne bi znao za kćeri Lotove ni za Lota; njihova imena ne bi bila spomenuta u zlatnoj i večnoj Knjizi. Ali one nisu tako govorile. Zbog toga je bio blagoslov Božiji na Lotu i kćerima njegovim. Pa kad je kucnuo čas razvratnome gradu, da spaljen ognjem utone pod zemlju i pretvori se u mrtvo more, angel Božiji izveo je ovu čestitu porodicu izvan grada, da ne vidi osvetu neba nad onima koji su bezgranično prljali nebo.
Ili recimo, da je Rastko Nemanjić govorio kao ti: kako svi tako i ja! Zar bi on ikad postao Svetim Savom, ocem naroda svoga, i večitim ukorom savesti onih svojih potomaka koji govore: kako svi tako i ja!
Ali ako ovi primeri, i hiljade drugih uz ove, ne prianjaju za tvoju dušu, ja ne znam šta da kažem. Ako se ne daš poučiti dobrim primerima života, onda se bar ustraši od strašnih primera smrti. Pogledaj, kakvom su smrću umirali, i umiru, oni za kojima si se ti povela, zaboravljajući muža i decu. Jezive bolesti, zlo-čini i samoubistva - bez izuzetka!
Mogu li da apelujem na ono što je najbolje u duši tvojoj, kćeri uglednih roditelja? Na ono što još nije sasvim pomračeno mrakom noćnog života? Trgni se, otrezni se, osvesti se! Seti se, da kad se ti smeješ u dimu ponoćne orgije, tvoje razbuđeno i rasplakano dete u postelji traži ruku i reč materinu. Odbaci opasnu reč: kako svi tako i ja, pa reci: kako najbolji tako i ja! Da bi se blagoslov Onoga, koji te je blagoslovio sa tri čeda, produžio na tebi do kraja veka.

134. pismo

PROFESORU MILANU I. KOJI PITA: O 1. KOR. 3,18


Čitajući Sveto Pismo Vi ste naišli na neke nejasne reči, pa tražite objašnjenje. Takva je i ova reč apostola Pavla: ako ko među vama misli da je mudar na ovome svijetu, neka bude lud da bude mudar. Ova reč Vas je iznenadila i zbunila. Zašto, ne znam, kad je ona sasvim u smislu Jevanđelja Hristova? Naravno, apostol i ne pomišlja preporučiti ljudima, da budu sumasšedši, nego da svu svoju telesnu i svetsku mudrost smatraju ludošću prema otkrivenoj i spasonosnoj istini Hristovoj. Jasnije govori Pavle o tome u prvoj i drugoj glavi iste poslanice Korinćanima. Ko sebe ne smatra niščim duhom, po reči Gospoda, ne može ući u carstvo nebesko. Jer je mudrost ovoga svijeta, ludost pred Bogom.
U istini, recite, šta su uspeli svi paganski filosofi sa svojim svetskim znanjem i mudrovanjem? Doveli su i sebe i svet do očajanja. Poznati filosof rimski Seneka izvršio je samoubistvo; tako i njegov učenik car Neron. Kad su veštice Delfijske proglasile Sokrata za najmudrijeg čoveka, Sokrat je priznao i rekao: "ja sam zaista mudriji od ostalih u tome, što znam da ne znam ništa". Apostoli Hristovi za sebe su govorili: mi smo budale Hrista radi. To jest: budale pred svetom i za svet, no ne pred Bogom i za Boga. Vi sami znate, da su svakog objavljivača neke veće prirodne tajne ljudi spočetka smatrali budalom. A kamoli ne bi objavljivače jednog naročitog carstva života, nadprirodnog, stvarnog i večnog! Poznanje ovoga carstva, koje je otkrio Hristos Spasitelj, nesravnjeno je važnije od svih ostalih poznanja. Samo i jedino u svetlosti ovog poznanja Hristovog dobija neku cenu i neki smisao svako drugo poznanje naše. Kao što opet veliki apostol piše: sve smatram za štetu prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Spasitelja mojega, radi kojega sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio (Fil. 3, 8).
Bez Hrista, dakle, sve je mrak i ludost. I ko od smrtnih želi istinsku mudrost, to jest onu nebesku što osvetljava naš život na zemlji i svu tvar podnebesnu, taj neka smatra ludošću svako telesno znanje od samog sebe i od ljudi, pošto ono vodi samo do groba a ne dalje. Jer je vaistinu ludost svaka ona samozvana mudrost, koja stoji van Boga, živoga i jedinoga, i van Hrista vaskrsloga i Njegovog carstva večne svetlosti i radosti. Otuda je korisno, da svak sebe smatra ludim pred neizmerivom mudrošću Hristovom, jer će tako postati mudar kroz Hrista.
Mir Vam i zdravlje od Gospoda.

137 pismo

GAZDI N.N.: O PREKRŠENOM ZAVETU


S tobom se dogodilo nešto sasvim slično jednom događaju iz vremena apostolskog.
Bolovalo ti dete. U muci ti se zavetuješ Bogu, da ćeš darivati crkvi jednu njivicu, samo da ti čedo ozdravi. Tu njivicu crkvena uprava htela je više puta otkupiti od tebe, pošto graniči sa crkvenim dvorištem. No ti si tražio visoku cenu. U nevolji pak ti obećaš dati to zemljište crkvi na dar. I dete zaista ozdravi. Onda ti napustiš obećanje. Žena te neprestano opominjala, da ga ispuniš. No tebi stalno žao zemlje. Najzad smisliš lukavstvo, da samo delimično ispuniš što si zavetovao. Prodaš njivu nekom čoveku, zadržiš polovinu novca za sebe, a drugu polovinu spremiš da odneseš crkvi. Ali ni ta jedna polovina nije ti se upuštala iz ruku. Od te polovine opet uzmeš jedan deo i potrošiš, a tek ostatak predaš crkvi, govoreći, da je to cena one njivice. Ali po tom opet razboli ti se dete i - umre. Sad mi pišeš pod bremenom velike žalosti. Smrt deteta dovodiš u vezu sa prekršenim zavetom Bogu. Veliš, da te obuzeo neki veliki strah "od nečeg tajanstvenog, što na ljude navodi nesreću bez milosti".
Pročitaj glavu 5. Dela Apostolskih. Tamo je opisan sličan slučaj. Upamti reči apostola Petra što ih reče krivcu: ljudima nijesi slagao nego Bogu. Dogodilo se tako nešto opet u naše dane. U nekoj nevolji čovek se zavetovao dati vola manastiru. Kad je nevolja prošla, čovek pomisli, da je vo suviše golem dar, i da se nečim manjim može iskupiti. Proda vola, kupi jedno mršavo june i nameni ovo za manastir a ostatak novca ponese doma. Takve su bile misli njegove. No vraćajući se s pazara kući izgubi novac. A te noći june bude probodeno od drugog vola i - crkne.
Nije Proviđenje nemilostivo, nego smo mi nemilostivi naspram duše svoje. Ne trebaju Bogu njive ni volovi, ali Mu trebaju iskrene i poštene duše. Ono što je Gospodar života i smrti učinio domu tvome, nije delo nemilosti no baš delo milosti. Uzeo je od tebe nevino dete, da bi ga spasao - od tebe - u Raju, a na te pustio žalost, da bi se ti pokajao, promenio, očistio, i najzad i sam se udostojio Raja, i viđenja sa milim ti čedom. Ne tuguj za detetom, nego tuguj zbog greha, jer je ova poslednja tuga spasonosnija. Da ti se, recimo, ništa nije dogodilo zbog narušenog zaveta šta bi bilo? Ti bi bezbrižnije nego ikad nastavio nizati greh za grehom; dete bi se tvoje priviklo tvome grešenju, i - vremenom bi oboje izgubili duše. Ovako Stvoritelj je okrenuo tvoju nepravdu na spasenje i deteta i tebe. Zbog toga ne ropći ne nemilost Svevišnjega, nego Mu blagodari na milosti.
Blagoslov i uteha ti od Boga.

138. pismo

JEDNOM BAKALINU: O PRAVOJ MERI


Rekao je Spasitelj naš: kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti. Da je ova reč sveta i istinita, svedočiš i ti svojim ličnim doživljajem. Taj tvoj doživljaj ja objavljujem, uz tvoju saglasnost, da bi se i drugi koristili njime.
Potkradali te momci, jedan za drugim, i svi redom. I ti si otpuštao jednog za drugim, i sve redom, i zamenjivao ih novim i novim. Uzimao si momke s najboljim preporukama, kao poštene i ispravne, no i ovi su se pokazali kradljivci. To te je dovodilo ponekad do besa, ponekad do očajanja. Neprestano si se žalio svojim prijateljima u čaršiji, no niko ti nije znao dati savet. Obično su govorili: šta ćeš, takav je svet danas! Najzad Bog ti je poslao pravog savetnika. Došli u vaš grad neki ruski kaluđeri, da prose milostinju za svoj manastir. Ušli jedno jutro u tvoj dućan. Dugo si s njima razgovarao. Na posletku ti se požališ na svoje momke. Dok si se ti žalio, stari kaluđer je netremice gledao u tvoje lice i ćutao. Kad si ti završio svoju žalopojku, reče starac: ima tome leka! - Kako? Gde?
- Lek je u tebi samom, odgovori starac. Pazi od sad, kako ti sam meriš mušterijama svojim. Prepuni meru, uvek prepuni! I lopovi će prestati da kradu.
Grom za tebe! To ti ranije niko nije ni nagovestio; naime, da tebe kradu zato što ti kradeš. Ti si krao mušterije netačnom merom, zato su momci krali tebe. Počeo si odmah drugačije. Prepunjavao si meru svakome. Nekoliko parčeta šećera preko mere, nekoliko zrna kafe, ili pirinča, ili neke druge robe. Baš onako kako su stari trgovci činili. I od tada se više nije primetila krađa u tvome dućanu. Oni isti momci, koji su te ranije potkradali, i sada su kod tebe, već nekoliko godina. Svi čestito rade, i niko ne krade. I cela radnja krenula ti na bolje. Prosto osećaš blagoslov Božiji od onoga dana, kada ti je stari duhovnik otvorio oči da poznaš istinu. I ti sada, kao neki jevanđelski propovednik, učiš svu čaršiju, i daješ savete mesto da tražiš. Još si stavio u dućanu na zidu dasku sa krupnim natpisom: kakvom mjerom mjerite, onakom će vam se mjeriti.
Bog te živio i blagoslovio.

141. pismo

JEDNOM RODITELJU: O ZLOKOBNOM MIRAZU


Bog ti darovao jedinicu ćerku. I ti si taj dar bezumno upropastio. Uvrtio si bio sebi u glavu, da ćeš svoju jedinicu moći usrećiti samo velikim mirazom. I zanemario si na svojoj kćeri sve ono što istinski doprinosi sreći čoveka u ovome svetu: i vaspitanje, i vladanje, i srce, i dušu. Samo si gomilao pare za miraz. Mislio si: što veći miraz, to sigurnija sreća. Hteo si učiniti svoje čedo što skupljim i kupiti što skupljeg zeta. Ludoj misli dodao si još i nepravedno delo; naime, kad ti je ortak umro, ti si lažnim računima prigrabio njegov deo, i tako njegovu ženu i decu ostavio bez hleba. Prepunio si novcem uložnu knjižicu svoje miraždžike, ali i svoju dušu nepravdom. Dakle, na ludosti i nepravdi zidao si sreću najmilijeg ti stvorenja, za koje si živeo i radio. Kakvo je čudo, što se zdanje, sazidano na takvim osnovima, srušilo, i palo - na tebe i tvoju ćerku? Zaboravio si bio - ako si ikada i znao - da sveta nebesa ljuto kažnjavaju ludost i nepravdu. Prosioci, lakomi na pare, navale na tvoju kuću. I jedan od njih, jednomišljenik tvoj u pogledu para, uspe, da se telom venča za tvoju ćerku a srcem za tvoje pare. No ne prošla ni godina dana, kad jedne noći tvoja miraždžika zalupa na vrata, raščupana, iskrvavljena, osramoćena, najurena. Pijan mužisprebijao je, izbacio iz kuće bremenitu, pa sutradan napustio kuću i odbegao u svet s tvojim parama. Sada ti ljuljaš unuče pokraj postelje tvoje kćeri, za koju su lekari rekli, da ima grudnu bolest i da treba da ide na Alpe. A ti nemaš više para ni za Zlatibor a kamoli za Alpe. Pa proklinjući zeta pitaš, ima li u svetu pravde Božije?
Kako da nema pravde Božije? I ko nije verovao u nju, mora se uveriti na tvom slučaju. Mirazom si mislio usrećiti svoje dete, pa si ga mirazom unesrećio. Oduzeo si hleb siročićima, da bi osigurao šampanj svojoj kćeri, pa si doveo do gladi i sebe i kćer i unuče. Mirazom si kupio nesreću za četvoro: za vas troje i za zeta. Jer i njemu si dušu ubio mirazom. Navađen na nezarađene pare on će od sad brzo napredovati u esnafu varalica, čiji se grobovi nalaze ukraj druma.
Pravda se Božija objavila; i tvoje roptanje protiv nje dokazuje samo tvoju pomračenost nepravdom. I eto bićeš dadilja svom unučetu, stalno ispunjen brigom, šta ćeš iz kuće prodati, da bi nabavio njemu hrane i kćeri leka. Prodavaćeš sve pošto zašto, da bi s dana na dan održao život vas troje u kući. I sa strahom ćeš očekivati svaki nov dan kao gladnu večnost. I slušaćeš plač deteta i kašalj majke kao fijuk biča sudbe, koji traži tvoja leđa.
Kam da si skroman bio i skromnosti ćerku učio! Jedinica tvoja sad bi pevala u kući nekog skromnog čoveka. No skromnost, kao i svaka druga vrlina, tebi se činila kao neka jevanđelska pesma, davno ispevana. Nisi znao, da su jevanđelske vrline nepomične stene, na kojim se zida ili o koje se razbija sreća ljudi.
Ali - čovek si. I kao čovek pogrešio si. Uspravi se sad kao čovek u nesreći svojoj. I Pomoli se Bogu, jer s Njim imaš da se računaš a ne sa zetom. Bog se pokazao pravedan nad nepravdom tvojom; pokazaće se i milostiv nad suzama tvojim. Pokajnike On ljubi, i molitvenike sluša. Ne osuđuj nikog do sebe. I pred sudijom zemaljskim ko pokaže pravo pokajanje, dobija pomilovanje. A večni Sudija uz pomilovanje od osude daje pokajnicima još i darove, darove života, svetlosti i radosti. Ne boj se, dakle. Stvoritelj tvoj nije daleko od tebe. On samo čeka, da ti osetiš blizinu Njegovu. A osećanje Njegove blizine brzo će rastopiti led očajanja oko srca tvoga.

Pozdrav svima!
Samo tako nastavi Vader-u! Imas jos jednog citaoca.

Dobrodošao Murciellago

166.pismo

BRAVARU JOSI T.: O ŽIVOTU GREŠNIKA


Čovek neki nasledi veliko bogatstvo od oca. No on upotrebi sve nasleđeno blago na zidanje, utvrđivanje i ukrašavanje jedne kuće. Pa življaše sam u toj kući; niti iđaše kome niti primaše ma koga od dobrih ljudi. Na sebe ništa ne davaše; sve na kuću. Neumiven, neočešljan, u dronjama, nenahranjen - tvrdica prema sebi i drugima, on sve davaše samo na kuću, u kojoj stanovaše. Godinama susedi njegovi nisu mogli videti lice njegovo. A kuća mu beše spolja tako ukrašena, da je svak od stranaca i mimoprolaznika morao uzviknuti od divljenja. Osluškivaše čovek onaj svaku reč divljenja kući svojoj, i to mu činjaše jedino zadovoljstvo. Kakav li je tek onaj ko stanuje u ovakvom dvoru, kad je dvor ovakav, pitahu se prolaznici? Ali lice domaćinovo niko ne vide. Najzad, kad on rastoči na kuću sve što imade, dovede sam sebe do očajanja zbog gladi. No jednog dana udari grom u njegovu kuću, i zapali je. I kuća izgore u plamenu, a čovek onaj jedva se spase na ulicu. Videvši ga narod u gradu, uplaši se od njega, jer beše kao strašilo: crn, suv, dronjav, nečist. I svak bežaše od njega kao od čudovišta. U svom očajanju on se uputi drumom van grada, ni sam ne znajući, kamo ide. U tom ga sretoše neki cigani, pa rekoše sebi: ovaj je zgodan za našu trgovinu! I tako ga cigani uhvatiše, još više nagrdiše, iskopaše mu oči, prebiše mu ruke i noge, pa odoše s njim u prošnju po svetu.
Čovek onaj predstavlja dušu grešnika. Veliko bogatstvo - to su veliki darovi Božiji. Zidanje, utvrđivanje i ukrašavanje jedne kuće označava brigu isključivo o svome telu i telesnom životu. Zapušten, dronjav i izgladneo čovek - to je zapuštena, ogolela i izgladnela duša u telu. Grom je iznenadna smrt. Ljudi u gradu, koji se odvraćaju od onoga čoveka kao od čudovišta, angeli su Božiji, koji se odvraćaju od gadne duše grešničke. Cigani označavaju crne demone, koji vole i hvataju sebi slične.

168. pismo

SVEŠTENIKU DRAGUTINU D.: O DVA SVEDOKA BOŽIJA


U čudesnoj knjizi Apokalipsisa predskazan je dolazak dva moćna svedoka Hristova pred sam kraj sveta. Po predanju, to će biti Enoh i Ilija. S velikom silom u rečima i delima oni će svedočiti o živome Hristu, i kao trubači na uzbunu pozivaće pokvareni rod ljudski hitnom pokajanju. Vi pitate, šta će od prilike oni govoriti ljudima? I ja Vam mogu samo od prilike odgovoriti. Oni će vikati u otvrdle uši ljudske:
- Pokajte se bez odlaganja, bez ijednog dana odlaganja, jer evo došao je kraj svetu!
Na to će se ljudi nasmejati i kroz smeh odgovoriti:
- Ovaj svet nema ni kraja ni početka. O pokajanju su nekad govorile samo naše babe i neznalice. Opet će proroci:
- Vi ste deca svetlosti. Otac vaš nebeski otac je svetlosti, Bog živi i jedini. Pokajte se i vladajte se kao deca svetlosti. Gle, Sudija dolazi; već je na pragu!
Kroz ludi smeh i kikot odgovoriće na to ljudi:
- Mi nismo deca svetlosti no bogovi svetlosti. Mi sami proizvodimo svetlost. Nego vi, došljaci, pokajte se od vaših bajanja i zanovetanja, dok vam mi nismo sudili.
Ponovo će uzeti reč dva Božija čoveka i reći:
- Otreznite se, ljudi, od pijanstva, mržnje i zlobe. Budite jednodušni i jednomisleni u Hristu Gospodu.
Na to će ljudi s ogorčenjem reći:
- Ako bi mi postali jednodušni i jednomisleni, prestao bi ceo naš politički život, koji je zasnovan na partijama, i to na tri glavne partije: na progresivnoj, hiperprogresivnoj i ultraprogresivnoj. Znači, vi ste protiv napredne moderne politike, zbog čega vas treba kamenovati.
Opet će proroci:
- Ne ratujte jedan protiv drugog; braća ste. Demon vas laže, i deli, i satire. Oslobodite se od zlog demona.
Čuvši ovo neke starešine narodne odgovoriće im s velikim gnevom:
- Sav naš ekonomski sistem zavisan je od ratnih fabrika. Ratom se postiže selekcija jačih i sposobnijih za život. Tome nas uče naši filosofi; tome i priroda kroz krokodile i orangutane. Znači, vi ste protiv progresivnog ekonomskog stanja našeg vremena? Ubićemo vas ako ne ućutite.
Zavapiće tada Božiji ljudi:
- Avaj, braćo, ostavite se bezumnih misli i reči, pa hitno spasavajte duše svoje od požara paklenoga, koji je razjapio ždrelo svoje na vas! Pokajte se, i odbacite svako telesno mudrovanje; vi niste skotovi no ljudi Božiji. Evo, Bog dolazi da sudi svetu!
Izgubivši sasvim nerve nervozni ljudi zavikaće jarosno:
- Kakve basne o duši spominjete? Naš je progres utukao te fantazije o nekakvoj duši, fantazije naših predaka. Telo je naše najdragocenija imovina naša. To je božanstvo naše. Ono je možda nekada lučilo iz sebe neku plačljivu sluz, što se nazivalo dušom. No ono to više ne luči. Ono je postalo evolucijom usavršeno, te više ne proizvodi dušu nego progres, samo - progres!
Tada će proroci krstom pretvoriti svu vodu u svetu u krv radi potvrde svojih reči, i strašnim glasom povikaće:
- Mi vam govorimo, vi se smejete ili ljutite. Mi vas učimo, a vi buncate. Poslednji put, sasvim poslednji, govori vam Stvoritelj vaš preko nas; Hristos raspeti i vaskrsli opominje vas preko nas - poslednji, poslednji put: pokajte se! Smilujte se nad samim sobom, i trgnite se od ivice večne propasti! Ne čujete li tutanj izdaleka? Ne osećate li potres zemlje? Ne mirišete li u vazduhu? Ne dolazi li vam na san? Ne čujete li glasove iz onog sveta? Ne viđate li vizije? Ždralovi osećaju blizinu zime: kako vi ne osećate blizinu Suda? Pokajte se, o poslednji potomci grešnoga Adama!
Besni od jarosti i sasvim izbezumljeni riknuće grešnici:
- Jevreji su ubili Hrista, varalicu za života, a naš progres je ubio Hrista, varalicu posle smrti. Za nas je sve relativno: svaku isitinu mi lako obraćamo u laž, i svaku lažu istinu. No da nam vi ne bi više dosađivali, evo ubićemo vas pomoću cara našega. O care naš, satano, pomozi nam!
U tom će se iz bezdne paklene dići satana, i rasplamtiće gnjev ljudi do ključanja i klokotanja protiv dva Božija svedoka. I ubiće ih. I biće smeh i veselje grešnika.
No gle, u taj čas će se zatresti zemlja kao nikad od postanka sveta. I popadaće mnoga brda i planine, i presušiće izvori vodni, i mnogi će narod izginuti. I neće imati ko da zakopa mrtvace. Ali će se opet mnogi uplašiti i pokajati, i odati slavu Bogu, koji je živ va vek veka. Ti pokajnici predstavljaće plod truda i muke ona dva svedoka, mučenika za istinu.
Napokon će sav svet pokriti tama kao gusta smola, tako, da će mnogi poludeti od užasa. Tada, usred očaja ljudi, i nebivalog tresenja zemlje, i guste tmine, čuće se iznenadno hor nebeskih žitelja kako sve burnije i burnije kliče:
- Evo, Ženik dolazi! Kao usred tamne, bezmesečne noći, najednom će se zablistati svetlost, potpuno nova, neviđena, neobična. To će zablistati Krst - znamenje Sina Čovečijega - mesto sunca i meseca, i još jače od sunca, i osvetliće svu vasionu.
Tada, o tada će se, slugo Hristov i služitelju moj, javiti On - spasenje naše i Spasitelj naš.

169. pismo

NA JEDNO BEZIMENO PISMO O TOME: ŠTA JE HRISTOS ČUDNO UČINIO


Vi mi pišete bezimeno i želite javan odgovor sa imenom. Lepo, ja i od toga ne bežim. No sama ta činjenica, što se Vi, gospodine ili gospođo - ne znam kako da vas oslovim - što se Vi stidite ili strašite svoga pitanja, pokazuje, da je Vaše pitanje neosnovano. Vi s podsmehom pitate: šta je to Hristos čudno učinio, da Mu mi moramo verovati? Niti je, velite, izumeo telegraf, ni parni kotao, ni gramofon, ni aeroplan - pa šta je onda učinio?
Zaista, nijednu od tih kovačkih sprava Spasitelj sveta nije otkrio svetu. Da je On u tim spravama gledao spasenje ljudi, bez sumnje On bi ih otkrio, i to ne samo one, koje vi nabrajate, nego i stotine drugih. No On je drugačije od Vas mislio, i u nečem drugom gledao spasenjeljudi. On je otkrio jedan sasvim novi i beskrajno veliki svet - carstvo nebesko - i pokazao put svima nama u ovom majušnom svetu, kako se dostiže onaj svet. Uostalom, Vaše pitanje nije nimalo novo. Takvo pitanje postavili su neznabošci u Aleksandriji jednom hrišćaninu, koga su ružili, ismevali i na muke udarali. Upitali su ga najzad: "Šta je to vaš Hristos učinio osobeno, kad Ga toliko slavite?" Odgovori im na to divni Hristov sledbenik:
- To što se ja ne nalazim uvređen od svih vaših poruga i uvreda.

170. pismo

UMETNIKU S.Z.: O PROSTOM NARODU


Vratili ste se sa dugog putovanja po narodu. Ne možete da se načudite, kako je mogao naš prosti narod, neuk i neškolovan, stvoriti tako čudesne umotvorine i rukotvorine? S razlogom se divite. Zaista, prosti narod je ispevao tako milozvučnu poeziju, izradio tako krasne rukotvore, izidao tako divne građevine, izrekao tako duboke misli i uredio tako značajne običaje, da ga nijedan pojedinac, ma koliko darovit i školovan, nije do sada ni stigao a kamoli prestigao. Sve je to narod mogao stvoriti samo nadahnućem Božijim. Kroz te svoje uzvišene tvorevine narod je dao svedočanstvo i dokaz bića i promisla Božijega. Jer bez Božijeg uticaja i sadejstva potpuno je nemoguće objasniti sav taj nenadmašni - po lepoti i smišljenosti - rad prostoga naroda, prostih seljaka i seljanki, neškolovanih kozara i vodeničara. Rešenje je tajne u tome što se narod uzdao u Boga i molio Bogu, pa mu je Bog dao od Svoga Duha, koji mu je rukovodio misli, osećaje, jezik i ruke. A školovana čoveka, koji se samo u sebe uzda, Bog ostavlja samome sebi, te on daje samo ono što čovek, bez Boga, može dati. Kako je galilejski ribar Jovan, sasvim prost i sasvim neškolovan, mogao napisati četvrto Jevanđelje? Kako li ribar Petar svoje božanstvene poslanice? Tu zemlja ne može dati razjašnjenja. Van svake sumnje tu je nebo umešano. Prosvećeni Duhom Svetim govoriše sveti Božiji ljudi. Kao što se Vi sada divite prostom narodu, tako su se nekada Jevreji divili Hristu: i čuđahu se Judejci govoreći: kako ovaj zna knjige a nije se učio? Kako? Tada im odgovori Isus i reče: moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao (Jn. 7, 15-16). I mada je ličnost Isusova izuzetna u svakom pogledu, ipak bi se mogle slične reči reći i za narod: mudrost narodna nije narodna nego Božija. To narod oseća i tako veruje u srcu svome - oseća i veruje, da bez Boga se pesma ne ispeva, bez Boga se kuća ne napravi, bez Boga se jelek ne izveze, bez Boga se slava ne proslavi.

171. pismo

NAČELNIKU PETRU I.: O VERI U PRIRODU


Vi bi hteli neku "novu veru", pa predlažete veru u prirodu i njene zakone. Kad Vama ne bi oskudevalo poznanje prošlosti našega naroda, i svih evropskih krštenih naroda, bilo bi Vam jasno, koliko je Vaše traženje preživljeno i neosnovano. To što Vi predlažete nije ništa novo ni nebivalo. Jer to je baš i bila vera naših davnih paganskih predaka pre krštenja. A vera hrišćanska, koju mi sada držimo, jeste nova vera u sravnjenju sa onom starom paganskom verom. Ako, dakle, želite novu veru, već je imate. Ako li hoćete veru u prirodu i prirodne stihije, onda znači nećete novu veru nego staru, prastaru. Čujte, kako plastično govori apostol Pavle Galatima, kao da Vama odgovara: kada bijasmo djeca, bijasmo porobljeni stihijama svijeta; pa onda ukoravajući dodaje: a sada poznavši Boga ... kako se opet vraćate na slabe i bijedne stihije, kojima opet iznova hoćete da robujete (Gal. 4, 3. 9). Vidite li kuda idete? Hiljade godina živeli su naši mračni preci u mraku neznaboštva, u ropstvu pod materijalnim stihijama prirode. Jedva su se uzvili iz čeljusti materije do visine duhovnoga Božanstva i do slobode dece Boga živoga i jedinoga. Vi sad hoćete da se vratite nazad i otisnete u onaj mrak i u ono ropstvo! Šta je priroda nego jedna naprava Božija? šta - do slaba trska prema svemoćnome Bogu? A vi bi hteli, da život svoj odrešite od svemoćnoga Boga i privežete za slabu trsku! Šta je veće: lončar ili lonac? Vi cenite lonac više nego lončara! To dolazi od slaba vida i od straha. Vi ste se ustrašili od prašine vasionske i od vetrova što je gone, pa u strahu hoćete da joj se poklonite poput davnih predaka svojih, idolopoklonika. Zar ne vidite, da se i čovečiji duh svuda pokazuje jači od materijalne prirode, a kamoli Duh Božiji? Zašto onda tražite, da duh čovečiji bacite pod noge materije? Zar gospodar da bude rob sluškinje?
Ostavite se nedostojnih i ništavnih misli paganskih Slovena. S takvim mislima oni su bili i ostali divljaci kroz hiljade godina. Kao što se leptir ne vraća u gusenicu, iz koje je izleteo, tako ni nama više nema povratka u istrulele ljušture stare paganske vere. Neka Vas Hristos osvetli i prosvetli.

173. pismo

JEDNOM ZANATLIJI: O PRAVOM GOSPODSTVU


Pitaš me o svom sinu, kako bi ga mogao učiniti gospodinom? Da se, veliš, i on ne muči kao što si se ti mučio kroz život. "A ja sam, pišeš, mnogo se mučio i zlopatio, ali sam očuvao veru i poštenje". Čoveče Božiji, pa ti si onda pravi gospodin u hrišćanskom smislu. U smislu hrišćanskom onaj je pravi gospodin ko očuva gospodsku dušu kroz sve muke i patnje u životu; dok u svetskom i paganskom smislu onaj je gospodin, kome spoljašnje gospodstvo, i čast, i vlast, neprestano dovode dušu u opasnost. Pravo je gospodstvo u nama a ne na nama. Osiguran hleb i nerad - osigurana je pogibao duše i razvala karaktera. Kod nas u kući bila su dva pluga: jedan čist i sjajan a drugi zarđao. Moj stric imao je običaj, da onaj čisti i sjajni plug imenuje: gospodin plug! "Danas ćemo orati sa gospodinom plugom, govorio je on, a onu rđu ostavite neka rđa!" Službom se postiže pravo gospodstvo, sjaj duše i krasota karaktera. A ja sam među vama kao sluga, rekao je Hristos apostolima. I njih je učio da budu sluge na zemlji, da bi očuvali gospodsku dušu te večno gospodovali na nebesima. Zaista, apostoli su bili kao čisti i svetli plugovi, pomoću kojih je Domaćin sveta preorao svet i posejao blagorodno seme nebeskog gospodstva i carstva. Pravi je gospodin onaj ko ima gospodsku dušu i gospodski karakter;
ko drži u pameti svoje gospodsko, nebesko poreklo od Boga;
ko uznosi u visinu svoje misli i molitve ka Gospodu, Ocu svojem;
ko ljubi istinu i traži pravdu u ime Boga istine i pravde;
ko čini dela milosti i dobrote, ne prezire nemoćnog i ne zavidi oholom;
ko smatra sebe slugom Boga i naroda;
ko upotrebljuje svoj kratki zemaljski vek ne na lenstvovanje i rđanje nego na proslavljanje Boga i na spasenje sebe i svojih bližnjih;
ko se u bogatstvu oseća ubožjakom, a u ubožjaštvu bogat Bogom;
ko s blagodarnošću prima, s nadom trpi i s verom umire;
ko je, po reči Pavlovoj, dobre volje u nemoći, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u tjeskobama za Hrista (2. Kor. 12, 10).
Svi oni, koji ostaviše varljivo gospodstvo zemaljsko i pođoše za Hristom, gospoda su Božija, plemići Hristovi, aristokratija nebeska.
Mir ti i blagoslov od Boga.

_________________
Blagosloven neka je onaj koji nema šta reći, a ipak ćuti.

174. pismo

JOVI K. AMERIKANCU O TOME: KOME TREBA VEROVATI


Opisujete, kako je neko od tamošnjih građana a pod imenom naučnika skupljao pare od svakoga pa i od Vas, da bi izradio krila za letenje svakom čoveku. Ljudi mu poverovali i davali, dok se najzad, pokazalo da vas je on sve prevario i kao na nekim nevidljivim krilima iščezao iz društva. "Ne zna čovek danas u šta da veruje i kome da veruje?" Tako završavate pismo. I ovde neki kršteni ljudi ponekad pitaju: u šta da veruju? Lako ćemo na to odgovoriti, kad prvo utvrdimo - kome da verujemo?
Mi najlakše verujemo onome ko pokaže ove tri osobine: istinitost, znanje i ljubav. I deca najlakše veruju svojim roditeljima, jer su uverena u njihovu istinitost, znanje i ljubav prema njima. Tako i mi verujemo Isusu Hristu Sinu Božijem zato što smo ubeđeni da je istinit, da zna, i da nas ljubi. Vjerujte meni (Jn. 14, 11), govorio je On učenicima. I učenici su ostavili svoje poslove i pošli za Njim zato što su Njemu verovali. Mi verujemo kočijašu, koga u mraku pogađamo da nas vozi kamo mi želimo; verujemo nepoznatom gostioničaru, da nas neće otrovati kad nam daje hranu i piće; verujemo neznanom gostu, koga primimo na konak, da nas neće ubiti ili opljačkati; verujemo čobaninu na raskršću kad nam ukazuje na put; verujemo slučajnom prosjaku da je zaista siromah i dajemo milostinju. I stotini drugih nepoznatih ljudi posvednevno verujemo, mada nemamo dokaza ni o njihovoj istinitosti, ni o njihovom znanju, a najmanje o njihovoj ljubavi prema nama. Sav se naš život sastoji iz verovanja. Izbrišete li ta verovanja, ukočili ste sav život ljudski. Kada, dakle, verujemo posvednevno znanom i neznanom, kako da ne verujemo predivnome Hristu, u kome nije bilo obmane, koji je potvrdio Svoje znanje moćnim delima i čudesima, i koji je zasvedočio Svoju ljubav prema nama krsnim mukama i smrću? A kada Njemu verujemo, lako ćemo verovati u sve ono što je On rekao, otkrio, zapovedio i obećao. Kao uopšte pri svakom posvednevnom verovanju u običnim stvarima tako i u veri u pogledu tajni nebeskih prvo se mora čovek pitati: kome verovati? pa tek posle: šta verovati?
Blagoslov Hristov na Vas i na malenu porodicu Vašu.

_________________
Blagosloven neka je onaj koji nema šta reći, a ipak ćuti.

183. pismo

GOSPODINU MILIJI DŽ.: O NEDOVOLJNOJ VERI


Vi kažete, da verujete u Boga, i smatrate to dovoljnim. I đavoli vjeruju, i drhte, veli apostol Jakov (Jk. 2,19). A vi kao čovek morate imati nešto više. Recimo, neko Vama duguje pet raznih stvari, pa Vam vrati samo jednu, zar se nećete ljutiti? I od Vas Tvorac traži pet stvari, a Vi Mu nudite samo jednu. Ovo su tih pet stvari:

1. vera u Boga,
2. poznanje ljubavi Božije,
3. poznanje volje Božije,
4. poznanje dejstva Božijeg,
5. poznanje suda Božijeg.

Do same vere u Boga Vi ste mogli doći kao što bi došao i jedan paganin, posmatrajući prirodu, i zaključujući da tvar mora imati stvoritelja. No sve ostalo paganin ne može poznati bez Hristova Jevanđelja. Jer kroz Hrista se objavila ljubav Božija prema ljudima. Kroz Hrista je otkrivena volja Božija, to jest: šta Bog hoće i šta traži od ljudi. Hristos je objavio dejstvo Božije u prirodi i u životu čovečijem. Hristos je javio i kako Bog sudi dela ljudska, i kako će suditi celom svetu na kraju vremena. Ako Vi mislite, da Vam je dovoljna samo vera u Boga, ja Vas pitam, kako ćete doznati šta da činite te da se spasete? Gle, i evnuh carice Arapske verovao je u jednoga Boga, zbog čega se i potrudio doći čak iz Arapske u Jerusalim, pa ipak je pitao apostola Filipa, šta treba da čini pa da se spase? (Dap. 8, 31). Kako ćete Vi doznati: kako da se približite Onome, u koga verujete? Kako ćete doznati: šta je dobro a šta zlo, i kako da se u dobru utvrđujete a od zla branite? Kako ćete doznati: šta Bog od Vas zahteva i šta Vam obećava kao nagradu? Ko će Vam kazati - da li nemušta priroda - kako da se Bogu molite i šta od Boga da prosite? O svemu ovome đavoli ne pitaju jer oni ne žele da se spasu. A Vi svakako želite sebi spasenja, te zbog toga morate pitati i saznati sve ono što prava vera u pravoga Boga povlači sobom.
Nije, dakle, dovoljna samo vera u Boga, nego je neophodno i sve ostalo što je Spasitelj sveta ljudima objavio i od ljudi tražio. Jer kad bi dovoljno bilo samo ono što nam priroda nagoveštava, i što Vi smatrate za dovoljno, onda bi i dolazak Sina Božijega u svet bio nepotreban, i muke Njegove na krstu besmislene. Zbog toga požurite, dok smrt nije stigla, da mrtvi kostur svoje vere obučete u meso i u život. Bog Vam na pomoć.

_________________
Blagosloven neka je onaj koji nema šta reći, a ipak ćuti.