Упркос свим несрећним околностима за последње две деценије, Срби су средње срећан народ. У актуелном поретку Светске датотеке среће ротердамског универзитета Еразмус (за период 2000–2009),
делимо 85. место са Русима. Срећнији смо од Црногораца, Македонаца и Бугара, који су, са Молдавијом, Украјином и низом сиромашних афричких земаља „испод црте”, ако бисмо је на скали са укупно 148 земаља повукли испод броја сто.
Две водеће економске силе САД и Јапан заузеле су 20. односно 69. место и иначе су земље у којима задовољство становника већ деценијама стагнира, што није изненађење.
Иако су, у начелу, богатије нације срећније од сиромашних, неке студије су показале да кад приходи достигну одређени ниво, новац престаје да буде основни генератор среће. Бруто друштвени производ по становнику већи од 15.000 долара не утиче на просечну срећу. У Србији, за поређење, износи 10.400 долара, али готово је исти у Костарики, која је на овој скали светских рекордер. На другом месту је Данска – већ годинама и на разним другим листама земља смајлија.
База података коју води социолог Рут Венховен највећа је и најреферентнија збирка истраживања о срећи, али далеко од тога да је једина. Упркос сумњама да се може изразити сувим бројевима, а посебно да се народи могу поредити, последњих година цвета наука о, како је то стручно формулисано, субјективном осећању благостања.
На једној страни је економија среће, релативно нова грана која узима задовољство грађана као важно мерило друштвеног напретка, уместо традиционалне категорије економског раста.
На другој је позитивна психологија, такође новији правац настао у Америци. Она је зацртала као циљ не само да излечи душу до „позитивне нуле”, већ да је подигне на степеницу више – да људе научи да побољшају живот, да буду срећнији и задовољнији.
Ако истраживања показују да осећај среће продужава живот исто колико и остављање цигарета, отприлике за седам година, јасно је зашто је многи узимају крајње озбиљно.
Француски председник Никола Саркози објавио је крајем прошле године план према којем ће срећа и благостање бити кључни показатељи раста. У хималајској краљевини Бутан задовољство грађана је суштина политике, а уместо традиционалног БПД-а мери се бруто национална срећа. Разни индекси среће постоје и у Тајланду, Кини и Великој Британији...
Може ли се ово осећање уопште мерити? Стручњаци тврде да може. У обзир се узимају субјективна оцена задовољства на бројчаној скали и извештаји о емоцијама које прате одређена искуства. Укрштањем података добија се, тврде срећолози, реална слика.
Жена може рећи да су јој деца главни извор радости и животног смисла, али како је показало једно истраживање у Тексасу, код испитаница које су водиле дневник осећања бављење клинцима је било ниско на скали добрих осећања.Једна од замерки истраживачима који упоређују нације била је да пореде бабе и жабе, јер схватање среће често је део традиције и културе народа. Многе појаве се не тумаче исто у различитим културама и временима. Већа женска права су негде схваћена као виши квалитет живота, другде као знак пропадања због више стопе развода и пада наталитета. Међутим, испитивања су показала да је афрички имигрант у Француској ближи по осећању среће Французима него земљацима.
Људи у највећем броју земаља срећнији су него пре 30 година, показује истраживање Прегледа светских вредности (WorldValuesSurvey) при Универзитету у Мичигену који од 1981. прати лично задовољство становника у 97 земаља.
Највише је порасло у Бразилу, Индији, Кини и Мексика. Разлоге није тешко наслутити: земље са ниским приходима попут Кине и Индије оствариле су незабележени економски раст, десетак земаља је доживело демократизацију, већа је полна равноправност и толеранција према етничким и сексуалним мањинама... Све те промене донеле су већу могућност животних избора, што је по срећолозима кључни фактор среће. Колапс комунизма је обично доводио до наглог пада среће, да би поново порасла са економским опоравком.
Најефикаснији начин да се максимално повећа срећа грађана мења се са степеном економског развоја.
„У друштвима са нижим дохотком срећа је повезана са колективном солидарношћу, религијом и националним поносом. На вишим нивоима економске сигурности могућност слободног избора има највећи утицај на срећу”, каже Роналд Инглхарт са Универзитета у Мичигену.
Још један важан чинилац јесте равнотежа између посла и приватног живота. Скандинавске земље, на пример, имају висок БДП по становнику и просечну радну седмицу која није дужа од 37 сати, док у Кини траје 47 сати.
Занимљиво је, међутим, да држава благостања не повећава срећу. Елиминисањем проблема и ризика грађани су као добитници на лутрији, доказао је Венховен. У држави благостања човек нема осећај да је својим ангажовањем и способностима било чему допринео, а активност и осећај контроле су снажан генератор среће.
Са аспекта психологије срећа је пре свега у односима са другим људима. Иако многи једва чекају час да оду својој кући и остану сами без обавеза, готово свака особа се осећа боље када је са другим људима, каже професор Михали Чиксентмихаји, један од оснивача позитивне психологије.
Најпогубнија је рутина и – необраћање пажње на оно што нас чини срећним. Већина људи увек иде истим путем на посао, попије кафу чим устане, укључи телевизор чим се врати кући... Аутоматизоване радње спречавају нас да увидимо шта нам стварно причињава задовољство. У једном експерименту особе које су на крају дана бар једном недељно писале дневник осећања постају знатно срећније, док група која није водила овакав дневник није имала никакво поправљање расположења.
У везу између среће и здравља нико не сумња. Ипак, старији Американци су у принципу срећнији од млађе популације. Док ови први имају здравствене проблеме, млади не кубуре са здрављем, али зато имају проблематичне везе, стресове на послу и финансијске бриге.
Срећа је и у томе да стално проналазите нове разлоге за срећу, јер је она, како каже амерички психолог Ед Дајнер, процес, а не стање. Ако човек мисли да ће га усрећити жена, деца и кућица из снова, биће задовољан кад се ове коцкице сложе, али нова срећа мора да се храни свежим изазовима.
Парадокс богатихРичард Истерлин, један од првих истраживача социјалних детерминанти среће, експериментално је показао да су квалитет живота и
осећај благостања у потпуности пропорционални здрављу, образовању и брачном статусу, а много мање материјалном стању.„Људи доносе одлуке подразумевајући да ће их виша примања, комфор и материјална добра учинити срећнијим, а не слуте да ће виши статус увећати њихове аспирације. Настаје зачарани круг у коме се много времена троши да се заради новац, а запостављају се породица и здравље, области у којима успех појединца има дуготрајнији утицај на срећу”, закључио је он још 1974. када је покушао да објасни зашто срећа америчког народа није расла током неколико деценија, иако је у исто време бележен огроман економски раст. Идеју је разрађивао и касније, проширивши је на друге земље и позната је као Истерлинов парадокс.
Где је нестала женска радостДаме су на почетку 21. века на челу држава и влада, елитних универзитета и великих корпорација. Ипак, у поређењу са мушкарцима, мање су срећне својим животом, показују разне студије у којима је за последњих 40 година испитано 1,3 милиона мушкараца и жена. Веће могућности за запошљавање, образовање и учешће у политичком животу довеле су до смањења животног задовољства код жена. Друго онеспокојавајуће откриће је да како старе постају све тужније, док је код супротног пола обрнуто. Ти подаци могу да се повежу са најновијим анализама Светске здравствене организације који говоре да је депресија после болести срца болест која највише онеспособљава жене, док је код јачег пола тек на десетом месту.
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-ned ... ci.sr.html
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
<3 !