|
Pošto je zaljubljivanje psihički fenomen, potrebno je poznavati osnovne psihičke mehanizme koji u njemu učestvuju. Ovi mehanizmi se mogu lako objasniti i shvatiti, a njihovo poznavanje omogućuje sagledavanje osnovne strukture i logike zaljubljivanja, čime se uklanja veo mistifikacije. Psihičke mehanizme koji učestvuju u zaljubljivanju najlakše je objasniti kada su veoma potencirani, kao što je to na primeru takozvanog „zaljubljivanja na prvi pogled". Reč je o situaciji u kojoj subjekt koji prvi put ugleda osobu koja je objekt, na osnovu sopstvene burne emocionalne reakcije (sušenje grla, lupanje srca, „odsečenost" nogu itd.) shvata da se zaljubio. Pošto se u trenutku zaljubljivanja na prvi pogled odigralo nekoliko psihičldh procesa koji su odgovorni za telesno uzbuđenje subjekta, analiza ove situacije može dati neke od odgovora koje tražimo.
Prvo se možemo zapitati u koga se ili u šta se zaljubio subjekt? Da li subjekt poznaje osobu koja je objekt? Ako pretpostavimo da je subjekt prvi put u životu ugledao osobu koja je objekt, onda je jasno da je ne može poznavati. Kako se subjekt može zaljubiti u nekoga koga ne poznaje i u Šta se onda zaljubio? Kada bismo odgovorili da se subjekt zaljubio u izgled i ponasanje osobe koja je objekt, tada bismo bili veoma blizu istini. Potpuna istina je u tome da se subjekt zaljubio u određeno značenje koje pripisuje izgledu i ponašanju objekta. Ovde je potrebno dodatno objašnjenje: često je pravilo da se izgled osobe izjednačava s njenim karakterom, s nevidljivim aspektima njene ličnosti. Ovo pravilo ne primenjuju samo mladi koji su, po prirodi svog doba, skloni konkretnom mišljenju, nego je ostalo kao mitski relikt ranijih epoha. Tako se, na primer, u antičkoj Grčkoj verovalo da lepa osoba mora imati i lepu dušu, što se, kao verovanje, provlačilo u različitim istorijskim periodima sve do naših dana.* Subjekt zaljubljivanja razmišlja na sledeći način: „Neko ko tako izgleda i ko se tako ponaša mora biti takav i takav." Subjekt jednostavno ima doživljaj da tačno zna kakva je osoba koja je objekt zaljubljivanja. Ovaj mehanizam, međutim, nije dovoljan za tumačenje zaljubljivanja jer nije dovoljno specifičan: isti mehanizam deluje i onda kada subjekt bez ikakvog stvarnog razloga prema nekoj osobi koju prvi put vidi stvori stav antipatije i odvratnosti. Zbog toga je potrebno ukazati na još jedno dodatno značenje koje subjekt zaljubljivanja pripisuje osobi koja je objekt zaljubljenosti.
Kada neko ko se upravo zaljubio kaže da osoba u koju je zaljubljen izgleda kao „princeza iz snova" ili „princ iz snova", onda je veoma blizu savremenom psihološkom objašnjenju mehanizma zaljubljivanja. Ukoliko se podsetimo da je osnivač psihoanalize Zigmund Frojd rekao da su snovi „kraljevski put za Nesvesno", sledi da bi odgovore na pitanja o prirodi zaljubljivanja trebalo potražiti u Nesvesnom subjekta koji se zaljubljuje. Metafora „princ/princeza iz snova" označava zamišljenu osobu o kojoj subjekt mašta i o kojoj sanja jer veruje da bi mu potpuno odgovarala kao partner u ljubavi, tako da bi s njom mogao ostvariti pravu Ijubav. Kada se ova metafora pretvori u psihološki jezik, tada ona označava da subjekt zaljubljivanja ima u svojoj psihi predstavu o pravom partneru, predstavu o pravom muškarcu odnosno predstavu o pravoj žcni. Kada neko kaže da ie sreo princezu ili princa iz svojih snova, on je, u stvari, izjavio da se osoba koju je sreo potpuno poklapa sa sadržajem njegove predstave o „pravoj" ženi ili o „pravom" muškarcu.
Uvažavanje postojanja svesne ili nesvesne mentalne predstave o pravom ljubavnom partneru u psihi subjekta zaljubljivanja pomaže da se u zaljubljivanju na prvi pogled objasni sam momenat zaljubljivanja. Onog trena kada subjekt uoči neku bitnu sličnost osobe koja se pojavila pred njim sa sadržajem sopstvene predstave o pravom partneru, pokreće se celokupni psihički mehanizam koji učestvuje u zaljubljivanju. Tog trenutka subjekt munjevito projektuje sopstvenu predstavu o pravom partneru preko osobe u koju se zaljubljuje. Druga osoba služi kao ekser na koji subjekt kači sliku iz svog Nesvesnog. Pošto je projekcija trenutan i nesvestan proces, subjekt u svome doživljaju osobe koja je objekt, ne pravi nikakvu razliku između svoje predstave koju je projektovao „preko" osobe i same osobe kakva je ona u stvarnosti. Kako subjekt zaljubljivanja na ovaj način povlači znak jednakosti izmedu stvarne osobe i sopstvene predstave, možemo izvući sledeći zaključak: zaljubljena osoba ne vidi stvarnog Drugog zbog slike koju je projektovala preko Drugog. Iako subjekt nije svestan ovih zbivanja, ona se odražavaju na nivou njegovog doživljaja kao osećaj da potpuno nepoznatu osobu prepoznaje, da mu je nekako poznata i da mu je bliska.
Iz ove početne anafize nesvesnih psihičkih procesa koji učestvuju u zaljubljivanju, možemo izvući još nekoliko bitnih zaključaka:
Zaljubljenost nije odnos zasnovan na poznavanju stvarnosti. Pošto zaljubljena osoba ne poznaje drugog kakav je on u realnosti, zaljubljenost je odnos privida u kome osoba ulazi u relaciju sa sopstvenom nesvesnom predstavom koju je „zalepila" preko osobe u koju se zaljubila. Drugim recima, osoba koja je zaljubljena falsifikuje osobu u koju se zaljubila.
Objekt zaljubljenosti je doživljen kao pravi ili idealni partner. Subjekt zaljubljivanja je uveren da je osoba u koju se zaljubio najbolji mogući partner. Osoba ima utisak da je u potpunosti pronašla upravo ono što je tražila iz razloga Što se ono što se traži (sadržaj predstave o pravom partneru) potpuno poklapa s onim što je pronađeno (sadržaj predstave o pravom partneru koja se putem projekcije održava preko osobe koja je objekt zaljubljivanja).
Zaljubljenost je osećanje najjače snage. Potpuno poklapanje idealne predstave koja određuje maksimum onoga što se traži od partnera s istom tom predstavom koju osoba projektujući na partnera identifikuje s partnerom, objašnjava maksimalni intenzitet prijatnih osećanja koja se osećaju u njegovom prisustvu. Emocije se uvek osećaju u situacijama koje osoba opaža kao značajne; što se situacija opaža kao značajnija, to je jači intenzitet emocije. Prema tome, maksimalni intenzitet osećanja u zaljubljenosti je posledica psihološke činjenice da se partner doživljava kaonajznačajniji, jedini praviijedini moguć. To takođe objašnjava maksimalan intenzitet neprijatnih osećanja koja se osećaju kada su susreti s partnerom osujećeni ili kada naklonost nije uzvraćena.
Zaljubljenost je stanje, a ne proces. Dok je stvarna interakcija s drugom osobom uvek proces, relacija koju uspostavlja zaljubljena osoba je u svojoj osnovi stanje. Ovo stanje zaljubljenosti osoba doživljava kao preokupiranost mislima, fantazijama i sećanjima na osobu u koju je zaljubljena: ona veruje da je preokupirana objektom svoje zaljubljenosti. Ono što je, međutim, opseda nije sama druga osoba, nego sopstvena nesvesna predstava o „pravom" partneru i o „pravoj" ljubavi koja je samo personifikovana u liku osobe u koju je zaljubljena. Upravo zbog te opsednutosti sopstvenim psihickim sadržajem, zaljubljenost ima kvalitet prilsile i gubitka slobode u upravljanju sopstvenim postupcima.
Ja sam uvjeren da je ljubav proces koji se treba ostvariti upoznavanjem osobe, ako nekog vidis prvi put, pojma nemas o njemu, znaci, ne mozes ga voljeti, samo biti zaljubljen... Eto toliko...
_________________
The wounds of war run deep, cutting across generations. But there is always the hope of healing, so long as there are souls among us whose hearts are more full of love than hate.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
