Talija je napisao:
Popokatepetl je napisao:
Pa iskustvo tome i služi, da bi se mijenjalo mišljenje. Da nije tako, isto bismo razmišljali sa 10, 30 i 60 godina. A mislim da zlatnosmeđa nije mislila na nepromišljeno životarenje od danas do sutra, nego na smjelost koja je rezultat mudrosti.
Pogledah na netu definiciju hedonizma, jer pomislih da sam taj pojam možda nekad pogrešno shvatila, no međutim:
Citiraj:
Хедонизам је тежња ка задовољству које је само по себи сврха и прави циљ свих деловања.
Nisi dovoljno pažljivo tražila, jer bi u protivnom na istom linku naišla i na ovo:
Citiraj:
Hedonizam (grč. hēdonē, užitak) etički je nauk koji, kao podvrsta eudaimonizma, užitak smatra vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog djelovanja. Pritom se užitak može odrediti vrlo različito: kao osjetilni, kao duhovni, ili oboje. Ugoda je najviše dobro, a svako bi djelovanje trebalo težiti što većem povećanju ugode (ne nužno djelatnikove).
Prvi je teoretičar hedonizma bio Aristip iz Kirene, Sokratov učenik i utemeljitelj kirenske filozofske škole. Razvijajući Sokratovu temu dobra, Aristip je dobro odredio kao užitak. Čovjeku pripada samo ono što je sadašnje te stoga treba uživati od danas do sutra, jer je nada u neko buduće dobro uvijek povezana s nemirom uzrokovanim neizvjesnošću sudbine. Bitno je da mudrac dominira užitkom, a ne obratno.
Citiraj:
Епикуров хедонизам је заправо продуховљени хедонизам. Он сматра да су душевни болови тежи од телесних, јер тело пати само због садашњих болова, а душа подноси и прошле и садашње, а можда и будуће болове под задовољством подразумевају одсуство телесних болова и душевног неспокојства. Пријатан живот пружа само разум који критички процењује разлоге за бирање или одбацивање мишљења. Погрешна мишљења представљају главни узрок за појаву душевних збрка и неспокојства.
Samo sam htio naglasiti razliku između opravdanog kritikovanja hedonizma, i njegovog pojednostavljenog i vulgarizovanog shvatanja koje je prisutno u 99% slučajeva.
Talija je napisao:
Mijenjati mišljenje svake godine/decenije?
Malo haotično za jedan normalan mozak.
Imam svoje stavove koji se samo dograđuju a nikako ne idu iz krajnosti u krajnost.
Ne radi se o haotičnom i nepromišljenom mijenjanju stavova, skakanju iz krajnosti u krajnost, konformizmu, slabom karakteru, već o tome da nam naši "čvrsti stavovi i principi" ne služe kao izgovor za duhovnu ljenost. Da se ne plašimo da ih svakoga dana podvrgavamo testovima, promišljanju, kako bismo bili sigurni da su to najispravniji stavovi koje možemo imati u tom trenutku.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
